Kandahar

Nemoj da budeš sledeći.
Zato što me ne zanima. Zapravo nemam vremena.

Priča je uvek ista.
Vrtimo se u trci, vrtimo po starom toku Hapija.
Vrtimo u uvek istim vrtlozimo.
Glupi smo.

I zato nemoj da mi uzimaš vreme, nemoj da mi dosađuješ.
Motordžije mi idu na živce.
I u trci ih zasipam peskom i ostavljam iza.

I ne interesuju me obećanja, niti noći u Kandaharu. Ne uzbuđuje me ni šerbet, ni svila. Moram da držim trasu prema Hapiju.
I nećeš me primamiti rezervnom kacigom, već sam je imala.
To je bedna ponuda za mene koja u svom oklopljenom vozilu prebacujem mladog Horusa Harpokarta. Onog sa velikim očima i još većim srcem. I vuk je na zadnjem sedištu pored kutijice u kojoj je ormes kamen. Vuk, vladar Nekhena i bele krune je čuva.
A soko, vladar Buta i crvene krune leti iznad nas.
I idemo ka izvorištu Hapija. Tamo gde je voda savršeno čista, savršenih molekula.

Žao mi je, mada mi iskreno i nije žao.
Kada radim nisam ni muškarac ni žena. I možda bi ženu unutar mene i želeo da vidiš, ali je trenutno nema. I nećeš dobiti ni priču, ni trenutak mog vremena.
I ne seci mi moždane magistrale, jer imam preča posla.

Od deteta Horusa do deteta kome treba pronaći pravi lek put je dug ...ili kratak.

Ne ometaj me.
Ovo je moja trka.
Moj Kandahar.