U trenutku kada zaobilazim ugao kuće i krećem niz skrivene stepenice udaram pravo na njega.
Pogled, osmeh.
Ruka koja hvata moju nadlakticu, druga koja nesvesno ide ka mom struku.
-Vidiš da ne možeš da pobegneš.
Vidim.
Osmeh ponovo.
Osećaj kao da imam 25, ne 17, možda čak 15.
-Vidimo se Miki.
I produžavam u Kraljevačku dok on izlazi u Kumodrašku.
I negde iz malog mozga vadim jednu staru melodiju.
U sunčan dan.
Thursday, September 15, 2011
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
dobre im suknjice...
ReplyDeleteAha, siparice draga. :D
ReplyDeleteJoš nisam odgonetnula da li su prateće igračice mužajci ili ženke, ali nema veze, važno da je veselo :)
ReplyDeleteAh, darling, malo romansiranja u prolazu... čini toliko dobrog za žensko srce (a i sujetu) :)