Rimljanka

Mama's je zatvoren na Cvetnom trgu, odavno već gledam pocepanu hartiju sa unutrašnje strane izloga.
Baćio je kao renoviran i osim što sada izgleda kao radnička menza iz posleratnog perioda ima i novo osoblje, koje se tačno uklapa u tu "baš me briga" mantru.

Silazim i skrećem ka Skcu.
Letnja boja kože, letnja šminka, odeća.
Ali nema oduševljenja.
Ne bacam zlatnu prašinu iza sebe.

Pomislim na njega i kako smo tu u kraju..
I kažem - ma dosta više, dosta mi je tog muškarca. I vreme je da efekti tadašnjeg pomračenja konačno nestanu.
Treba da preselim kancelariju bliže Slaviji.
Od juna sam tamo, efekti novog pomračenja.

Sve je ok, igram, treniram, radim, spavam, dišem.
Nema zlatnog praha.
Nešto se muškarci ponovo motaju i navaljuju sa svih strana, i baš mi ponekad dođe i da se zaljubim, ali me mrzi.
Bože, kako me mrzi.

Slušam Ninu Zili i onda prelazim ulicu ispod Beograđanke.
Ne ostavljam trag.
Mrzi me.