Facilities of mind

Prvo gledam sopstvene noge u štraftastoj pidžami i papučama kako koračaju polako duž tamnog hodnika svog u belim pločicama.
A onda ulazim u svetliju prostoriju, izgleda da je kupatilo, i pronalazim ogledalo.
Ja sam muškarac, mlađi muškarac zarastao u kosu i bradu.
Nalazim se u bolnici.
I upravo krvarim iz grla, iz vrata, tačno tamo gde mi grkljan.

Gledam sebe i ne znam da li da se čudim ili razgledam sopstveno lice, novo lice.
Ili da se čudim tome što ponovo sanjam.
Ili da fascinirano gledam kako mi ističe krv iz vrata i fleka mi pidžamu.

I budim se.

Sledeće noći već imam kontrolu.
Stojim na ulici praznog grada i počinjem.
Proširujem ulicu, produžavam je. Menjam zgrade, pa ih onda transformišem u brda.
Na kraju, brišem ceo prostor i stojim u nekoj nedefinisanoj dimenziji.

Ponovo kontolišem snove.
Dar ili vežba, ili zasluga za koju sam mislila skoro godinu dana da je izgubljena. Da sam zaboravila, da mi je neko to uzeo, ukrao.

Treće noći sanjam ogroman grad koji se upravo gradi. Iznad se vide ogromni kranovi, skele, radnici. Izgrađujem samu sebe. I hodam lagano.
Tamo u daljini uzdiže se ogromna katedrala i znam da me čekaju.
Ulazim iako je služba već počela.
Tu su moji, sa očeve strane i moja ćerka. Stajem iza oca i nje.
Na centralnom delu stoji mrtvački sanduk i žena drži govor. Negde pred kraj ona nas poziva da se oprostimo.
Zašto, pitam se, dok se poslednja polako približavam sanduku. Zašto je bitno da vidim i taj leš. Sigurno se raspada, mora da je prizor mučan i na kraju krajeva, nema svrhe.
Poklopac je malo smaknut i shvatam da je ta glava kao u nekoj plavoj kapici previše mala za leš. Zainteresovano se naginjem.
To je beba i do nje je prazna plastična flašica sa cuclom.
I shvatam da spava.

I odmah zatim nalazim sebe kako stojim na železničkoj stanici. Potpuno sama u noći. Nailazi voz i vagon koji stoji tačno ispred mene ima neki sistem za otvaranje tako da vidim sve unutra.
A vidim ih petoricu. Naoružani brđani, pravi bosančerosi. I znam da su ovi sa majčine strane.
Stoje kao da čekaju da ih neko fotografiše.
Jedan sa strane mi dovikuje da ga ne zaboravim.
Nasmejan je i pun sebe.

Glup je i naivan, mislim ja, ali mi se sviđa njegov stav.

A onda se vagon zatvara i oni odlaze dalje.


Ponovo sanjam.


Ja ponovo sanjam.