-Znaš upravo sam shvatila da kad god pomislim na Leu Kiš istovremeno je u sopstvenom umu naparfemišem mirisom pileće supe.
-Pazi stvarno i ja... Biće da je to zato što su nam nosevi uronjeni u činije svake nedelje popodne, odgovara mi ona i pušta film.
Nisam ja kriva. Sasvim slučajno sam videla trejler, pokazala joj pošto voli epohu romantizma, a tek je volela one delove iz "Istorije bezmalo svačega" i posebno "Klavir" Džejn Kempion. I sama je insistirala, sama čačkala po piratskom zalivu i našla, i skinula.
I umesto Lee, uz konačno uključenu klimu, i posle supe ukrcavamo se na Bigl, iako znamo koliko je on mrzeo svog saputnika i sapatnika, i ja se maglovito prisećam da za desetak dana treba ili da vratim knjige u biblioteku ili da milioniti put produžim, a "Postanak vrsta" Nolitovo izdanje je eno tamo od zimus zavučeno na polici i čeka.
"Kad sam, kao prirodnjak, putovao na ratnoj lađi "Beagle" bio sam jako iznenađen izvesnim činjenicama u rasprostranjenju organskih bića koja žive u Južnoj Americi, i geološkim odnosima sadašnjih stanovnika prema nekadašnjim. Te činjenice, kao što će se videti u docnijim glavama ove knjige, činilo mi se da osvetljavaju postanak vrsta, tu tajnu nad tajnama, kao što je rekao jedan od naših najvećih filozofa. Kad sam se vratio kući, palo mi je na um 1837. da bi se možda nešto moglo razabrati. Posle pet godina rada dopustio sam sebi da umujem o tome predmetu, i izradio sam neke kratke beleške; ove sam 1844. proširio u skicu zakljuučaka, koji su mi se tada učinili verovatni: od tada pa do današnjega dana postojano sam radio na tome predmetu. Nadam se da će mi se oprostiti što ulazim u ove lične pojedinosti, pošto ih činim samo zato da bih pokazao da nisam prenagljeno dolazio do odluke..."
Kada sam ja, kao sitno dete početkom osamdesetih, putovala na ratnoj lađi Beagle, a to je moglo da bude petkom uveče, pošto su se tada emitovale serije, razmišljala sam dosta o postanku vrsta i htela da tako kad odrastem budem kao Darvin i da sklopim celog dinosaurusa i da sretnem kornjače koje će me nadživeti jedno stotinu godina i ganjam i upoređujem neke sitne papagaje.
Kako je svet bio ogroman, neistražen i uzbudljiv kada imaš sedam ili osam godina i živiš u podstanarskom podrumu pored ogromne deponije koja će poneti naziv Sunčana padina nekih dvadeset godina kasnije.
Ta deponija je bila ceo moj tadašnji svet.
Tu smo bili plemena domorodaca, probijali se kroz pustinje i prašume, razmenjivali znanja i po koje batine ako se na pozive iz kuća nismo na vreme odazvali.
Sve što sam želela bilo je da se ukrcam na Bigl.
Pa onda mogu i da umrem.
Dolaskom na Senjak i emitovanjem Galaktike stvari su se i kreacionistički i evolutivno izmenile pošto je petkom uveče emitovana Galaktika, a igralište je služilo kao matični brod, dok je okolni park izigravao nove planete, singularitete i sve što treba... (Osim u slučajevima kada je išao ciklus vestern filmova nedeljom popodne, pa iza onaj duži crtani, pa smo se tada prebacivali u uloge kauboja i indijanaca.)
-Ali Mili prase nemoj da ti pričam i igram svoj život daj da vidimo taj film...
I ona pušta.
I deset minuta kasnije okreće se i kaže:
-Pa taj Darvin i njegova ćerka su isti kao nas dve.
I nikada mi neće biti jasan nazovi problem između evolucionizma i kreacionizma, jer ne postoji.
Što duže i češće čitam Bibliju sve mi je jasnije kako su nas kultivisali humanoidi ili sinovi bogova ili ko god. Ali to ne rešava generalni problem postanja.
Time što se panspermija unutar univezuma smatra uobičajenom ne daje odgovor u vezi postanka, samo ga prebacuje na neko drugo mesto.
Ali neki Bigl ili neka Galaktika mora da me čekaju.
Da se ukrcam i da konačno pođem.
No comments:
Post a Comment