I otvaram poslednju bočicu opalnog stakla,
tu na izmaku zime.
I u šumi je sve drugačije, ali tu sam živa.
I sada me čopor sledi, iako ih ne želim.
Desetak izgladnelih kerova, prilaze mi spokojno,
stavljaju šape na mene u pokušaju da me liznu.
Čovek koji prolazi zbunjeno mi dobacuje da su opasni, da napadaju, da se čuvam.
Dobacim i ja njemu jedan fini, damski osmeh i ostanem u sopstvenom miru.
Divljina je moja potreba i tu pronalazim mir.
Neki vukovi se nikada ne pridružuju čoporima,
i zato ih napuštam, zato produžavam dalje.
Zima je na izmaku, a u polju se vrte neke agresivne energije.
I proći će, kao što uvek sve prođe,
do novog rođenja.
No comments:
Post a Comment