Sklekoviti dani

Tražila sam ekskluzivno pravo da ja radim samo upola sklekova u odnosu na mužjake.
I dobila svoje ekskluzivno pravo.

Stvari su se izmicale kontroli.
U danseriji sam, ako zaobiđem Životinju, bila najopasnija i vala najjača.
Nijedan partner više nije mogao da me vodi, a da ne počnem da mu se najstrašnije otimam.
Neki dugogodišnje bezobrazni likovi su dobili i tu čuvenu škorpionsku (hladno serviranu  "ko čeka taj dočeka, a em se i najslađe smeje") osvetu i to je to.

Red je pronaći ženstvenu haljinu za onu zgradu iza debele ograde sa bodljikavom žicom i kamerama po obodu.
Red je obući sebe u nešto lepo električno plavo i dugačko, sečeno ispod grudi sa lepršavom suknjom.
I red je obući mladunče u nešto isto tako lepršavo, ali možda u boji prolećne trave ili graška, sa naglašenim strukom i starinskom šnalom u kosi.
I biti žensko.
I igrati valcere sa ekselencijama.
Nežno.

Par dana pre toga bio bi red da napravim vanglu mojih omiljenih provansalskih božićnih kolača i da ih odnesem na opuštenu (-Imamo gitaru, živu muziku. -A ko peva? - Pa mi, normalno.) "momci i ko uspe da navata neku ženku" žurku i da se smejem, igram salsu sa klincem koji me je lomio ovih nedelja i da hmmm... uživam u još...

Odličan kraj godine, nikad bolji.

Sutra je i Džoniju rođendan, baš na svetog Nikolu.
I taj će biti odličan.


Biram haljinu, sklekova sam se kurtalisala na pola i više ne razmišljam da li ću početi da izgledam ovako.
Samo pevam.