Sambucus nigra

Ispričala je kako je davno dobila grupicu devojaka, starijih maloletnih delikvenata za obuku. Predali su ih njoj pošto više nisu znali šta bi sa njima.
I bilo je tada ili nikada više.

U slučaju da ponove nešto iz svog reperotara bile bi poslate u prave zatvore, verovatno do kraja života.

Kaže da su bile strašne. Ubogaljeno strašne.
Dilovanja, ubistva, radile su noževima kao filipinke. Sporo su kapirale bilo šta što nije u vezi sa njihovim "preživljavajućim" refleksima.

Ona kaže da je u njima videla decu. Samo na smrt isprepadanu i odvojenu od svoje prave prirode. Nisu bile žene, samo imitacije muškaraca.

I tako ih je vodala, objašnjavala, učila da kuvaju.
Da operu kosu, da se kupaju.
Da čuvaju guske, da hodaju iza koza.

Danima.


A onda kada su i naučile par stvari setila se da im u šumi pokaže biljku kojoj mogu da kažu sve što im leži na duši i da dobiju odgovore na sva pitanja.

Jer sa zovom se najlakše razgovara.


Razmišljam o toj priči u onom mikro šumarku između Idee i Rode.
Razmišljam o toj priči u svim gradskim zavučenim mikro šumarcima.

Tu između dva hipermarketa pronašla sam jednu, baš iza oraha. Počela je sa cvetanjem, vrlo stidljivo za sada.
Odmah smo se sprijateljile.

Kako sam i mogla da zaboravim na to? Zelena dama, večita pratnja svih veštica. Donosi se prilikom porađanja žene, donosi se prilikom umiranja.

Miriše božanstveno, ali na daljinu.
Malo bliže počinje da smrdi.
Zato je i oprašuju muve, pčele vrlo malo.

Koristimo je u laboratoriji prilikom spravljanja biljnog Kamena.
Koristimo je stalno.
Vežbamo pogled na njoj. Onaj pogled - ti hraniš mene, ja hranim tebe.


U početku joj nisu verovale.
Daj ne seri i slične rečenice.
I posle par dana, kako je rekla, odjednom su se sve izgubile. Par sati kasnije je otišla u šumu da ih traži.

I našla ih je.

Svaka je pronašla svoju zovu, sedela je ispred nje i pričala.
Svoju priču, svoj bedni, mali život.
Krv i suze.

Sklonila se, kaže, nije htela da prisluškuje.
Da ometa.


Nekako, tu u tom mikro šumarku, počela sam da razmišljam šta bih ja mogla da joj kažem. Koju bih joj svoju priču ispričala? I kakav bi onda sok potekao iz nje?
Menstrum koji znači prelaz, smrt i život istovremeno.
Sve ono što je ušlo u mene i sve ono što je izašlo kroz sve ove godine.
I da li bi onda zelena gradska ostrvca jednog prolećnog jutra zamirisala na moj život?
Da li bi se onda podigao vetar i odneo miris ka brdima?

Ili tražim previše?