Orjentacija

Moja je greška.
Uvek i samo moja.

Na osnovu živog napravila sam iluzorni model.
I onda sam gledala u to nepostojeće stvorenje i obožavala ga.
Klanjala mu se kao idolu. A idola možeš samo da gledaš. I ništa više.
Nema ničeg.

I zapravo je potpuno nebitno što model nije odgovarao stvarnoj osobi.
Mogu sada da pričam i pljujem po njemu kako je on...
Ali to već nije moj problem.

Moj problem jeste što sam videla... i krenula u tu priču.
Zašto sam to uradila?

Da bi počelo reprogramiranje?
Možda.
Valjda je to bio jedini način da uđem i u taj proces.


I dobro je. Stvarno je dobro.
Vratim se sama sebi, uživam, osmehujem se.
A onda se sve ponovi.
Pa počnem nešto kao kontranapad.

I verovatno ću da ga raditi ponovo i ponovo, i to vrlo disciplinovano svaki dan do god se sećam.


Sutra bi mu bio rođendan.
Da postoji, da je stvaran.
I znam tačno šta bih mu poklonila, šta mu stvarno treba.

I zaboravim.

A onda se setim kako sam pre dve nedelje tražila taj poklon po gradu i pitala se u isto vreme zašto to uopšte radim.
Bilo me je sramota.
Osećala sam sramotu umesto njega.

I zaboravila.

I posle sam se setila.
Kucala poruke nepostojećem čoveku i opet i opet ih brisala.
I ponovo pokušavala. Peglala sopstvene neuronske staze, iscrtavala nove.
Urezivala ih.

Borba se nastavlja... dok ne zaboravim zauvek.
Dok mi srce ne bude čisto.