Sve kaste

Kažem joj: -Kad si mali čini ti se da svet stoji.
I kažem joj: -Obrati pažnju u Kruševcu. Traži mu sitnozrni granit, onaj koji sam izabrala iz kataloga.

Taj ima bolje karakteristike od mermera, pogotovo što će ići horizontalno.

Zatvaram grob u Kruševcu. I otvaram novi u Beogradu.
Ali to ne znači da odlazim.
Upravo supotno.

Plan je da porušim staru kuću, preuredim dvorište, pa da ga podelim na dve terase. Ispod jedne će ići bunker tip podruma, pa na manjem delu placa kuća.
Nova kuća.

Hoću da mi donosi novac, a ne trošak.

Ali grob se zatvara.
Taj porodični.

I Mili kaže: -Hoćeš opet da vodiš vinograde kao tvoj pradeda?

-Ne baš, odgovaram. -Ali nešto slično.

-Jesmo mi seljaci?, ponovo me pita.
-Mi smo sve. Bili smo pomorci i trgovci u Dubrovniku. I deo porodice u Grčkoj. Pa smo bili seljaci, uzgajivači i proizvođači vina. I deo su bili vojnici, žandarmi, specijalci, što bi se reklo danas. Ima u Stadžinom podrumu naš porodični grb pod kojim smo išli na Kosovo. Onaj deo porodice. I posle kroz svetske ratove, i policiju u doba mira. I imaš ove zanatlije, mahom stolare i kvazihemičare. I generacije valjanih doktora koje su proizašle iz mnogo, ali mnogo dobrih veštica i šamana. Pa ću nekako da pomešam sve to, znaš da volim, i da počnem novo.
-Ja ću da se držim onih mnogo dobrih veštica i kvazihemičara, smeje se.
-Znam da hoćeš. Tako ti je pisano.

Ali kad si mala čini ti se svet stoji. A nije tako.
Regulišeš grobnice, tapije, uknjižavaš se, preknjižavaš, plaćaš porez i račune. Dižeš pogone i fabrike.
Vrtiš ideje.
Koristiš život.
Jer inače nema smisla.

Kad si mala zanimaju te samo vile i veštice. A posle se stvari promene.
Dok ponovo u tvoj život ne uđu baš veštice i vile.
Ali tek pošto prebrojiš mrtve.