7. Egipatska alhemija i aleksandrijska magičarska škola (7)

Egipatska civilizacija traje od praistorijskog doba, preko prvih pisanih dokumenata koji se javljaju u periodu oko 3 400. godine pre nove ere, pa sve do ranog hrišćanstva. Istoričari i arheolozi se slažu da je ova civilizacija ostavila neizbrisiv pečat na nekoliko velikih religija i uveliko doprinela tehnološkom napretku starog sveta.
Već od samih početaka pisane istorije metalurgija u Egiptu je bila visoko razvijena, pogotovo eksploatacija bakra (u zoni Istočne pustinje između Nila i Crvenog mora) i uopšte izdvajanje metala iz rude. Ova grana industrije je tada upošljavala veliki broj radnika, da bi se od Četvrte dinastije pa nadalje metalurgijom bavili isključivo faraonovi najbliži saradnici ili čak i njegovi sinovi. Nešto malo kasnije metalurgija, pa i hemija iz nje, bile su u nadležnosti sveštenika koji su vrlo pažljivo čuvali tajne od običnog naroda.

Drevna metalurgija

Znanja o preradi gvožđa Egipćani su dobili iz Male Azije. Ovaj metal se u početku i nije eksploatisao, već se samo koristio onaj koji je bilo meteorskog porekla i odatle i nosi naziv „nebeski metal“. Međutim, s obzirom da je gvožđe podložno brzom korodiranju, Egipćani su se potrudili da ga usavrše. Već u doba gradnje piramida (negde oko 2 900 god. p.n.e.) korišćeni su alati za koje je današnjom hemijskom analizom utvrđeno da su kombinovani sa ugljenikom, kao neka vrsta drevnog čelika.
Bakar se koristio kao komponenta za bronza leguru, pošto je vrlo brzo ustanovljeno da je tako ovaj metal daleko izdržljiviji. A takođe su poznata i vrlo bogata nalazišta galenita iz kog se izdvajalo olovo u zoni vrlo blizu Crvenog mora u planinama Gebel Rasis („olovne planine“ u prevodu).
Međutim, stari Egipat je možda napoznatiji po zlatu. Sama reč za zlato „nub“ potiče od reči Nubija odakle se ovaj metal dopremao, mada je sam Egipat imao i sopstvene zalihe. Takođe su korišćeni rečni resursi i tehnika ispiranja zlata.
Od ovog doba datira i tradicionalna podela metala prema planetama, tako da je Sunce u vezi sa zlatom, Mesec sa srebrom, Merkur sa živom, Venera sa bakrom, Mars sa gvožđem, Jupiter sa kalajem, a Saturn sa olovom.
Egipat je poznat po svom alhemičarskom znanju, ali na žalost, nije ostalo mnogo pisanih dokumenata da bi mogli da ih detaljno proučavamo. Odlukom imperatora Dioklecijana oko 290. godine spaljeni su svi tekstovi koji imaju veze sa magijom i hemijom. Od onih spisa koji jesu preostali ne možemo biti sigurni da li su originalni ili su pisani već pod uticajem ranih grčkih alhemičara.
Tekst za koji se smatra da je stariji od 1. veka nove ere je i „Papirus X“ iz Lajdena, ili takozvani Lajdenski papirus, a koji se nalazi u Lajdenskom unvezitetu od 1828. godine. U ovom dokumentu nalaze se jasna uputstva za spravljanje metaličnih legura, veštačkog zlata i srebra, kao i postupci vezani za bojenje.
Oto Lagerkranc je 1913. god. u Upsali objavio na nemački jezik grčki tekst sa sličnom tematikom pod nazivom „Papirus Grekusa Holmiensisa“ u kome se autor poziva na egipatske izvore i govori takođe o spravljanju legura, imitacijama plemenitih metala i dragog kamenja, kao i o ostalim tehnološkim postupcima prerade metala i minerala. Ovaj dokument je kasnije postao poznat pod imenom Stokholmski papirus.
Postupci i recepti u oba dokumenta su vrlo precizni i jasno je da nisu bili namenjeni javnosti, već samo stručnoj osobi za izvođenje konkretnih postupaka. Tako se u Lajdenskom papirusu spominje 75 recepata u vezi izrade legura i testiranja materjala, oko 15 recepata vezanih za imitacije plemenitih metala, i oko 11 recepata vezanih za bojenje površina metala i tkanina. Stokholmski papirus sadrži oko 150 recepata, pri čemu je prednost data izradi veštačkog dragog kamenja – oko 70 recepata, zatim bojenju – oko 60 recepata, dok se ostatak odnosi na legure i postupke izbeljivanja raznih materjala.
Interesantno je da su neki recepti vrlo slični, ako ne i potpuno isti, i za razliku od kasnijih alhemičarskih tekstova, napisani su potpuno realno bez ikakvih primesa okultnog.
Recepti koji se odnose na metale najčešće se bave transformacijom zlata i srebra od jeftinijih metala, kao i površinskom imitacijom zlata na nekom drugom metalu. Pri čemu se i tvrdi da čak i stručni testovi ispravnosti i kvaliteta zlata neće moći da utvrde bilo šta drugo osim najboljeg kvaliteta.
„Da bi napravio zlato uzmi tracijski kadmijum, napravi mešavinu kadmijuma u ljuskama, ili kadmijuma od golskog misija i sinopijskog crvenila, i isto tako jednakim delovima zlata. Kada staviš zlato u peć i kada dobije dobru boju, izvuci ostale sastojke, skloni zlato, ostavi da se ohladi i imaćeš dvostruko više zlata“, tvrdi jedan od recepata Lajdenskog papirusa.
Kadmijum je nečist oksid cinka, koji ponekad sadrži okside gvožđa ili bakra zbog topljenja u pećima gde je ranije topljen bakar. Misi je delimično oksidisano gvožđe ili bakarni pirit, suštinski u pitanju su bili sulfati bakra i gvožđa. Sinopijsko crvenilo je danas poznatije kao mineral hematit. Ova mešavina, ako pretpostavimo da temperatura u peći ili možda neki tajni sastojak, koji se ne spominje u receptu, proizvodi redukcioni proces i gradi leguru od zlata i cinka, sa manjim učešćem bakra i gvožđa.
A evo i jednog recepta za izbeljivanje bisera. „Ako biseri imaju braonkast sjaj ili izgledaju kao da su dimljeni, treba da napraviš soluciju od meda u vodi, da dodaš fino usitnjenu lijanu i da dobro skuvaš ovu mešavinu. Kada se malo ohladi pospi je po biserima, pusti da se potpuno ohladi i stvrdne, a tada je dobro obriši lanenom tkaninom. Ako biseri još uvek nisu dovoljno beli – ponovi proces.“

Aleksandrijska škola

Aleksandar Veliki je oko 330. god. pre nove ere osvojio Egipat i osnovao grad Aleksandriju. On je proglasio svog generala Ptolomeja za kralja Egipta, a Ptolomej budući i sam vrlo obrazovan čovek sebi je stavio u zadatak da obnovi i usavrši tadašnja znanja. I tako je Aleksandrija za vrlo kratko vreme postala ne samo najznačajniji grad Egipta, već i intelektualni centar starog sveta.
Pretpostavlja se da je aleksandrijska biblioteka sadržavala oko 500 000 rukopisa, a naučnici celog tadašnjeg sveta su dolazili i kreirali kulturu zavidnog stepena mešajući persijske, grčke, egipatske, hebrejske i kaldejske uticaje. Međutim kako su moć i uticaj Rimskog carstva jačali, tako je i Egipat slabio. Za vreme Cezarove opsade Aleksandrije 80. god. pre nove ere požar koji je počeo u luci paljenjem brodova proširio se i na sam grad i zahvatio biblioteku. Neki od rukopisa su spašeni, međutim ogroman deo je nestao zauvek.
Iako je za vreme Rimske imperije Aleksandrija zadržala veliki naučni uticaj (kao drugi centar odmah posle Rima) ipak je moglo da se predoseti skoro propadanje i to zahvaljujući unutrašnjim političkim lomovima carstva. I to tako da je već u 3. veku došlo do potpunog kolapsa starog sveta koji se povukao pred tada sve jačim fundamentalističkim hrišćanstvom.
Aleksandrijski Serapion je 389. godine bio potpuno uništen, kao i njegova biblioteka i to zbog edikta Teodosija koji je pozivao na rušenje svih nehrišćanskih hramova širom carstva. Ovo naređenje sprovedeno je surovo i beskompromisno. Iste godine Zenon imperator istočnog dela Rimskog carstva zatvorio je izuzetno važnu školu u Edesi i proterao njene učitelje dalje u Aziju, čime je samo zapravo trasirao alhemičarski put ka muslimanskim naučnicima. Centar znanja - Aleksandrijski muzej preživljavao je do 415. godine, kada je otprilike u isto vreme vrlo nasilno od strane hrišćana usmrćena čuvena naučnica Hipatija, zatvoren na takođe hrišćansku inicijativu.

Trenuci slave

Svoje najblistavije momente alhemija razvijana u Aleksandriji je doživela u periodu od prvog do trećeg veka. Takođe, tada se razvija i alegorijska grana zapadne alhemije koja je obilovala fantastičnim idejama i tajnim kultovima. Egipatski sveštenici su obučavali svoje učenike pristigle iz svih krajeva sveta, i na taj način uvodili ih u svet svojih božanstava. Tako su se kultovi boginje Izis i njeni hramovi proširili na sve strane Rimskog carstva. Kasnije jačanjem persijskih uticaja ista stvar se desila i sa Mitrinim kultom (persijski bog Sunca).
Alhemičarski tekstovi tog doba su najčešće pisani na grčkom jeziku i sadržavali su puno alegorija vezanih za učenja Platona i Aristotela koja su se odnosila na prirodu i njene procese. I od tada počinje kasnije toliko čuveni alegorijski ili hermetički stil pisanja koji je služio da se osoba koja nije inicirana u ovu nauku zadrži podalje i ne iskoristi tajna učenja u neku lošu svrhu.
Osnovno alhemičarsko „štivo“ tog doba bio je Platonov „Timon“, delo koje je obilovalo i metafizikom i fizikom, objašnjavajući postanak našeg materjalnog univerzuma.

Otprilike u prvom veku naše ere javlja se i čuvena alhemičarka Marija Propovednica. Postoje neke indicije, ali vrlo nesigurne da su Marija Propovednica i Marija Magdalena, žena Isusa Hrista bile ista osoba. U to doba jača uticaj gnostika u hrišćanstvu i potencira se njen značaj kao „najispravnijeg“ i najinteligentnijeg Isusovog učenika (po njegovim rečima kako se tvrdi u gnostičkim spisima iz Nag Hamadija otkrivenim 1947. god.). Ko god da je ona zapravo bila verovatno da je njoj samoj bilo najmanje važno. Važnije je to što je sebe iskazala kao vrhunskog praktičnog alhemičara i izumitelja niza tehničkih uređaja, od kojih su neki i dan danas u upotrebi (recimo „dupli“ bojler koji se koristi u kuhinjama i u Francuskoj je i dalje poznat pod imenom „bain-marie“).
Na žalost, pisani dokumenti koje je ona ostavila za sobom nisu preživeli do današnjih dana, ali je ostala zabeležena u dokumentima Zosimusa Panopolita i kasnijih alhemičara koji su je citirali i opisivali kao izuzetnog stručnjaka, vizionara i kao samu „Plutonovu ćerku“.
Zosimus Panopolit je ostao upamćen i kao autor dela „Predivna umetnost pravljenja zlata i srebra“, a njegova rođena sestra Teosebija bila je poznata kao vrstan stručnjak i to nezavisno od svog brata. Što se tiče alhemičarki, u istoriji je ostala zabeležena i Kleopatra (ne mešati je sa kraljicom Egipta koja je živela par stotina godina ranije). Kleopatra je napisala klasično delo „Krisopeja“ (u prevodu - pravljenje zlata), koje je zajedno sa dokumentom „Izis“ uvršteno u Kodeks Marcijanus iz 11. veka. U njemu nalazimo najraniju predstavu Ouroboros zmije koja grize sopstveni rep. Ovaj simbol je savršena predstava kosmičkih ciklusa i njeno značenje je „suma svih znanja“. Na istoj stranici rukopisa nalazi se i osmokraka zvezda. Pored simbola Tota, egipatskog boga znanja, ona označava i grupisanje nebeskih sila. Po pitagorejcima ova zvezda je predstava obnavljanja kosmosa jer prikazuje duplu polarnost elemenata proizvodeći na taj način stabilnost.
Ono što je možda važnije za istoriju je da je od tog vremena osmokraka zvezda postala simbol Marije, majke Isusa Hrista, uvodeći na taj način hrišćanski pravac dejstva i izražavanja u dalji alhemičarski rad kroz vekove.