Pages

Saturday, March 31, 2012

Presence



Kada slikam ne mogu da pišem. Prosto ne umem.
Prebacim mozak na "onaj" operativni sistem i potečem na drugačiji način.

Ali mogu da se sećam.


Photobucket


Krov koji smo overili više puta.


Photobucket


To više ne može da se ponovi, sve je zaključano.


Photobucket


Nova lica.


Photobucket


Neki će postati prijatelji.


Photobucket


Simon zvani Sajmon i njegove devojke iz ekipe, i ekipa iz Južne Afrike.


Photobucket


Gaston je rođen istog dana kao i ja, ali u Meksiku.


Photobucket


Iskreno, napravila sam njesra. Smučila mi se neka opšta priča "sve je dozvoljeno i sve je umetnost" i izvela sam performans u sred srede predavanja jedne jako dobre i fine žene, a onda ištancovala dva Endija od školske gline na pauzi za ručak.

Vojin je tada svečano izjavio da bi ih želeo u zelenoj i zlatnoj boji (nemoj da je baš sve u onoj čuvenoj kombinaciji "roze sa zelenim zvezdicama"), te mu je želja i ispunjena.

Njesra jeste njesra...


Photobucket


...pa je izazvana lančana reakcija.


Photobucket


A pošto kapiram kao dinosaurus sramota me je bilo negde početkom 2010.
Samo 6 godina kasnije.

Pretpostavljam da se i ona u tom trenutku setila svega i oprostila mi.
Ona je Hajdegera umela da pročita bolje.


Photobucket


Nedelju dana kasnije na istom mestu, a prilikom otvaranja Oktobarskog salona (taj je bio za pamćenje, što sa potonjim nije bio slučaj) ušla sam u salu i shvatila da smo mi bili mala deca za etablirane umetnike.
Samo što se nisu poubijali.
Sa čuđenjem sam gledala u Bojšana, mog prethodnog producenta, koji je bljuvao vatru iz poslednjeg reda.

Razumela sam ga, ali sam razumela i kuratorku, čuvenu poljsku istoričarku umetnosti, kada se okrenula pogledala me i očajnički upitala - Have you got a lighter?
-I have all you need, široko sam se osmehnula, a onda smo istrčale napolje da se žena nadiše nikotina i kiseonika i dane dušom.


...Elem, Sajmon je poželeo da radi u panduraciji i da se nosi sa domaćim strahovima.

U pauzama je, pošto je iz magacina izvukao neka kolica, vozao Mili po svim salama u krug. I na svakih dva minuta mogla sam da ih registrujem kako proleću, a sve vreme da čujem njen smeh i vrisku. Zvučna kontrola, znala sam da je sve u redu dok odmotavam kabl sa bušilice i pretim Vojinu da ću mu popraviti zube ako ne zatvori usta.



Photobucket


Mili prase nije htela da propusti ni jedan jedini dan, kakav vrtić, kakvi bakrači, život je bio tu uz moje moleraje.


Photobucket


Sada se smeje kada vidi kako je bila mala. I onda se seti kako nisam izlazila iz radničkih kombinezona i kako je mrzela kada se šetam tako po kraju.


Photobucket


I naravno, sa punim pravom je uvrtela sebi u glavu da je i ona učesnik. I shodno očekivanjima njeni radovi su postavljeni uz nas matore.


Photobucket


A pošto smo svaki dan mučeni po 4-6 sati da gledamo filmove u sali neki performansi su bili čisto uživanje.
Pogotovo za nas koji smo pravili brodiće.


Photobucket


A onda dočekasmo i novi otirač od prefarbanih klikera.


Photobucket


I sjajne ljude iz Tirane, Sofije i Singapura.


Photobucket


Nisam ni sumnjala da će otirač završiti svoju karijeru u momentu kada baš moje dete pretrči oko njega.


Photobucket


Ali onda je ova verzija proglašena za bolju i svečano zatvaranje (ne otvaranje) se nastavilo.
(Mili u njenoj sada suludoj, a onda najlepšoj haljinici i ja bez radničkih gaća.)


Photobucket


A zbog Spartaka sam u poslednji čas morala da menjam zid, ali mi nije bilo žao.
Uz njega su savršeno zvučale naše kombinacije bugarskog i srpskog, da bi se na kraju okanuli ćorava posla i pričali na engleskom.


Photobucket


Njegova izvedba i Nikolino planinarenje uz sims da ga zalepi.
A i moji urlici deci na platou da ovo ne smeju da rade kod kuće.


Photobucket



Da, neki dani provedeni uz sjajne ljude.
Nešto što ne želim da zaboravim.


Photobucket

Thursday, March 29, 2012

Život 14 - onaj koji izmiče



Ministarstvo obrazovanja republike Srbije je najavilo "Nacrt strategije obrazovanja".

Posle samo 12 godina vladavine iste ekipe.

Na moje pitanje:

-Šta ste radili proteklih 12 godina, da tek sada donosite "nacrt strategije", a ne strategiju, i ne akcione korake? I da to ne zaliči slučajno na "Strategiju borbe protiv siromaštva" donetu tamo davne 2005. ili 2006., koja by the way nije ni "strategija" već spisak želja i nada (i budalaština),

dobila sam odgovor:

-Razovarali smo, snimali na terenu, pa smo razgovarali, imali okrugle stolove, pa smo... Gospođo, ne razumete, mi nemamo dovoljno ljudi na terenu, ne dozvoljavaju nam da ih zaposlimo, nemamo kadrove...

-Nemate dovoljno zaposlenih državnih kadrova u državi koja ima stanovnika manje od polovine jednog Njujorka. Države toliko bedno male da može da se očisti, organizuje i prosperira u toku od par meseci?
NEMATE DOVOLJNO DRŽAVNOG KADRA u jednoj banana republičici?

I SADA ste se setili, SADA pred IZBORE da donosite nazovi nacrt obrazovanja u Srba? "Ne lipši magarče kraj zelene trave."

Koliko će Vam godina i decenija biti potrebno da konačno obrazovanje dovedete u pristojan red, pre no što se deca međusobno dosiluju, doiživljavaju i konačno poubijaju svi do poslednjeg?

50, možda 100?

Na drugoj strani uvređena tišina.

Zabole me za njen ego, za ministarstvo i za nesposobnost saradnje sa pravosuđem i policijom.

Deca nam rastu brže od "nacrta".

Što jeste šteta jer taj papir ne može da se upotrebi ni kao toalet papir, isto kao i onaj koji je potrošen za "Pravilnik postupanja u školama".

Ako vam nije žao dece, da li vam je makar žao posečenih šuma?



Photobucket

Wednesday, March 28, 2012

Poznata lica



Odem, pa se vratim.





Sinoć najbolji tango igrač grada.
Inače, vozač autobusa 88.
Nosio me je savršeno i u kvikstepu.


Danas susret sa zamenikom ministra.

A u toku sastanka nedostajaće mi vozač.
On ume bolje da upravlja.
Sposobnije.

Thursday, March 15, 2012

Shall we dance?



Shall We Dance? (2004) je američki film urađen kao rimejk fenomenalnog japanskog hita Shall We Dansu? (1996) reditelja Masayuki Suo-a. I to bi bilo to i toliko od mene što se tiče opštih informacija.
Znam da na ovom serveru obitavaju ozbiljni recenzenti filmskih ostvarenja i da su ta ostvarenja mahom van svih kategorija, od psihologije do horora (ako tu i ima neke razlike). I znam da su sve te recenzije vrlo ozbiljno, dakako profesionalno napisane i ne bih da se poredim.
Moj deo zadatka je da otvorim Knjigu ljubavi. I počnem sa čitanjem. A zna se i kakva je to knjiga...

The book of love is long and boring
No one can lift the damn thing
It's full of charts and facts and figures and instructions for dancing




U filmu Džon Klark je advokat. Oženjen, dvoje dece. I to je to.

U mom filmu trgovac ljudskim organima je upravo prodao moje srce za neke sitne pare i velikodušno mi poklonio vreme da proveravam da mi nije uzeo i neke ostale bitne organe.


Džon Klark se svako veče kući vraćao gradskim vozom čitajući novine. Sve do onog trenutka kada je podigao pogled i na prozoru "Miss Mitzy" škole plesa ugledao jednu tužnu devojku.
Posle ju je danima gledao.
Razmišljajući i o njenom i o svom životu.

U mom filmu ja proučavam neke laboratorijske rezultate, reprogramiram ARAS, disciplinovano vrtim kuglicu po kuglicu brojanica i delim sate u svakom danu na treninge i treninge.


Jedno veče Džon Klark ponovo gleda u tužnu devojku sa prozora i naprasno odlučuje da izađe na nepoznatoj stanici i uđe u školu plesa Mis Mici.
Začkoljica je u tome što te uvek, ali uvek neko dovede. Neko te zarazi. Neko ti ubaci malu dijamantsku buvicu negde u srce, stomak ili oči i samo te ostavi da počneš da se transformišeš.

U mom filmu je sredina devedesetih. Utrčavam u trolu na Slaviji i dok pokušavam da se udenem tako da me niko ne ubije (teška su vremena bila) okrećem glavu i vidim onaj žuti plakat sa starinskom slikom plesnog para.
Ne u stvari, ja imam 7-8 godina, sedim u bašti hotela na Rabu i kako počinje muzika nejlepša devojka mog sećanja tog leta sa kratkom kosom ustaje od susednog stola i počinje da igra sa svojim momkom. Ali, kako igra...
Imam 7-8 godina i očarano je posmatram.



The book of love has music in it
In fact that's where music comes from
Some of it is just transcendental
Some of it is just really dumb

But I
I love it when you sing to me





Paulina kao devojčica pomaže u roditeljskoj radnji za hemijsko čišćenje. Sve do onog trenutka kada najlepša žena na svetu donosi paučinastu haljinu. I pozivnice za takmičarsko veče.
Paulinina majka pristaje i to veče njih dve začarano posmatraju pokretnu magiju.
Sutra ujutru Paulina više nije radnica u hemijskom čišćenju.
I nikada više i ne može da bude bilo šta drugo osim pokretne magije.

U mom filmu Ivana i Vesna drže časove trbušnog plesa, ali nekako, ne znam kako, krajičkom oka hvatam neke Ivanine pokrete koji ne pripadaju tu. A opet me osvajaju.

Ivana će sledeće jeseni otići na usavršavanje plesa, a ja ću proći kroz unutrašnji parking u Prote Mateje, zaokrenuću desno i ući u hodnik.

Bila sam naoružana.
Knjigom.
Za svaki slučaj.

Onda sam se zavukla u jedan kraj, otvorila knjigu i čekala da počne čas.
Promaja je stravično duvala kroz rupu u mojim grudima, ali bilo je sad ili nikad.

Da pokušam da se udenem u onu sliku starinskog para sa žutom pozadinom.



Shall we dance? je sjajan film, u tom smislu da vrlo realno pokazuje početne plesne korake, likove koji se pojavljuju po školama, neka razmišljanja i dileme.
I nije ništa ni strašno ni čudno što u plesne škole ulaze ljudi ponajviše željni da upoznaju nekog, možda ozbiljnog kandidata za ljubav i ljudi koji se vraćaju godinama nadajući se i dalje da će tu negde u toj gomili ljudi ugledati baš idealne oči.
Ni strašno, ni sramotno.

Moj razlog je bio uzvišen. Želela sam da konačno počnem da ispunjavam svoje želje, i svoje vreme. I da letim i da dišem.
I moj razlog je bio bedan. Želela sam da me neko drži u zagrljaju... do god muzika traje.

Shall we dance? je film koji zaista nije mogao da smisli neko uglavljen u američku filmsku industriju. I mada se u marketinške svrhe potencira prvenstveno Dženifer Lopez u ulozi Pauline, a za njom i Ričard Gir u ulozi Džona Klarka, ovo je film o više ljudi. Ovde se u pozadini nazire žig made in Japan, timski rad.
I za razliku od plesnih scena koje su za očajničko plakanje u nekim suludo skupim filmovima ovde se zna šta je promenada, a šta kontrapromenada.
Ako meni ne verujete pogledajte Gospođu i gospodina Smita u kome Bred i Anđelina uništavaju stotine automobila, zidova i ljudi, a ne umeju ljudski da odrade jednu najobičniju tango koreografiju u trajanju od 2 minuta.


No, vratimo se filmu. Džon Klark upisuje školu plesa i nekako kroz ceo film kao da duva ta lagana promaja hoće ili neće prevariti sopstvenu ženu. Odgovor na to pitanje stići će, naravno, pred sam kraj. Ali isto tako pred njim će se otvoriti ceo taj fantazmagorični plesački svet. Jer, "rumba je vertikalni izraz horizontalne želje" i "u valceru muškarac je ram za sliku, a slika je naravno dama"...

U mom filmu nepoznati partneri postaju nešto kao prijatelji, poznata lica, sigurnost u pokretima, dobar osećaj za svako telo. U mom filmu ja sam nadvojvotkinja na kraljevskom balu. Ja sam argentinska prostituka sigurna da će te noći zaraditi i samo sa željom da se zabavlja. Ja sam ćurkasta klinka, ja sam stidljiva damica, ja sam dobrodržeća gospođa na gerijatrijskoj igranci, ja sam... Sve što poželim.








On je osovina svemira, On zadaje ritam i On je sila koja aktivira.
Ona proizilazi iz njega kao energija, Ona kruži i Ona je sila koja je aktivirana.

U plesu muškarac je taj koji zadaje ritam, koji određuje pravila, koji vodi i koji gleda unapred.
U plesu žena je ta koju muškarac treba da zabavi i to toliko da samo gleda u njega, da se prepusti njegovom vođstvu i da uživa.

I ako on nije sposoban da me zabavi, da me pridobije tako da se prepustim sa poverenjem da me vodi kroz život - nećemo igrati.

I ako nije sposoban da me vodi tih par minuta u plesu, kako može da bude sposoban da me vodi kroz ceo život?

I ako se "osećamo" savršeno u tim trenucima ići će savršeno i u krevetu i u kuhinji i na bilo kom drugom mestu ili situaciji.


Shall we dance?
On a bright cloud of music shall we fly?
Shall we dance?
Shall we then say "Goodnight and mean "Goodbye"?
Or perchance,
When the last little star has left the sky,
Shall we still be together
With are arms around each other
And shall you be my new romance?
On the clear understanding
That this kind of thing can happen,

Shall we dance?
Shall we dance?

Shall we Dance?







U filmu se Džon Klark ozbiljno priprema za takmičenje amatera sa svojom partnerkom Bobi, iz milošte nazvanom Bobinatorkom.
U mom filmu ja odustajem od takmičenja.
Nisam imala haljinu, niti profesionalne cipele, ali to sve na kraju krajeva i nije bilo važno.

Nisam imala svog partnera.
I kao i u fimu provešću mesece u potrazi za onim jednim sa kojim mogu da odigram sve.

I ređali su se postovi o tome kako igram rumbu dok pravim sladoled, kako mali i ja vrtimo sambu preko grada, kako žurim na fokstrot, kako ga učim salsu tamo u blokovima, na blokovima, kako...


Japanski original ima drugačiju dinamiku i preporučujem ga samo fanaticima. I onima koji su sposobniji od mene da aktiviraju fajl sa engleskim titlovima ili onima koji imaju fanatično japansko dete pa mogu da ga maltretiraju svako malo sa onim -Šta kaže? Prevedi...
(Dete je prestalo da sarađuje negde na pola filma.)






Lep trenutak japanskog originala je omaž filmu "Kralj i ja" iz 1956. godine sa Deborom Kar i Jul Brinerom u glavnim ulogama kroz pesmu "Shall we dance" koja će se provući i vaskrsnuti kroz američku verziju.





I vaistinu, uvek se neko pojavi da te zarazi za ceo život.

Igra je magična i onaj ko nije probao ne ume to da oseti.
Ovde namerno koristim glagol "igrati", a ne "plesati" jer to nije samo ples, to je više i od puke zabave i od prekraćivanja vremena.


I dok Džon Klark u svom filmu sa osmehom posmatra nove polaznike, kao što to svakog semestra radim i ja, shvatam da se u ovim vremenu može osmisliti očaravajući lep fim bez koljačina, miniranja zgrada i automobila, i da se može dobiti inspiracija u svakom trenutku.

Za sve nas koje slučajni prolaznici gledaju kao ludake što igramo prelazeći ulice, po stanicama i ispred izloga, za sve moje momke u borilačkim salama sa kojima uvek pronađem par minuta vremena da obrnem valcer ili tango, za sve njihove devojke i žene koje su svesne da uz sebe imaju dobre muškarce pravljen je ovaj film.

I za sve one usamljene ili promašene, koji imaju samo želju da ih neko zagrli u kuhinji dok ide neka fina melodija na radiju.








Ali to je knjiga ljubavi koja tek treba da se ispiše.




Sunday, March 11, 2012

Susun


Ume da me boli glava zbog nje. I to više dana za redom. Mislim, nije baš zbog nje, više je zbog latinskog koji moram da deklemujem i u sred noći da me neko probudi.

(Što je naravno imbecilno. Zašto bi me iko budio u sred noći da me pita kako se postrna repa zove na latinskom, osim ako nije baš zapeo da vežbam kontraterorističku obuku na njemu...)

I stalno je isto. Istrese mi biljke na engleskom, pa ja onda tražim (obavezni) latinski, pa prevod na srpski uz kontrolu sa hrvatskog (možda tamo ima, a ovde nema) i redom. Jednog dana izvućiću se od proučavanja porodice ruža. A Susun se smeje, ona zna da se nikad neću izvući.

U planinama se sada traži breskvolistnica, a koren srdačice se vadi samo u decembru. Mišjakinju pomazim nežno u prolazu gde god da je sretnem. A za gavez sam se svima popela na glavu. Folium, samo folium, i nikako divlji, samo gajeni.

Neočekivano sam dobila treking prsluk neke čuvene američke firme za tu opremu. Jeste, sad samo čuturica za vodu i torbica za skupljanje. E da, i eventualno, ma sigurno, onaj treker nož - izraelac. I to će mi biti celokupna oprema.

I nisam joj verovala, ni njoj ni M.P.-u, kada su pričali da biljke govore. Do pre mesec dana. Običan ulazak u Maksi, potraga po policama i samo sam čula glas - Uzmi mene. Šta, gde? Ko priča? I ponovo isto. Okrenula sam se i videla ga u saksijici. Onda smo se gledali. Pa sam naravno počela da se preračunavam sa parama i otišla da pronađem nekog da pitam koliko to košta. I sa druge strane sličan glasić - Uzmi i mene. Posle su neke gluposti vraćene na police, a ja sam izašla vrlo pažljivo noseći dve biljčice.

Žena se kupala pored vodopada i ajahuaska joj je rekla da je uzme sa još jednom biljkom. Ako se uzima sama nema efekta zbog enzimatskih procesa. To žena naravno da nije znala. To je bilo davno. A i da nije, ta plemena nemaju pojma o biohemiji.
Biljka joj je rekla, tako je pričao M.P.
On se vratio iz Amazonije po ko zna koji put, a ja za sada osvajam okolne njive.
Keju sam dala kesicu sa ormes mineralima da uradi probno đubrenje pošto ima baštu.

A s obzirom da me je Bojan oplavio na treninzima prošle nedelje, vikend sam provela praveći tamjanovo ulje. Treba da se mućka na svakih 12 sati u prva dva dana, ali moje je mućkano svojski svaki put kada prođem kraj tegle.

I posle mi stigne pitanje da li sam ja predsednica srpske Vike. I kako da me ne boli glava? I kada bih bila, samo pomislim ko bi mi bio u članstvu i odmah dam ostavku. Neću da se vezujem ovde, pa makar i Vika bila u pitanju. Treba da uđem u kontakte sa ljudima sa Čukotke i Kamčatke.
I onda opet prođem i mućnem onu teglu sa uljem.

I posle se setim da pustim Eimer, pa se ubedačim. Kelti su se ovde bavili time. U stvari njihove žene, muškarci su bili rudari. Što meni dođe na isto.

Eimer iz pesme je birala sebi muža, a ja biram granu srebrnog bora da uzletim... Negde daleko. Iznad Laponije pa preko mora i preko naftnih platformi.
Tamo ka polarnom krugu.

Možda će me spaziti neki radnik, možda čak kapetan ledolomca.
Možda ću mu doviknuti nešto na latinskom, neki satvium ili koješta, čisto da se napravim pametna i da se on zblanuto priupita da li je išta čuo.

I to će biti sve.
Vratiću se sa hukom vetra u ušima i bolom u glavi.
I mućnuću još jednom teglu sa uljem.

I pustiti Eimer.






Vešticama je mnogo toga zabranjeno.
I mnogo toga dato.

Ako je za neku utehu.

Friday, March 9, 2012

Sve i svaka



Danas bi mogao da bude pristojan dan da se sa njom prošetam niz Bulevar u onim porno štiklama.
Danas bi mogao da bude pristojan dan da ona uđe u svet koji joj je toliko godina bio zabranjen.
Da bude stabilna... na obe noge.

I danas bi mogao da bude pristojan dan da shvati da može da bira životne uloge.





p.s. Hvala na ružama.

Monday, March 5, 2012

Faza koja traje



Momci su upravo krenuli na Sever.





A moji dani su isti.





Beskrajni.





I isplatiće se.


Saturday, March 3, 2012

Retrogradni Mars 2012. uspon i pad mog omiljenog ratnika


No, kako ono beše... Za sve koji gaje ovakvog Marsa u svojim natalima, a to uključuje i mene... Da skratimo priču.

Najveća tenzija prilikom retrogradnosti se javlja kada Mars uđe u opoziciju sa Suncem, što donosi nervozu, agresiju, obračun sa ovim i onim, od šefa firme do šefa države. Usput, taman kada je trebalo da na sastanku saveta roditelja škole raspravljamo o uključivanju u neke opštinske akcije, neočekivano dobismo na dnevnom redu vin čung trening mladog T. i to onom lopatom za čišćenje snega i to po hodnicima škole. O tome da je mladi Dž. (na fejsbuku poznatiji kao tebra-Dedinje) polomio katedru i to ispred same nesrećne Marine (engleskinje i poslednjeg školskog velikomučenika i džedaja, prim. aut.) u smislu igralo se dete karate kida ne treba ni trošiti reči, a da o mladom V. raspravljamo već deseti sastanak za redom (predlozi idu od toga da ga treba u CZ do toga da ga treba upregnuti kao vola pa neka ore po okolnim njivama, pošto se sa treninga vraća čio i još puniji snage).
Mislim, šta da kažem? Škola u kojoj sam u savetu roditelja važi za jednu od pristojnih, moglo bi se reći blistavijih u gradu.
A moj gandijevski predlog je bio da se u podrumu otvore samice za đake i njihove roditelje.

Dakle, tenzija je najjača danas, negde na liniji 14Virgo - 14Pisces, posle čega se lagano smiruje. Mars naoko ubrzava, da bi se oko 13/14. aprila stacionirao direktno i konačno krenuo u pravom smeru.

Iako od sutra možete da danete dušom što se velikog crvenog tiče, ne bih vam baš savetovala da se potpuno opustite pošto se za nedelju dana Merkur vraća. I sav saobraćajni, informacioni, bankarski i medicinski svet će biti u rasulu na tri nedelje.

Meni je ovaj retrogradni Mars pokazao ono što nisam znala i to baš proteklih nedelja. Usudila sam se da uradim nešto što astrološki ne bi trebalo ni da sanjam da pokušam, uspela sam, što je čudo i po pitanju medicine, i po pitanju fizike. I samo neka ostane tako.


E pa moj debeli tvrdoglavi Marsu iz Bika koji ulaziš u trigon sa ovim picajzlastim smaračkim Marsom iz Device založi taj kotao. Pa da pokrenemo lokomotivu.
Smorio me haos.



Thursday, March 1, 2012

U toku



Ma, sve je na kraju ispalo... Bila sam u prvom automobilu i tu pred mostom setih se da uopšte nisam ispoštovala Sun Cua. Mislim stvarno. Samo mi je doprlo do mozga da ja u stvari pojma nemam kako to sve izgleda unutra i spolja. Znala sam kraj generalno i onu drugu zgradu, ali fabriku kablova - ma daj. I ciknem tu u sred kola blizu mosta da hoću da me izbace dve stanice ranije i da hoću da uz mene ide Kej. I glavni se nasmeje i stane. Ostali - tišina. Mislili su da bežim. Izađem, odem do kola iza, otvorim vrata, izvedem zbunjenog Keja i mi krenemo peške. Stigli smo pa taman da se zagrejemo usput i stigli smo da se setimo da priđemo sa zadnje strane. Fora je što je sve dozvoljeno, sve osim noževa i vatrenog. I ovo nije vežba Kej, stalno sam morala da mu ponavljam i ovo nisu oni tvoji vitezovi iz blata. A znaš ti Keja, samo se smejao. Mislim da se glavni nije mnogo ganuo. Ionako se zna da smo nas dvoje najmanji u ekipi. I odemo mi iza zgrade i ja provalim još iz daljine da su dovukli neki kavez sa kerovima. Sigurno ne da se bave plemenitim uzgojem. Jesmo spori, ali nam je malo trebalo da skapiramo da će vrata na kavezu da se spontano otvore sistemom konopaca čim oni tamo unutra osete da gube. Kej kakvog ga je Bog dao nije imao katanac, ali je vukao neke lance, pa smo ih zabravili... da ostanu tu gde jesu... Mislim bedno, bedno i jadno, na tu foru. Ali, ok, jedna muka manje. I onda smo ispitivali kako da se provučemo da nas ne vide. I uspeli smo sa spoljne strane da uđemo, ne pitaj me kako, ma kontra-teroristička obuka. Gadan je Kej, kao mali zmaj, ne odustaje... I nađosmo jedno mesto gde ne mogu da nas vide, a mi imamo pregled. Vidim njihov glavni, neki zadrigli lik, očito jak kao bizon, smeje se našem. I sprda se, kao čuo je da naš sa sobom vodi ženku i neku decu. I onda naravno šta bi on radio ženki, samo da može i još je lupetao. Vidim glavni je miran, ne zna gde smo, ali kao da je srećan što smo utekli. Verovatno misli da je sada lako...bez brige o ženki, to hoću da primetim. Ok, gleda on, gleda bizon, gledam ja, gleda Kej i... dat je znak. Onda standardno, krvavo krljanje. Mali reži iza mene, hoće da siđe, ja mu ne dam. Ćuti bre, Kej, munem ga u rebra, daj se smiri. I taman, valjda su mislili da će sad kerovi, a ono hoćeš prijatelju. Njihova trojica su odmah istrčala da vide zašto nema pojačanja. Mislim jadnici, ali da se ne ponavljam. Elem, trajalo je pa poprilično. Ali meni dovoljno da vidim odakle ide sajla preko cele hale, i kako je učvršćena, i da Kej i ja dopuzimo do nje. I još je trajalo. I nije mi bila potrebna kristalna kugla da shvatim unapred da ćemo junački izgubiti. Ali sam čekala pravi trenutak. Onaj trenutak kada dođu u poziciju da glavni gleda ka nama, a bizon je okrenut leđima. E tad se glupa ženka pokazala glavnom i on je klimnuo glavom. I glupa ženka se setila da skine kaiš sa pantalona i prebaci ga preko sajle. A ako mi spadnu pantalone?, bila je poslednja stvar koja mi je pala na pamet dok sam skakala sa ograde. I taman niz sajlu tačno nad bizonom. I taman da se glavni skloni dok ja puštam jedan kraj kaiša. I taman da bizon podigne pogled dok ga pozdravlja glupa ženka i tras.
I sasvim dovoljno vremena da mu uradim džudži gatame i izmaknem se dok Kej leti odmah za mnom, kao tane. Hitac naniže.






Gravitacija radi daleko bolje kada iskombinuješ principe Karlosa i Isaka Njutna.
Veruj mi.