Zero point

U stvari počelo je tako što sam se te noći popela na krov muzeja. Postoje požarne stepenice pozadi i naravno da napolju niko ne pazi. I da je bio neko isto bi bilo. Naučila sam kako da budem nevidljiva.
Otišla sam do ivice i gledala ka gradskim svetlima.

Uopšte nije bilo ni govora da nameravam da se bacim dole. Niti je to bila potrebna visina da sasvim sigurno uradim posao do kraja, niti mi se takve ideje vrzmaju po glavi.
Prosto sam bila usamljena.

Na nebu opet nije bilo zvezda, samo Mars tamo u pozadini i puno teškog žutog gradskog svetla.
Još uvek me je bolelo.

Razmišljala sam o sebi, o stvarima koje mi se dešavaju, o ljudima koje srećem i o tome kako nigde ne pripadam.
Bacila sam celu godinu, potrošila vrlo dragoceno vreme na ništa, samo na vežbanje, na najobičnije balansiranje. I želela sam da odem negde, bilo gde. I isto tako bilo mi je kristalno jasno da ne mogu da pobegnem.
Okrenula sam se sa namerom da se vratim kada sam odjednom dobila želju da skočim sa višeg na niži krov.

I tako je počelo.