Prebivajući stadijum - Myo

"Neznanje" (avidja) znači odsustvo prosvetljenja, to jest zabludu. "Prebivajući stadijum" znači "tačku na kojoj um prestaje da prebiva". U budističkom učenju govorimo o pedesetdva stadijuma, od kojih je jedan stadijum onaj u kojem se um vezuje za bilo koji predmet na koji naiđe. Ovo vezivanje je poznato kao tomaru - "zaustavljanje" ili "prebivanje". Um se zaustavlja na jednom predmetu umesto da teče od jednog predmeta do drugog (kao što um čini kad sledi sopstvenu prirodu).
U slučaju mačevalaštva, na primer, kad protivnik pokuša da te udari, tvoje oči istog trenutka hvataju pokret njegovog mača i ti onda možeš da nastojiš da ga pratiš. Ali, čim se to dogodi, ti prestaješ da budeš svoj gospodar i sigurno je da ćeš biti poražen. Ovo se naziva "zaustavljenjem". (Međutim, postoji i drugi način dočekivanja protivnikovog mača.)
Nema sumnje da vidiš mač koji tek što se nije sručio na tebe, ali nemoj svoj um tu da zaustavljaš. Nemoj smerati protivnapad da bi uzvratio na njegov preteći udarac, nemoj imati nikakvih proračunatih misli. Jednostavno registruj protivnikov pokret, nemoj dozvoliti umu da se na njemu "zaustavlja", već nastavi da se prirodno krećeš ka protivniku i iskoristi njegov napad okrećući ga protiv njega samog. Tako će njegov mač koji je trebalo da te ubije postati tvoj i oružje će pasti na tvog protivnika.
U zenu, ovo je poznato kao "prisvajanje neprijateljevog koplja i njegovo korišćenje kao smrtonosnog oružja". Suština je u tome da protivnikov mač, nakon što pređe u tvoje ruke, postaje instrument njegovog sopstvenog uništenja. Ovo se naziva "bez-mača" u tvojoj terminologiji. Čim se um "zaustavi" na predmetu bilo kakve prirode - bio to protivnik ili tvoj sopstveni mač, na čoveku koji se sprema da ti zada udarac ili na maču u njegovim rukama, vrsti ili snazi njegovog pokreta - ti prestaješ da budeš svoj gospodar i sigurno ćeš postati žrtva neprijateljevog mača. Kada staneš nasupret njega, on će odneti tvoj um sa sobom. Zato nemoj uopšte razmišljati o sebi . To jest, potrebno je prevazići suprotstavljanje subjekta i objekta.


...


Mudri ljudi, sa druge strane, koji se približavaju stanju prosvetljenja, shvataju da Fudo simboliše Nepokretnu prađnu kao razoritelja. Onog koji na taj način postane prosvetljen i koji vodi svoj život u skladu sa primerom koji daje Fudo Myo, neće dotaći đavolski duhovi. Myo je simbol nepokretnosti duha i tela. Ne kretati se znači ne "zaustavljati" se na predmetu koji vidimo. Jer čim je opažen, on nastavlja svojim putem i um se ne zarobljava. Kada se um "zaustavlja" na svakom predmetu koji se pojavi, on je uznemiren svakojakim mislima i osećanjima. Ovo "zaustavljanje" neizbežno dovodi do kretanja koje predstavlja uznemirenje. Mada je um izložen "zaustavljanjima", on u sebi ostaje nepokretan iako površno gledano nije tako.


Na primer, pretpostavimo da pred tobom stoji deset protivnika od kojih svaki čeka spreman da na tebe udari mačem. Čim se rešiš jednog, ti prelaziš na drugog, ne dozvoljavajući svom umu da se "zaustavi" na bilo kojem od njih. Ma koliko brzo se smenjivali udarci, ti ne dozvoljavaš da prođe bilo koje vreme između dva udarca. Na ovaj način ti ćeš uspešno izaći na kraj sa svom desetoricom. Ovo je moguće samo onda kada se um kreće sa jednog predmeta na drugi tako da ga ništa ne "zaustavlja" ili zarobljava.Ukoliko tvoj um nije u stanju da se kreće na ovaj način, izvesno je da ćeš izgubiti bitku negde između dva dvoboja.


Takuanovo pismo Jagju Tađima No Kami Munenoriju o tajni pokretne radnje







Danas se Venera stacionira direktno.
U toku retrogradnosti bila je simbol borbe i rata.

Pošto je u pitanju moj vladar znam jako dobro kako to izgleda.
Borila sam se sa desetoricom istovremeno bez zaustavljanja uma.

Uspela sam.
Sada idemo dalje.


Prema umu se ne sme ponašati kao prema mački vezanoj za uzicu. Um mora biti prepušten sam sebi, potpuno slobodan da se kreće u skladu sa svojom sopstvenom prirodom. Ne smeštati ga i ne parcijalizovati ga je cilj duhovne obuke. Kad on nije nigde, on je svugde. Kad on zauzima jednu desetinu, on je odsutan u svih devet desetina. Mačevalac treba da disciplinuje sebe da mu um ide svojim sopstvenim putem, a ne da svesno pokušava da ga negde zatoči. 

Stanje na putevima

Uradili koreografiju na Cupid Shuffle.
Vodila Mili do firme.
"Obećava" njen jedini komentar uz širok osmeh.
Posle njeni planovi da mi upada na posao u pauzama časova.
Uz obavezno vođenje na ručak u Thai kafanicu pored fontane.

Kupila joj roze boju za kosu.
Obojila je, istina delimično.
Srećna je.
...sledeća 3 dana.

Srela 7 trudnica u roku od sat vremena.
Jedna od njih Kineskinja.

Platila snimke vilica.
Srela izistinskog čoveka koga smišljam mesecima u glavi (fizički i mentalno identičnog).
Ipak postoji.
Samo toliko.
Ionako... "anđeli uvek dolaze prekasno".

Uz oluju i kišu imala sam celu noć da razmišljam o tim činjenicama.
Kada je trebalo da ustanem tek tada mi se spavalo.

Pretrčala ceo grad sređujući poslove.
Završavajući birokratiju.
Oslobađajući juli mesec.

Uveče se pozdravila sa ekipom iz dođoa.
Meni već mesecima mesto nije tamo.

Sada pola sata posle treninga osećam prazninu i nedostajanje.
Treba na jesen da krenem na vrlo... naporne, da ne kažem gadne i fizički teško opisive obuke.

U petak treba da nazovem i zakažem operacije.
Četiri dana pakla.

Sa jedne strane usamljenost, praznina, neke završene faze, neki dobri ljudi koje više neću viđati.
Sa druge rizik i neizvesnost.

5 dana juna, 5 kritičnih aspekata na nebu.
Hodam.
Pokušavam da ne razmišljam.
Zaobilazim trudnice.
Samo hodam. 


Venera se sutra stacionira direktno.

Ples Sunca

Deda,
glas koji ću poslati
čuj
širom Univerzuma
glas koji ću poslati
čuj
deda

živeću 

rekao sam.



Molitva kojom se otvara Ples Sunca Teton Indijanaca
Antologija Američke indijanske književnosti
Alan Veli

Ipak može

Godine 1675. španski guverner Huan Trevinjo je uhapsio četrdesetsedam Pueblo vračeva i optužio ih za veštičarenje. Španci su bičevali i mučili sve, a obesili nekoliko njih. Pre nego što su stigli da ubiju i ostale, grupa naoružanih Pueblo Indijanaca prisilila je guvernera da ih oslobodi. Jedan od zatvorenika, duhovni vođa po imenu Pope, počeo je da kuje zaveru za isterivanje Španaca. Do leta 1680. pridobio je vođe skoro svih okolnih sela. Pobuna je počela 9. avgusta 1680. i usledila je krvava borba. Na kraju, Pueblo Indijanci su uspeli da nateraju Špance na potpuno povlačenje.


Pope je postao vođa svih Pueblo Indijanaca i, po njegovom naređenju, uništene su sve hrišćanske crkve i simboli. Hrišćanski brakovi su proglašeni nevažećim i ljudi su se vratili tradicionalnoj religiji. Pobuna je imala dugoročni efekat. Kada su se, nakon Popeove smrti, španski misionari vratili, više nisu pokušavali da ponovo primene encomiendu ili iskorene Pueblo religije, te su one preživele do danas.


Indijanske religije
Paula Harc

A-B-C

Misao koja je od najbitnijeg i najvećeg značaja za samuraja je ona o smrti, koju on mora da ima u svesti i danju i noću, i noću i danju, od zore prvog dana u godini do poslednjeg minuta poslednjeg dana. Kada te ovo saznanje čvrsto obuzme u stanju si da izvršavaš svoje dužnosti u potpunosti; odan si svom gospodaru, dostojan si sin svojih roditelja i prirodno možeš da izbegneš sve vrste nesreća. Time ne samo što ti se život produžava, već se uvećava i tvoje lično dostojanstvo. Pomisli samo kako je život krhka stvar, posebno život samuraja. S obzirom da je to tako, doći ćeš do toga da ćeš smatrati svaki dan svog života poslednjim i posvetićeš ga izvršavanju svojih obaveza. Nikad nemoj dopustiti da te zaslepi misao o dugom životu, jer ćeš tada biti sklon raznovrsnim rasipanjima i završićeš svoje dane u užasnoj sramoti. To je razlog zbog koga se priča da je Masašige rekao svom sinu Masacuri da misao o smrti stalno drži u svesti.


Bušido za početnike
Daidođi Jušan




Idemo još jednom...

Gospođa Liu

Jutros je u 6.37 sati sa kosmodroma Đinćuan u pustinji Gobi Kina počela svoj najambiciozniji svemirski program lansiravši tročlanu posadu na brodu Šendžou-9, među njima i jednu ženu kosmonauta, javio je AFP. Šendžou-9 (Božanski brod) poleteo je u kosmos. To je četvrto lansiranje brodova sa ljudskom posadom u kome će Liu Jang leteti sa dvojicom svojih kolega, javila je agencija Sinhua.

Troje kosmonauta će izvesti prvo kinesko kosmičko spajanje brodova.
Ranije je najavljeno da će Šendžou-9 uz ručno komandovanje kosmonauta pristati uz modul Tiangong 1 koji je trenutno u orbiti oko Zemlje.

Nakon svemirskog randevua, kosmonauti će privremeno preći na Tiangong-1 (Nebesku palatu), gde će obaviti naučne eksperimente.


Misija je poslednji korak u programu koji ima za cilj da Kini omogući držanje stalne svemirske stanice u orbiti do 2020. godine.
 
Misija kosmonautkinje Liu, čije pripreme su kineski mediji pomno pratili, učiniće da Kina postane treća zemlja posle tadašnjeg Sovjetskog Saveza i SAD koja je poslala ženu u kosmos koristeći vlastitu tehnologiju.
 
Liu je major kineske vojske i pilot na borbenim avionima.


Tekst sam inače zdipila sa Blicovog sajta gde se nađoh u potrazi za trenutnom temperaturom u gradu.


A gospođa Liu Jang je kao pilot, kosmonaut i žena prelepog osmeha i zvanično od ovog trenutka postala moj uzor.
Žene su socijalna bića i vole da se kloniraju (od izgleda frizure, šminke, garderobe do ponašanja). Evo, konačno sam i ja pronašla onu koja jeste dostojna kopiranja.

Manifestator

Izlazim i sve nešto razmišljam kako bi mi sada baš u tom trenutku tako prijalo jedno udarno udvaranje, onako sa mudima. Ali velikim mudima...

Pre jedno četiri godine krenem ja tako na roditeljski, minding my own business, uđem u trolu, okačim se na šipku na zadnjoj platformi i počnem da zevam u horizont. A onda iza naiđe automobil, lik iz njega nešto krene da mi maše, ja mu dobacim neobavezan osmeh i kao ništa. 
Onda on počne da se nešto koprca u onim kolima, pa stane iza trole na svakoj stanici, konačno pronađe papir i olovku, i razmaše se rukama da mi slikovito objasni da želi moj telefon. Kao drži slušalicu, pa prst u mene, pa počinje od 0 da, 6 da, e sad 3?, 4?
Ja se pravim blesava. Žensko sam, imam pravo i da budem glupa.
I tako sam se glupila sve dok se nisam setila da treba da izađem kod Dragiše i svratim u supermarket stanicu pre silaska za školu. 


Sad... nije da nije. Moja ženska i sujetna strana cveta, dok racionalni deo psihe upravo razrađuje plan za beg i još par pomoćnih planova. Vidim čoveka prvi put u životu, u stvari ni ne vidim ga jasno, a ne zanemarujem činjenicu da ga uopšte ne poznajem.
Lepo što je agresivno fokusiran na svoj cilj, ali šta u tom dilu dobijam ja?


I na kraju, pošto su mu kod Vile Jelene vozači automobila priredili jedan koncert sirena on sa žaljenjem oslobađa put tako što obilazi trolu i pokazuje mi na bočnu stranu kola gde mu je ispisana firma (sa telefonom). Ja kao konačno shvatam i klimam glavom u stilu "aha! telefon! zvaću ma 100%!".
Stanicu kasnije izlazim, osvrćem se, nije tu, i lepo sujetno popunjena nastavljam ka prodavnici.

Ali to je bilo pre četiri godine.
U međuvremenu se dešavalo svašta i ništa suštinski konkretno i moje žensko srce dugo je obitavalo nenahranjeno.

I tako izlazim iz Prote Mateje i razmišljam kako bi to bajkovito bilo da doživim jedno pravo pravicijato, baš udarno, velikomudasto, ja Tarzan a ti Džejn... udvaranje. 
Ali mužjaci su ovih dana nešto... Valjda su pregaženi, overdozirani ovim ksenoestrogenima, nekako su pogrešno programirani, gubitnički, filozofsko/poetski/nemam šta da jedem, ali serem za desetoricu stilom života. A i ruku na srce, jesam matora kao Biblija, jesam u obavezama i da, moj fitilj se meri u nano jedinicama. Plus sam i bezobrazna, da razmažena i da, očekujem najbolje za sebe.
(...lele dunje ranke.)


I tako, potpuno nenadano stvorila sam magiju. Poželela sam želju jako, jako, jako, i onda je samo napustila. Kao onda za ručak u onom fensi restoranu, pa sam tamo vodila Mili sedam dana kasnije, iako mi nije verovala i dok sam je vodila, ni dok je naručivala, niti dok... I kao onda za sandale prošlog leta. 15 minuta do neverovatne manifestacije.
Govoreći o sandalama, novi par i nova haljina, onako jako ozbiljno erotično i još samo par delova borilačke opreme i spremna sam za ovu sezonu. U svakom smislu.


Ali nisam bila u toj novoj haljini, niti u novim sandalama. Stav pokisle kokoške sam napustila u onom trenutku kada je trebalo da skrenem u Njegoševu i produžim do SKCa. Tu kod piljare stajao je neki ker i počeo je besomučno da laje. Na mene ili na nešto iza mene, tek nisam imala želju da proveram. Noge su mi bile gole u kratkoj haljini, te sam se u smislu izbegavanja mogućeg ujeda odmah okrenula da pređem ulicu i nastavim na onoj strani.
I kao u filmu. Ja na prelaz, mamlaz se zaleće kolima iz Beogradske, škripi kao na Dejtona trkama, ja se vraćam korak unazad da propustim dotičnog mamlaza u skupim crvenim kolima i ene...
On dramski koči i daje mi blagoslov da pređem pešački ispred njega.
Prelazim, nastavljam svojim putem.
On naglo kreće u rikverc.
Ja mislim - neće valjda.
On - izleće iz kola.
Ja u sebi - o ne!
On staje ispred mene.


Lepo, sada imamo situaciju.
U tom trenutku kroz glavu mi prolazi onaj vic o Muji i Fati i razlici između batina i situacije, i sve se nadam da nećemo preći na next level. Ipak sam u popriličnim štiklama i za ultimativnu KAPAP taktiku "run before the fight starts" nemam osnovni uslov.


On se smeška. Na sebi ima belu košulju, crne pantalone, cipele a ne patike. I bio bi "onako" da u toj košulji nema zadenute naočare za Sunce (mislim, u pitanju je nekih 15 do 10 uveče). Crn, viši od mene (u štiklama od 12cm).
Ja se ne smeškam. Desna ruka mi je slobodna, u levoj je flaša sa koprivom. Na levom ramenu letnja platnena torba koja mi odvaljuje to isto rame s obzirom da u njoj imam tašnu, kišobran, plesne cipele i nunčake. Nunčake su, magarčino nad magarčinama, negde ispod svega toga, umesto da budu na vrhu.


-Izvini, moram nešto da ti kažem, on se i dalje smeška.


Ćutim, razrogačenih očiju. Nema nazad, nema napred, nema bežanja, manevri ograničeni.


-Moram da ti kažem da si uzela svu moju pažnju... Ti jesi uzela svu moju pažnju!


U suštini on je fasciniram što je išta, bolje reći iko, pa još suprotnog pola, uspelo da ga "opčini" (to je ipak bolji termin).
Moje razrogačene oči sada emituju signal u vidu jednog produženog upitnog "da".

-Čekaj, gde je osmeh? Da ti vidim osmeh?

U tom trenutku zvoni mu telefon. Vadi neki najnoviji ultra giga mega inkorporisani mudoid i odbija poziv kao nevažno je. Dok mi se u glavi razvija mogući dijalog "daj mi tvoj broj, neka, daj ti meni tvoj, pa ću ja tebe da zovem... nikada" samo mi prolazi kako bi on reagovao na to što ja imam model iz doba 2. srpskog ustanka, zbog kog se moja ćerka sa novim mudoidom stidi sopstvene majke.
I ne sviđa mi se. Uopšte. Ne zbog telefona, nego zato što ima onaj jako iskvaren gradski naglasak, onaj koji bi odgovarao nekom stilisti narodnjačkih zvezda. Ima neku boju glasa koja nije baršun, a izem ti mužjaka bez somotskog glasa. Gde se izgubi taj silni testosteron?
I zato što očekuje da ja sada padnem na kolena zato što je on opčinjen. Pa da li da se radujem što sam dobila mrvicu njegove pažnje? Ili da sam zahvalna nebesima što je ON konačno probuđen? Ili možda da kunem svoju sudbinu kvazi predsednice srpske Vike što ga je manifestovala u 3 sekunde? Ili, na kraju krajeva, da udarim sebi jedan hrkljuš onim nunčakama na dnu torbe čim se izvučem iz svega, ako se izvučem?

Moje oči sada emituju jedno produženo upitno "i". 
Moj mozak emituje direktive: manevri ograničeni, poljubac betona najopasniji protivnik, gole su ti noge, odraćeš se, imaš štikle - moguća povreda zgloba, ne klimaj glavom, ne izazivaj, ne sprdaj se, ti si dama, ne znaš da li je on gilipter, ne znaš da li je zaražen nekim virusom (tu mi sad igraju pred očima strukture i formule svih virusa redom koji počinju na slovo h), možda je mentalno skrenuo pa ne može da se kontroliše na bezobrazluk, ne vređaj - ti si gistro duhovno biće...


-Molim te, daj da se upoznamo, pruža mi ruku.


Valjda nije zaražen, pošto imam posekotinu na palcu od šivenja Miline suknje tog popodneva. A i zašto je toliko bitno da se rukujemo. Ja sam žensko, imam orjentalni mozak i mrzim da me dodiruje bilo ko ko nije moj muškarac i moja deca. Dobro i moj kućni ljubimac. Dakle, samo domaće životinje.
Ali, pružam mu ruku. Nežan je, to je ok.

U tom trenutku u ulicu ulaze neka siva kola i lik unutra počinje besomučno da trubi.

-Reci mi kako se zoveš?
-Zašto je to bitno?, pitam dok mi sada pred očima iskaču sva moja konspirativna imena, ali čudna žena beše Vera...

Lik i dalje trubi, a onda izlazi iz svojih kola. Ovo je šansa za beg. On se okreće nervozno ka liku, a ja u prolazu dobacujem 
-Stvarno obožavam muškarce sa velikim mudima, ali želim i mozak.
-Ali ja imam mozga, izgovara i gubi partiju, jer sam već iza, prelazim Beogradsku dok on maše onom vozaču i pravda se što je ostavio vrata kola širom otvorena.

Ok, želela sam vatromet. Dobila sam vatromet.
Nisam se pozabavila izgledom i karakterom udvarača. Dobila sam nešto što mi se ne sviđa.
Dva dana kasnije samo se nadam da ga nisam uvredila poslednjom rečenicom, jer, osim što je bio blago egoističan, ništa loše mi nije ni rekao, ni uradio.
Sa druge strane, MSM (mozak/srce/muda) je ono što želim, i ako nema to - a šta ima?
Uostalom, ja sam žensko u ovoj priči. Ja sam plemenita i retka divljač za lov. Jednorog od gorskog kristala, kako mi je Milan skoro rekao, slučajno prebačen iz paralelne dimenzije.
Molim, želim ceo tretman.
Dakle vatrometno udvaranje pravog MSMa sa tendencijom trajanja. 

U stvari, želim jednog dobrog, za spavanje udobnog mužjaka. Malo nezgrapnog po pitanju verbalizovanja, ali napunjenog testosteronom. Da, dubokog somotskog glasa i čistog srca. I tada kada me zaustavi, i tada kada zna da sam ja jedna i jedina za njega da me lovi vrlo pažljivo, vrlo uzbudljivo i konzumira vrlo slasno i beskrajno dugo.



 



I dok sam se spuštala niz Njegoševu još jednom sam vrtela ceo film u trajanju od par minuta i čudesila se sama sebi na munjevitom manifestovanju.

A posle se sve nešto mislim - magarice, idi uplati loto.

Modro i zeleno

Obe ruke i obe noge.
I onda me nazove da pita šta radim.

-Kako šta radim? Multitaskujem, balansiram, manevrišem. Još mi samo fali cigara u ustima da budem kompletna.
-Dobro, ali inače šta radiš?
-Mažem nokte na nogama.
-U roze?
-Bože sačuvaj. U tamno zeleno, pa preko toga ide plavo u sitnim šljokicama.
-I je l' liči to na nešto?
-Liči na nešto između zelene i plave. Onako... erotično.
-Ti se spremaš za nešto?
-Mhm... za okultaciju Venere.

Deset sekundi tišine sa druge strane. Sasvim dovoljno da ispravim brljotine na jednom noktu. Ionako znam da ne razume.

-Se vidimo danas?
-Ne.
-Šooo?
(trudi se da zvuči smireno i lagano duhovito)
-Danas sam žensko. I na pamet mi ne pada da se batinam sa bilo kim.
-Možeš da budeš žensko i pored mene... Mislim to bi i bilo poželjnije.
(naslućuje se osmeh)

-Ne.
(uz uzdah)
-Šooo?
-Zbog okultacije Venere...


I onda pomislim da bih mogla da ostavim neki trag, da se tamo jednom setim druge i poslednje okultacije u ovom veku, da sročim nešto sanjivo, romantično, pa mudro i lepo dramaturški spakovano, ali nemam kada jer već biram bolero uz haljinu, i biram cipele i parfem.
I nemam kada.


I onda samo napišem okultacija, pa dodam tri tačkice, embedujem video,
i odem.

Polako

Trenutno sam u akciji, za priču nemam vremena.