Šta se desilo posle

Uz nišan posao je postao lakši i...

...zamenila sam metu i otišla na onu dalju.

Ovo je kompaund i glavni tvrdi da sam ja rođena za takav model, ali što bi rekao čika to je bicikl i moje srce kuca za jednim prirodnim mongolskim tipom luka.

Jeste, uz njega ide i optički ili lovački nišan, pa stabilizator, pa gomila neophodnih delova, pomoćne opreme i jedan jači rob da to sve nosi na leđima.

-I ja kao ovo treba da sklapam i rasklapam (sa sve tim čekrcima sa federima za prednateg) svaki put kada poželim da gađam?
-Aha.

Sve je to lepo i krasno, samo ja sam žensko i to ono azijskog porekla. Sklapanje i rasklapanje me ič ne interesuje, jer želim da imam nešto što je lagano, da može da se čak napravi i u šumi, da mi obezbedi večeru i da mogu da gađam i sa konja u pokretu. Mnogo želim?
-Aha.

A onda se pojavilo tačno to što želim.
Čika sam pravi strele od kedrovine, a luk je lak kao ženski amazonsko-mongolsko-konjički san.
I ker je disciplinovan i zna kada se daje znak da se sme do mete... za razliku od većine nas odraslih.

(Sifu me je kasnije ispravljao da je ovo pešadijski model, što znam, ali zvuči nekako poetski kada se pomalo foliram.) A dolazio je i momak koji vežba gađanje sa konja i ima baš model luka kakav mi je potreban.
Moraću da svratim do hipodroma i makar pokušam da to izvedem. Jeste da je protivzakonito, ovde je sve protivzakonito, ali... jednom se živi (svaka inkarnacija).

Kerić je dobar, ali neće da se mazi. I čika mu kaže da se ženska ruka ne odbija. A ja na to dodajem da je mlad, pa ne zna. Čika odgovara da nije mlad nego je glup. I posle se smejemo.

Ovo je standardni model i na kraju je bio i u mojim rukama. Problem je u tome što mi stabilizator samo smeta... što nije baš normalna reakcija.
(Mislim da je varvarskim plemenima ipak to normalna reakcija.)

Mesec je bio ogroman i crven, i to veče sam malom Džoniju rekla, posle razmenjenih par zdipljenih strela, da će ga jednog dana žene obožavati.
-Mene žene već obožavaju, odgovorio je samouvereno.
I od te večeri Džoni Psiho ekspert i ja smo postali super prijatelji.

I redovno smo grupno ronili za izgubljenim strelama, a klinci su se bavili i pecanjem koristeći jednu leprozno buđavu motketinu koju niko živ nije mogao da im otme.
U međuvremenu samoinicijativno sam se obučavala da ispaljujem projektile iz raznih budžaka i što užih prostora kao regularni nindža.
(Gadno je kada iz neke mišije rupe izleti strela. Ali vrlo upečatljivo.)

Ponekad sam bila zastrašujuće precizna.
Ostatak vremena sam gazala po prokopačkim morima.

Bili smo jedna mala, ali kompaktna i bioodrživa zajednica čaplji i kormorana u centru grada.

A onda je stigao i taj momenat da sam prebačena na takmičarski deo. 18 metara.
-Je l' možeš?, pitao me je.
-Ma naravno, nema frke.
A u sebi sam znala da pojma nemam dok ne pokušam prvi put.

Većina novih prijatelja je ostala tamo.

A na red je stiglo fino štelovanje nišana... I ozbiljan strah da ne ubijem nekog ko čeka trolu kod Majdana.

U međuvremenu sam obaveštena da postoje Hunger games filmovi, te sam u dva dana odgledala 4 i po sata tih zanimacija.
Glupi su do bola, ali ima ozbiljnog gađanja.
I poneli su me.

I zato me je stalno opominjao sa onim njegovim:
-Munjo, čekaj bre. Hoćeš da ubiješ nekog?
Ma jok, ja ovo vežbam sporta radi. Sportski lov i ribolov i te budalaštine...

I dan kada sam ih mrzela obojicu.
Jeste da su se spremali za takmičenje, ali sam imala lošu slutnju da će nekom od njih da viri baš moja strela baš iz gluteusa.

Dva sata kasnije jedna od njihovih strela mi je proletela pored glave.
Poželela sam da to sledeći put vežbaju na sopstvenim ženama, to kao jabuke, Viljem Tel i ostale fantazije.

Ovo su primerci koje smo uspeli da uništimo za mesec dana.
Iako su nam mozgove ispirali da su karbonske i da koštaju grozomorno. Džabe, u rukama Mandušića Vuka možda je svaka sablja ubojita, ali strela puče i nok odeeee...