Nagon

Nije bilo trole. Pa je nije bilo.
I još uvek je nije bilo.
To što me je bolela kičma, a i noge od stajanja, to bi još bio i najmanji problem. Ali bila sam umorna.

Bila sam tako krvavo umorna da sam pogledom tražila parče kamene kocke na koju bih mogla da sednem. Čak sam prišla kanti za đubre, ali onaj gornji deo je bio tako umazan da bi čistija opcija bila da sednem na sam beton.
Ako uskoro ne stignem kući - znala sam da samo mogu da očekujem da se smandrljačim na sred ulice.

U jednom trenutku, naprasno sa ulaskom dvadesettrojke na stanicu, odlučih da rizikujem. Uletela sam tik pred zatvaranje vrata.
Dok je autobus zavijao niz Gazelu, skapirala sam da je bolje da siđem tu odmah, nego da prepešačim posle ceo Senjak (uz brdo i niz brdo). "Uostalom, zašto bi gacanje po Gazeli i bio toliki problem, sve je puno ljudi, tek je devet uveče…", mislila sam.

Tamo iza tramvajskih stanica osetila sam da me neko prati. "Sjajno, pored umora, našla sam prostor i za šizofreniju…", pomislila sam ozareno, ali ipak sam se osvrnula kratko. Nije bilo nikog.

Napao me je na stepenicama. Onim stepenicama blizu BIP-a što idu od stanice osamnaestice sve do donjeg nivoa auto-puta. U sekundi sam imala predosećanje kako sam krenula da zakoračim niz njih. Ukopala sam se u trenu, a on je naleteo pravo s leđa.
Sjurila sam se na niže odmorište i okrenula. Tu nije bilo svetla. Dva metra ispod nas tutnjali su kamioni ka jugu.
Klinac. Ali za glavu viši i sigurno dvadesetak kilograma teži. Još uvek nisam znala kako da reagujem, dok me je čvrsto grlio. A onda sam shvatila da se cela scena odvija usporeno, kao da se vreme zgusnulo. Udahnula sam sa besom i udarila ga pesnicom u stomak, zagrljaj je popustio istog časa, što sam iskoristila da ga medveđim pokretom gurnem od sebe.

Klinac je prosto odleteo sve do ograde, gde se opasno zaljuljao. On to nije očekivao, a nisam ni ja.

Znala sam, ako se sad okrenem i počnem da bežim, da samo gubim. Dole je bio mrak i još veća buka. Niko me ne bi čuo.
A i dole je bilo toliko budžaka da je mogao da me odvuče gde god poželi. Morala sam da ga napadnem.
Iako iznenađen, klinac se brzo povratio i taman hteo ponovo da pokuša očekujući sa stoprocentnom sigurnošću moju paniku, kada sam krenula ka njemu kao bizon.

Odvalila sam ga desnim laktom u deo gde se vrat spaja sa ramenom.

Bilo je čudno, oboje smo ćutali. Kao da je oko nas bila rasprostrta kružnica tišine, kao da smo prebačeni u neko drugo vreme.
Njegovo trenutno iznenađenje iskoristila sam da ga još jednom zavalim u stomak, i to levom pesnicom. A onda, dok se bolno savijao desnom sam ga udarila pravo u grkljan.
Na sreću daleko blaže. Kroz glavu mi je samo proletelo da sam mogla da ga ubijem u tom trenutku.
Sa rastućim besom, osetila sam i navalu snage. Odjednom sam imala hiljadu ideja kako da ga izudaram još jače i još prljavije. Ali klincu je bilo dovoljno.
Držeći se za stomak, okrenuo se i potrčao prema svetlu i ljudima.

… Stala sam tek iznad Ruda. Teško sam disala, još uvek je ključalo u meni.
Uhvatila sam se obema rukama za ogradu nadvožnjaka i dok je voz izlazio iz prokopačke stanice i ubrzavao ispod mene, pred očima mi se vrteo film.
Kako posle nekoliko udaraca, sledeći centriram pravo ispod njegovog nosa. Kako mu se glava zanosi i kako ga sa obe ruke u zamahu guram i bacam preko ograde stepeništa.
On pada pored kolovoza.

Sa užasom, shvatam da u sledećoj slici gledam kako se ispod njegove napukle lobanje širi lokva krvi… I kako imam neopisiv nagon da se sagnem i...

Ljudi su ubrzavali kraj mene dok sam pokušavala da povraćam, još uvek se držeći za ogradu. Niko se nije osvrnuo.
Snaga me je napuštala.

Jedva sam se dovukla kući. Glava mi je pucala od bola.

Ujutru sam se nejasno sećala da sam sanjala ledeni planinski dan, mekanu krznenu težinu.
Svoju njušku umočenu u još toplo krvavo telo.