Kako doći do para iz EU fondova

Počelo je sasvim slučajno.
(Znam, nema ništa slučajno.)

Neka firma koja me odavno spamuje (Bogu hvala) pošalje mi oglas u kom mi nude za samo fantastičnh 150 evra ceo celcijati disk na kome je objašnjeno do u detalj kako doći do para iz EU fondova. I lepo još napišu da je Srbji za ovu godinu odobreno milijardu evra za razvojne programe za idimidođimi, kao i za namenske programe tipa Horizont 2020, Cosme i tralala.

Uključi se meni taksimetar u očima, ne dam pare tim likovima za CD, ni u ludilu, ali ako oni to znaju, pa majku mu, valjda mogu da provalim i ja.
I krenem da vrtim strane po Netu i okrećem telefone.

Celih dva minuta mi je bilo potrebno da eliminišem neki obrazovni, studentski program i da shvatim da je Horizont2020 namenjen razvoju nauke. OK, idemo na Cosme.

I... bingo!

Program namenjen start up-ovima, ženskom preduzetništvu, invalidima, regionalnom razvoju, i u tom smislu. E tu mogu da se uglavim sa onom idejom koja mi je još od Banjičke pijace i sapunske serije sa veterinarskom inspekcijom ostanula u amanet.

Ali... na tom sajtu je stajalo samo obaveštenje, kao u formi novinskog članka. I na sledećem, i sledećem, i sledećem. Satima sam vrtela i vrtela, okretala telefone nacionalne službe za zapošljavanje (nemaju pojma, ali da idem na taj i taj državni sajt, ali tamo nema) i sve tako u krug.
Negde kasno popodne nađem ja sajt konzulata Evropske unije i dobijem ljude, oni mi objasne gde bi to moglo da bude i još me pitaju ko to prodaje za 150 evra informacije koje treba slobodno da teku. I rekla sam im.

Zaključak je da nije nemoguće naći, ali državni sajtovi su rađeni ne sa pola mozga, nego sa pola leve noge i bez ijedne moždane ćelije.

Ok, kada sam pronašla odakle vetar duva već je bilo kasno. Radno vreme je završeno. I shvatila sam da obrasci za koje tvrde da mogu da se skinu sa sajta ne mogu da se skinu, jerbo ih nigde nema. I da mi rok za prijavu ističe za dan i po, a potrebno mi je i tri dodatna papira od kojih je jedan uverenje iz policije da nisam osuđivana. Ali sam iskoristila to veče da nađem templejt kako se radi biznis plan za neku pekaru, prepisala ga i prilagodila mojoj ideji.

Sutradan nazovem ja Razvojnu agenciju Srbije reda radi (pošto mi je rok za prijavu maltene istekao) da pitam kamo ti obrasci na sajtu i žena mi Bog zna kako ljubazno objasni da će rok biti produžen još mesec dana. Mogu sve polako.

Nema, bre, polako. Dok me drži ima da uradim. Majka mi je tada bila u bolnici, haos na sve strane, pa kad već jurcam po državnim službama hajd da uradim i to (ne nadajući se ničemu).

Žena mi pošalje obrasce na mejl, sve poskidam, popunim, povadim svu potrebnu dokumentaciju (u ukupnom trajanju od par dana... a zbog policije) i odnesem u zgradu na Topličinom vencu.

Tamo im sve objasnim, stvarno su bili jako ljubazni, uzmem potvrdu da sam predala projekat i ako prođem prvi krug biću pozvana na obuku i odbranu biznis plana. A ako to uspe eto para i počinjemo.

Umorna sam od siromašnih i neshvaćenih filozofa, države u kojoj je najlakše skapavati i kukati da ništa ne valja, proseravati se i plašiti promene.
Robovskog mentaliteta.

Uopšte mi nije bitno što treba da se polomim od posla, što skraćujem vreme za budalaštine, što sam postala fokusirana na profit.
Moj profit.
Što veći to bolji.

I prošlog ponedeljka stiže mejl da sam prošla, ja i još desetak hrabrih i pametnih ljudi u Beogradu.
A danas sam prošla i prvi dan obuke od 10 ujutru do 3 popodne. I nije bilo gušenje.
Shvatila sam da imam udarnu ideju, provaljena sva pravila, da imam snagu muškarca i detaljnost žene. Prava veštica.

Sada idemo dalje.
Valja završiti sve kod njih, pa zaštititi ideju, pa registrovati sve, pa proći kroz zakonsku regulativu i standarde tog tržišta, uvesti deo sirovina, kontrolisati bio-hemijski ove odavde, pa redom...

To se tako radi.

Pokazala sam Mili pre nekih mesec i po dana, kada mi je majka bila na urgentnom, kako između pola četiri i pola pet nedeljom ujutru (da, nedeljom) u gradu može da vidi dve grupe ljudi. Jedni se vraćaju stondirani iz noćnog provoda, a ostalo su preduzetnici. Pravi biznismeni. Gledala je uredne i naspavane muškarce i žene kako u skupim kolima idu u zoru da provedu svoj radni dan.
I rekla joj da odluči kojim će kolima ubuduće da se vozi.

Sve je u opcijama. 

Patuljasti kolač

Zimus mi je sa svih Net strana iskakao recept za super kolačić od samo tri sastojka, beše li tako, više se ni ne sećam. I ja kao 'ajd da probam uopšte ne razmišljajući o razmerama.



E tog (bitnog) detalja sam postala svesna kada sam narečene sastojke poređala na stolu i shvatila da imam dve ribe i dve pogače kojima ću da nahranim stotine ljudi.
Mislim, koliki li je to kolač kada se pravi od cela spektakularna 3 jajeta?

Po receptu ide valjda 150gr bele čokolade, ali ja je ne mirišem nikako, a ni mladunče, pa sam kupila onu najmanju od 100gr, dodala šaku kakao putera i 2 kesice vanilin šećera da izimitiram tih 50 nedostajućih grama. Uz to ide 3 jajeta i valjda beše 300gr maskarpone sira. Ali ga nije bilo, te uzeh rikotu da bih shvatila da je u pitanju običan mladi kravlji sir, nije kremast nego mrvast.
Ali baš da vidim šta će dalje da se dešava.

Istopi se čokolada (i njena imitacija) na laganoj vatri, a rerna se zagreje na nekih 180-200 C. 

Fora je što pleh mora da ide potopljen u vodu. To sam rešila tako što sam uzela veći pleh i stavila poklopac od tegle da na njoj bude manji pleh. A onda se setih da će tako da se klati, pa uzeh još jedan poklopac da gornji pleh bude stabilan na dva oslonca.
Sreća što ne nađoh još jedan oslonac...

I to je na kraju izgledalo ovako.

Belanca se umute posebno, a žumanca i sir se umute sa čokoladom.

Belanca penasto, a ovo ostalo kremasto.
Pa se obe smese spoje laganim mešanjem.

Pleh se podmaže nečim, izabrala sam kokosovo ulje.
I dobro se zvekne o podlogu da izađe što više vazduha.

E da, pošto je u pitanju neki japanski sufle koji ide u modlu od 15cm (znate, to je ona koju dobijete uz Barbi komplet za kuvanje) shvatih da od tog suflea ništa biti neće, pa je išao u najmanji pleh.

I po receptu prvo se (u prethodno zagrejanoj rerni peče) na 170C 15 minuta, pa na 160C 15 minuta, a onda se sve ugasi i ostavi u rerni još 15 minuta. I proverava čačkalicom.

I ja to stvarno počeh tako, ali kao na kratko samo da se dogovorim oko posla sa čovekom preko skajpa, a onda sam vrisnula (Sufle!!!), on je počeo da se smeje, pa sam otrčala u kuhinju i vidim da nije ni blizu gotovog.
I tako jedno par puta, te rerna na 180, te vrti na 160, isključi, uključi, par vrisaka preko skajpa, par njegovih komentara o ženskim problemima i repu iščupasmo.

Bilo je pečeno, božanstveno miriše, lepog je ukusa, samo što je malo. Recimo 2 ili 3 puta više svega za valjan sufle ili kao patišpanj kore sa nekim vanil kremom i voćem i to bi tada valjalo.

Ovde je preliveno domaćim džemom od šipka i naravno da je planulo.
I naravno da sam pitana da li je ovo pravljeno za patuljke ili sam i Gulivera negde sračunala.
A moj odgovor je bio da je matematika majka razmišljanja, ali i da ovih dana retko navraća u našu kuću.

Crkvena zvona

-...Neko mi je rekao da se na Sveti Četvrtak polja mogu zaštititi ako se u zemlju zakopaju jaja.
-Da li imate iskustva sa tim?, hteo je da zna inkvizitor.
-Prečasni oče, ne mogu sebi priuštiti da u ova teška vremena zakopavam jaja u zemlju.
-Da li se, po vašem mišljenju, nevreme može zaustaviti zvonjavom zvona?
-Nikada nisam videla da je zvonjava zvona uspela da zaustavi nevreme, ako je već počelo.
-Šta znate o ženama koje su uhapšene zajedno sa vama?
-Ne znam baš ništa.
-One su priznale da su se bavile magijom.
-Ako su tako rekle, onda je tako.
-Znači, vi verujete da čarobnjaci i veštice zaista postoje, iako tvrdite da ne verujete da mogu počiniti zlodela i baviti se magijom.

Razmislila sam pre nego što sam odgovorila.

-Ako su neki spaljeni, to je sigurno zbog pravde, a kada je reč o pravdi, ona nikada nije nepravedna.

Praktična veštica

Veštice, ispovesti i tajne
Zapisnici o potkazivanjima, mučenjima, suđenjima i pogubljenjima
Tersila Gato Kanu


To je bio momenat kada sam već drugi put naletela na tu priču da crkvena zvona mogu da zaustave oluju, ali samo pod uslovom da već nije počela.
Znam da su ranije crkvena zvona služila za uzbune i obaveštavanje.
Obožavam zvuk crkvenih zvona.
Živim jako blizu crkve i svaki dan zvone po par puta.
I želim da ih slušam duže.

Ali... možda je fora u frekvenciji?
Zašto recimo ne bi pokušali sada? Šta košta ove iz crkve da pritisnu dugme i odzvone ako posumnjaju da napolju može da prođe uragan? Evo kao upravo sada sa stravičnim gradom.

Zašto da ne probamo?

Sve kaste

Kažem joj: -Kad si mali čini ti se da svet stoji.
I kažem joj: -Obrati pažnju u Kruševcu. Traži mu sitnozrni granit, onaj koji sam izabrala iz kataloga.

Taj ima bolje karakteristike od mermera, pogotovo što će ići horizontalno.

Zatvaram grob u Kruševcu. I otvaram novi u Beogradu.
Ali to ne znači da odlazim.
Upravo supotno.

Plan je da porušim staru kuću, preuredim dvorište, pa da ga podelim na dve terase. Ispod jedne će ići bunker tip podruma, pa na manjem delu placa kuća.
Nova kuća.

Hoću da mi donosi novac, a ne trošak.

Ali grob se zatvara.
Taj porodični.

I Mili kaže: -Hoćeš opet da vodiš vinograde kao tvoj pradeda?

-Ne baš, odgovaram. -Ali nešto slično.

-Jesmo mi seljaci?, ponovo me pita.
-Mi smo sve. Bili smo pomorci i trgovci u Dubrovniku. I deo porodice u Grčkoj. Pa smo bili seljaci, uzgajivači i proizvođači vina. I deo su bili vojnici, žandarmi, specijalci, što bi se reklo danas. Ima u Stadžinom podrumu naš porodični grb pod kojim smo išli na Kosovo. Onaj deo porodice. I posle kroz svetske ratove, i policiju u doba mira. I imaš ove zanatlije, mahom stolare i kvazihemičare. I generacije valjanih doktora koje su proizašle iz mnogo, ali mnogo dobrih veštica i šamana. Pa ću nekako da pomešam sve to, znaš da volim, i da počnem novo.
-Ja ću da se držim onih mnogo dobrih veštica i kvazihemičara, smeje se.
-Znam da hoćeš. Tako ti je pisano.

Ali kad si mala čini ti se svet stoji. A nije tako.
Regulišeš grobnice, tapije, uknjižavaš se, preknjižavaš, plaćaš porez i račune. Dižeš pogone i fabrike.
Vrtiš ideje.
Koristiš život.
Jer inače nema smisla.

Kad si mala zanimaju te samo vile i veštice. A posle se stvari promene.
Dok ponovo u tvoj život ne uđu baš veštice i vile.
Ali tek pošto prebrojiš mrtve.

Sve velike ljubavi

...su tužne.
Tako smo se Rista i ja rastali.

Ali iz svake ljubavi se nešto i nauči i ponese.
Iz ove jurnjave oko parazita izrodila se fenomenalna ideja.

I ta raste dalje u mom stomaku, glavi i srcu.

Što bi rekao...

Što bi rekao grof Monte Kristo: "Jedan."

E vaistinu, od Spasov dana - jedan.


Ostaje mi još da iskažem "dva" i "tri", ali i to vreme se približava.

Prebacivanje

Rekla je da je par dana pre toga bila strahovita saobraćajna nesreća i da tek što su raščistili ostatke ona se našla krećući se upravo ka toj tački. Tu iza okuke pravo ispred nje je izleteo džip sa celom porodicom unutra.
Mogla je da skrene levo i završi u provaliji.
Ili je mogla da skrene desno i pogine na licu mesta jer bi se zakucala direktno u njih onom stranom gde joj je telo.

I bukvalno se našla u jednoj sekundi.
Gledala im je lica i znala da ne može da izbegne prostor.
Ali je mogla da izbegne vreme.

I zato se prebacila u dve sekunde kasnije.

U retrovizoru je videla izbezumljena lica ljudi kroz čija kola je upravo prošla... Makar su oni tako mislili.
Samo se spustila par stotina metara niže i zaustavila pored već parkirane Kim koja je sve videla i odmah izletela pred nju i gurnula joj neku tinkuturu za smirenje

-Običnim ljudima je dozvoljeno prebacivanje samo u specijalnim trenucima, ali mi moramo da znamo kako to da izvedemo po želji, namignula mi je. -Da li ti se desilo nešto slično?
-Samo tri puta i to slučajno, odgovorila sam iskreno.
-E pa vreme je da naučiš i onaj "po želji" deo jednačine.

Čudno je to, razmišljala sam kasnije. Svuda smo po svetu, ali sve vučemo taj koren iz severne Azije i sve pripadamo klanu vukova.
I htela sam da joj kažem šta spremam i kako napreduje moja laboratorija za proizvodnju čudesnih bića, ali sam stala i rešila da sačekam još malo.
Još moram da učim.