I konačno, poslednja bitka.
Ekstremno umorna, sa iščekivanjem silnog preduskršnjeg posla za vratom, ali sa željom da vidim stare prijatelje.
Zbunjeni pogledi retkih pecaroša u autobusu (kakve li štapove ova nosi u ovoj torbi?) i poznate oči koje se osmehuju sa parkinga dok bus proleće pored stare fabrike Sport ispod Karaburme.
Prvi malo lakši i za dlaku hladniji dan od prethodnih tropskih i izlazak na fabrički krov.
Godinu dana ranije imala sam ideju da se spuštamo na konopcima vežbe radi, ali zbog predloga da me spuste bez konopaca ništa nije urađeno.
Ponovo sam tu.
I ponovo sam sa njima.
I idemo skroz gore.
Tu na nižem krovu našla sam jestive biljčice.
I neke važne.
Largo mano (duga ruka) stil Eskrime.
I prvo ide provera distance, pa onda ispravan stav (noge u jednoj liniji).
I podsećanje na školu čoveka kog svi moji instruktori poštuju.
Mama se zabavljala i trenirala mrki pogled, pošto samo to može da me izvuče.
I svi smo vežbali Cinco Teros (pet zamaha sa pratećim blokovima i sprovođenjima).
I veče kada ću pregledati opekotine od Sunca na ramenima i leđima, ali je vredelo.
Stvarno je vredelo.
Posle smo se vratili u salu da razrađujemo Muay Thai klinčeve, što mi je samo poslužilo kao provera koliko sam napredovala družeći se sa drugom ekipom.
I onda su stvari postale jako opasne i te slike nisu za omladinu.
I to je to, povratak kući, uz uvek džentlmensku Jugovu vožnju i razgovore,
i posao koji me čeka kao sam žensko.
Stvarno sam se te nedelje uželela i mira i ženstvenosti.
I nadoknadila sam.
No comments:
Post a Comment