I samo mene čeka

Nije to bilo onda kad sam teglila 20 kila... i ostala živa.
I nije bilo ni kada smo Mili i ja po dogovoru pre dve nedelje odrađivale najvrhunskije najteži poljoprivredni posao, a to je - presađivanje korena drveta starog 5 godina, a bez povređivanja tog korena.

E ako je nešto fizički teško onda je to.
Obigravati oko korena, dubiti rupu, paziti na žile, razgovarati sa dotičnim drvetom, pa ga malo cimati, pa se drati na dete da pazi kako radi sa motikom, pa trčati u garažu po lopatu, pa se preznojavati, pa deda za babu, a baba za repu, ali neće da mrdne... i tako dva sata sve dok se lokalna dva viteza nisu smilovala da nam pomognu. Nisu više mogli da nas gledaju kroz prozor, a ni da slušaju naše visprene dosetke.

Elem, Mili za mene, ja za Sašu, on za Vlatka i iščupasmo. Posle je lakši deo jednačine bio otkopati novu rupu, ali na dobrom mestu i tu ga smestiti. Kiša nam je savršeno odgovarala tih dana.
A inače cela ova radna akcija pokrenuta je zbog blentavog deda Slavka koji sadi drveće redom na svakom idiotski-najidiotskijem mestu.

E ako mi tog dana nije pukla kičma nikada neće. U stvari, tako sam bar mislila...

Dakle, nije bilo ni tog dana. Bilo je posle par nedelja intenzivnog stresa sa svih strana.
Osvanula je nedelja. Lepo sam sve odradila, spakovala se i otišla u šumu. Pa red veranja po gelenderu, red balansiranja na istom, pa pet minuta divljenja samoj sebi kako to mogu da izvedem, pa penjanje i provlačenje kroz štangle, pa trčanje na brvnu, pa či gong u mojoj svetloj dvorani, pa istraživanje biljaka pre no što ih pokose, pa provera kako cveta pasiji trn kog ću obrati za par meseci i napraviti najsavršeniju kremu za lice, pa levo desno... i ostatak dana.
U ponedeljak nisam mogla da ustanem iz kreveta. To jest ustala sam videvši sve zvezde, mahnula i Hedi Lamar. Sakralni deo kičme mi se pretvorio u pakleni plamen, a svaki pokret, pa i glavom, dovodio je do efekta vulkanske erupcije bola.
 
Mili je naravno, puna mog znanja, samo konstatovala dok me je preskakala na podu:
-Šta je, nema seksa, a?
-Molim te, ne gađaj me mojim dijagnozama, uspela sam da otplačem dok sam pokušavala da se pomerim. -Ovo je od greške u či gongu.

...Mada nisam baš bila sigurna.

I pošto je danima trebalo da uradim to i to, pa to i to... sada više ništa nije bilo hitno.
Samo sam ležala po cele dane.
Na podu.
Na onim drvenim merdevinama za kičmu.
Na krevetu sa jastukom ispod zadnjice.
Na stolici bočno ponovo sa jastukom ispod kičme dok mi glava i noge vise sa svake strane.

Samo ležanje i samo sati ispred mene.

U jednom momentu više nisam mogla da slušam ni Patrika sa Oneradionetworka, samo tišina.
I samo ležanje.

I onda mi je došlo.
Da li je fantazija, ili je animus, ili je izfantazirani animus, tek počela sam da izmišljam svog idealnog mužjaka.

Prvo sam se obračunala sa pogrešnim modelima. Onog bipolarnog agresivnog sam presekla motornom testerom, pa sam ga iskomadala sjekirom, pa sam ga ispolivala kiselinom. Pa je šuštao dugo dok se nije pretvorio u dim.

Onda se pojavio preosetljivi. Mislila sam da je to taj, ali zamalo. Smorio me je.
Završio je u kontejneru uredno spakovan u kese.

I onda ništa.
Ležanje.
Ponovo.
Satima.

U jednom pogrešnom okretu kroz sve zvezde konačno sam ga ugledala.
Normalan.
Fin.
Ma, normalan.
Moj.

Prvo me je odveo na plesno veče, onda sam ja njega vodila na sladoled (podelili smo jedan, to je bilo zabavnije), šetali smo. Sutradan me je izmasirao. Uveče sam zaspala tako što me je držao u zagrljaju.
Ne razgovaramo, ja ne mogu. Reči me zamaraju.
Samo hodamo, ili samo sedimo.
I za sada je sasvim dovoljno.


I posle nešto razmišljam sve tako ležeći na podu...
Ako je tu, u mojoj glavi, u mom polju, ako već postoji negde u meni, da li to onda znači da se na nekom kraju grada, na nekom kraju sveta, galaksije, atomi reorjentišu, sklapaju u njegovo telo, njegov mentalni sklop, stvaraju ga u nekom jutru, a onda mu unatraške ispisuju istoriju da sve izgleda kao da je realno, kao da je redovno stvoreno? 

Da li on postoji?