Snaga predaka

Lepo se sredim (ogroman dekolte na haljini, plesne cipele u sport Bili torbi, nove sandale) i taman krenem kad ono napolju sudnji dan. Na sred igrališta izvučem prvu jaknu i obučem, a onda nepokolebljivo nastavim ka gradu.
Tri minuta kasnije bilbord na uglu Nemanjine mi nonšalantno saopštava da je temperatura u tih par minuta pala za samo 15 stepeni i shvatam da mi predstoji spektakularno smrzavanje uz sve pljusak. Ali ne odustajem.

Odustala sam od odlaska u danseriju kasnije, ali sam u galeriju uletela taman 5 minuta pre početka predavanja što me je i uputilo na jedino slobodno mesto - prvi red, tačno sredina.
Sreća što je haljina dugačka, pošto su cipele poprilično porno.
A i sreća što jaknu nisam skidala, takav dekolte ipak nije bio odgovarajući.




Predavanje prof dr Ou Lijangšua u galeriji O3one, ponedeljak 24. jun 2013.

Mali deo profesorovog predavanja o đin-či-šen distribuciji i transformaciji đin (snage predaka) kroz telo.






Noć pre toga Mili je sanjala da treba da se sretnem sa nekim Kinezom i da će mi reći "nešto".
Kada je trebalo da se postavljaju pitanja niko zapravo nije imao jasan koncept šta bi ga uopšte pitao i tu se meni stvorio manevarski prostor.
Šest vrba.
Tu sam imala eureku.

Sutradan ću provesti sve slobodno vreme čačkajući po Guglu sve vezano za TCM i alopatski pristup. I pronašla sam.

Posle sam se setila jednog poziva... Dođeš avionom u Peking, onda uđeš u drugi avion, letiš ka zapadu, pa kada stigneš pređeš u voz, pravac ka mongolskoj granici. Nekih 12 sati kasnije izađeš i tu te čekamo u džipovima. Vozimo se još desetak sati i tu ostavljamo vozila i prelazimo na kamile zbog terena. Onda još samo nekih 5 sati i eto njegove farme.
Nema kiše, nikada. Biljke se natapaju snegom sa planina.
Topljenjem glečera dobijaju struktuiranu čistu vodu staru hiljade godina.
I jednom kada probaš shvatićeš.

Za sada... usamljena vrba gore kod muzeja i fontane biće sasvim dovoljna.
I više nego dovoljna.

Retrogradni

Let’s get married, he said.
I’ll make you love me.
And you’ll have to wake up every morning looking at my face.
And few years later I’ll make your life so miserable so you’ll start hating me.
We’ll live together and we’ll hate each other so intense every single day till the end of our lives.

And when we die we’ll meet each other by the river bank.

Great game we played, we’ll laugh. Let’s do the same for next nine hundred times.

We’ll salute each other with one cup of water from the river of oblivion and throw ourselves into the sea of everlasting.

…To meet again.







Još uvek se sećam.
Još uvek me boli.

Samo sada ne umem da se pretvaram.
Ne umem više.

Morning glory and midnight Sun

Jun je mesec, kako je i bilo najavljeno, prošao prevashodno u krljanju noževima.
I to je bilo ok, no..
Jedan trening ostaje za sećanje.

Sutradan sam imala gomilu posla plus susret sa klijentom, ali sam baš zbog noževa bila ubeđena da ću kući stići živa, bez ogromne količine ulivenog adrenalina u mozak, te da ću zaspati lepo (kako se ovde poetski i kaže kao zaklana) i sutradan odraditi sve. Ali kako da ne.

Simuliramo uličnu gomilu. 30% ima noževe uz sebe, skrivene mahom po gaćama tj. trenerkama, ostatak izigrava slučajne prolaznike. Koljači treba da izvuku bodeže neprimetno, isto tako neprimetno ubodu prolaznika, odbace što nečujnije i što spontanije oružje iza sebe i produže svojim putem. Prolaznik bez ili posle uboda treba da locira nož na podu baci se na njega (ponovo što nečujnije i neupadljivije), uradi kolut, rol ili kakvo zgodno parterno lomatanje u toku kog će pokupiti oružje, ustane i nastavi sada kao koljač.
A sve kao fino i kulturno, i u gužvi kao u Ušću subotom popodne.

Ja sam čak primenjivala fintu da zgazim na nož pa da ga izvučem ispod patike iz najveće koncentracije hodača, no koštalo me je prevrtanje. Taman sam se lepo bacila, nečujno (to me je i sredilo), uradila kolut, zdipila onaj dobar bodež i da ustanem... kad eto ti M. našeg lokalno nefilima.
Ne, ok. Ja znam već mesecima da taj čovek nije baš normalan i to je u redu. Ali da toliko nije normalan da je u stanju da me ubogalji za ceo život i da na primer bude nateran da mi isplati doživotnu povredu (što će reći i glup) nisam verovala.
On se sapleo o moje noge i umesto da me samo preskoči i nastavi dalje shvatio je da mi je zgazio na skočni zglob i nastavio da ga mrvi svom silinom. Nefilim inače ima preko 110 kg žive vage, a ko mene zna - zna i koliko su mi tanki skočni zglobovi.
Da sve ne bi bilo toliko jednostavno noga mi je bila na nozi, te je njegovim pritiskom aktivirana poluga na tački koleno na koleno (unutrašnje strane).
I sad ja u bezumnom bolu ležim u potpunoj tišini, sve traje par sekundi dok čekam da tenk podigne svoju stopu ili da idem do granice mrvljenja zgloba ili pucanja kolena. Drži me šok. Ne od bola, već od neverovanja da može da bude toliko i glup i lud u isto vreme.

Nešto bi sigurno i puklo na meni da se gomila nije zaglavila baš zbog njegovog stajanja, te je sledeći zveknuo u njega, a onaj iza sledećeg se sapleo i pao. Te je u toku pada mene zveknuo nogom u glavu i em me je udario, em mi je povukao lice preko poda tako da mi je desna polovina doživela momentalni piling, to jest dranje.
To je bio trenutak kada sam konačno pustila glas iz grla.
(A zna se kakav glas mogu da pustim.)

Sve je iste sekunde stalo i svi su momentalno shvatili da je ženka dole, zgažena i povređena.

Šut u glavu je momentalno anulirao bolove u zglobu i kolenu, ali i izazvao stravičnu vrtoglavicu.   

Da sam muško tu bi sada počela da se prevrćem, kombinovano kukam i uzdišem, i sve bi se završilo mučnom tišinom, neko bi me spakovao i odvezao ili kući, ili na Urgentni da mi snime glavu, pa onda kući.
Ali ja sam ipak žensko.
-Nije mi ništa! Ništa mi nije! Noga, šta noga? Sad znam zašto treba štititi glavu, ha ha...
I ustadoh i dadoh znak da se sve nastavi. A onda se naslonih na zid da dođem sebi. Par minuta kasnije uključila sam se kao da se ništa nije ni desilo.

Pola sata kasnije radili smo neprimetni prilazak žrtvi i moguće klanje.
Nekako mi je došlo da bi trebalo da imam neku finu, romatičnu melodiju kao automatski mehanizam da me smiri ako ikada treba izistinski da izvedem takvu stvar.

Tri sata kasnije sveže istuširana i u krevetu počela sam da se hladim i neopevan bol mi je istovremeno zakucavao eksere i zavrtao šrafove u glavu, koleno i skočni zglob.
Celu noć.

Ujutru nisam mogla da stojim na toj nozi. I šepajući sam se pitala hoću li do popodne moći da makar simuliram normalan ljudski hod zarad susreta sa klijentom.

Ali imala sam svoju melodiju.
Muziku za klanje.

Šalabajzerska država

Pitala me je konačno i to pitanje.
I objasnila sam joj, konačno, i tu "komplikovanu" stvar.
Za dva minuta.

Ja imam toliko glasova na izborima da dobijam 50 poslaničkih mesta, Pera ima za 40 i Mika za 36 (na primer).
I onda Pera, Mika i ja, razumljivo, obrazujemo koaliciju. Imenujemo mandatara vlade i onda se mesecima koljemo oko toga ko će da drži koje ministarstvo i koliko će ministarstava da postoji.

S obzirom da u ovoj jednačini ima nas troje možemo izvući zaključak da će i ministarstava biti pristojan broj.

A s obzirom da u realnim srpskim situacijima koaliciju obrazuje desetak do petnaestak sitnih boranija konsekutivno imamo jedan broj, nazovimo ga "n" koji ima tendenciju da teži ka beskonačnom.
To što će tih n ministarstava koštati ovu državu pogolemo nas nije briga, jer... Konačno smo se dokopali vlasti i sad nas zabole do sledećih izbora.
A računajući na činjenicu da je srpsko izborno telo konstantno inertno i poprilično (ali poprilično) retardirano
 možemo da računamo na to da ćemo sedeti na vlasti minimum 10 - 12 godina dok se Vlasi konačno ne dosete.

Za to vreme... iha.
Prvo nameravam da pokupim neka fina glavna ministarstva. Evo, na primer, ja bih "obrazovala" ministarstvo za telekomunikacije, pa za logistiku, pa onda... za strateški logističko-tehnološki razvoj i za recimo...mmmm... visoko tehnološki monitoring.
Ok, to je moj deo sektora.
Uz to naravno postoji ministarstvo obrazovanja, pa ministarstvo prosvetiteljstva, pa ministarstvo za omladinu, pa za tehničku podršku. A gde su drugi sektori države kada stojimo samo na obrazovanju, tehnologiji i razvoju. Mada ako bolje razmislim, mogla bih da držim energetiku plus tehnologiju. Tu bih se tek razmahala nadležnim ministarstvima do sutra ujutru.

Ok, sada imamo na primer, 16 ministarstava ukupno na državicu Srbiju. Ali nije gotovo. Tada, ja za svako moje ministarstvo obrazujem po jedno 25 agencija. Na primer, Agenciju za otvaranje PayPal naloga (nije smešno, prošli ministar je to najavljivao), pa Agenciju za osnovnoškolsko obrazovanje (apsolutno nije smešno pošto je to upravo najavljeno), pa Agenciju za kontrolu mojih resornih agencija, itd. Tu se sada vide te nebrojene matematičke kombinatorike.

A zbog čega sve to radim?
Glupo pitanje. To radim da bih pozapošljavala prvo svoju familiju, pa stranačke kolege, pa prijatelje, ćerke/švalerke i ostalo društvo.
I sad je sve super. Svi smo zaposleni i to na vodećim državnim funkcijama. A s obzirom da je u pitanju administracija i to ona koja treba da se bavi tehnološkim i obrazovnim strategijama razvoja ove državice - nema frke. Mogu slobodno da lade jaja od 10 ujutru do 2 (koliko im je radno vreme) i da odmore od tolikog posla od 10 do 2 (koliko im traje pauza). 

Od čega će da se izdržavaju ti svi moji zaposleni prvo u mojim ministarstvima, pa u mojim agencijama, pa u mojim vodećim opštinskim pozicijama i uz malo sreće sudskim i policijskim (sada mi je tek laknulo) foteljama, iskreno me zabole.
Dok ima supstance krademo, pardon radimo pošteno na svojim "radnim" mestima.

Da sam na primer jedan vrlo inteligentan postariji gospodin, istina sitna boranija, ali zaista inteligentan, obrazovala bih nešto što zvuči idiotski, kao što je napr. "penzionerska stranka", ali funkcioniše. Zašto? Zato što bi tada uvek, ali uvek imala obezbeđeno glasačko telo. U toku izbora bih obećavala povećanje i redovno isplaćivanje penzija. A sitna činjenica odakle ću da ih povećam i isplatim se uopšte ne bi dovodila u pitanje . Boli me briga za to, to se rešava kvantnim anihilacijama (ako ne mislim na to ergo tada ni ne postoji) ili Skarlet Ohara metodologijom (misliću o tome sutra).
U međuvremenu bih zaposlila svog sina na nekoj finoj gradskoj funkciji, pa kad malo poraste i unuka (ljubi ga deda). Unuk bi tada dao jedan prelep intervju i kutijicu vazelina dobrom malom novinaru.
I sve bi bio jedno prelepo mesto za život, i to iako sam samo sitna boranija.

E, a da sam nešto veće od toga...

Tada bi na primer teški šalabajzeri radili na građevinskim poslovima, pa bih na Institutu za reumatologiju zaposlila još teže šalabajzere (uh, pardon, to nije fantazija, već stvarnost) napr. Mogućnosti su nepregledne.

To što živim u državici od samo bednih 7 miliona stanovnika od kojih mi zanemarljiv broj obezbeđuje "supstancu" - plate i još iznad plate za mene i moje ljude, pa tek posle za ulaganja u razvoj, to me ne interesuje. Moj um ne dopire toliko daleko.

A onda kada neko lane da je država bankrotirala i da nema više, lupaću po novinama danima i noćima da to nije istina dok pacovskim kanalima ne uzajmim još mrvicu nekih para da ubrizgam u još uvek topli srBski leš.

Za to vreme napraviću kozački pokret, pa pokret za prave srBske baje i cice koji gaje ruske duše skroz na skroz, pa ću da emitujem milion zaglupljujućih rialitija, ne bi li srBske umove skrenula na problematiku sisa mlađih i zmijskih usta starijih učesnica.

O upisu dece u srednje škole odlučivaće Nemac (e da, pustiću da cveta hiljade nevladinih cvetova koji će pozapošljavati hiljade finih žena psihologa, a koje će dalje fino i neprimetno upropastiti decu i zaludeti roditelje). Na prijemnom ću im uvaliti srpski jezik i dok će se budale upinjati da je to u stvari srBski, ja ću toj deci da uvaljujem imbecilna pitanja o zadnjenepčanim i uzlaznim i silaznim suglasnicima, prvoj i drugoj palatalizaciji, što će reći svim onim za život neophodnim znanjima. A neću im dati običan test inteligencije, pošto to fine žene psiholozi tek treba da dogovore sa svojim inostranim finansijerima.
A sa njima stvarno mora jako fino, pošto treba da ih molim za sledeću finansijsku injekciju, inače ode sve u ...

Naravno, pošto držim obrazovno-razvojno-tehnološki sektor neće mi biti žao što su me kao ministra uhvatili nesposobnog da "sačuvam dve nacrtane ovce", kako je rekao zli bloger i miljenik zanemarljivog broja građana, jer ja zapravo ne umem da sačuvam ni jednu nacrtanu ovcu bez da ona u međuvremenu ne doživi kognitivnu traumu, ali umem da sračunam kolika mi je ministarska plata i da ostatak vlade ne može da funkcioniše bez mojih uslova, te da me je, zaključimo, baš briga što se zvoni o mojoj ostavci i moralu. Koga briga za moral, ej bre, kad treba da završim mandat.

Naravno da nije problem u tome što je test procureo. Procureo je i prošle i pretprošle godine. I ne samo to, time što se deca snalaze i plaćaju umesto da uče je dobro jer ih priprema dalje za srpsku (pardon srBsku) ekonomiju. A i roditelje kondicionira da na vreme plaćaju obrazovanje do fakultetskih diploma, sa kojima će deca moći da obrišu dupe, u slučaju da zaista nigde nema tanjeg i mekšeg papira. Ipak, fakultetske diplome će im biti neophodne prilikom konkurisanja na tako odgovona mesta kao što je kasirka u Maksiju.
A i fakultetske diplome služe da gomila profesora i ostalog akademskog kadra (ćerke/švalerke) ima utisak da zaista radi, a i to je nešto.

Dakle, nije problem što je test procureo, jer jeste i prošle i pretprošle godine. Pravi je problem što je pukla bruka u javnosti (eto tek ove godine) i što se podigla tolika prašina. Pa što bi ministar dao ostavku?
Položaj je položaj, plata nije zanemarljiva, uz to idu i prevoz i bonovi za kafanu, a tek ekipe, armije zaposlenih ljudi pozadi.

Jer ako padne jedan, onda bi sistemom domina trebalo da se zaruše i ostale tarabice ove banana republičice, a to će malo teže da ide.
Ne damo se mi.
Ne da to srBski duh i pamet.
I mladost. 


Eto, zlato moje mlado i neiskusno, tako funkcioniše naša majčica država.
Bog da joj dušu prosti.

Trange frange

Dan ima 40 stepeni.
Ulica ima razvaljen hidrant.
Gančić ima malog kera.
A oboje imaju po velik osmeh.

Ja imam sambu.

Razmenili smo.

Prednjenepčani i zvučni dani

Ko me pita kako mi je ovih dana...
Preksinoć je dan okončan analizom rečenice "Deda žvaće šljive, dok njegova ćerka jede džem.", uz moju momentalnu vizualizaciju mog oca i mene za stolom u kruševačkoj bašti.
Laku noć.

Sinoć sam provalila (ej bre, iza mene je x položenih viših matematika i numeričkih analiza) i ONAJ zadatak. I uopšte nije bilo komplikovano. Trebalo je samo uvesti smenu i uglaviti je u jednačinu. I onda smo dojavljivale ostalim obezglavljenim klincima.

Mladom L. D.-u sam dužna palačinke, sladolede, torte i itd. Mada iskreno mislim da bi on više cenio da mu tutnem pare za pivo i pošaljem ga u grad.


Drugi dan polaganja testova za upis u srednje škole upravo počinje.
I po hodnicima Vojvode Mišić, Vojvode Putnika i Stefana Nemanje sede moja deca, ona sa kojom sam odrastala po drugi put.
I nisu više ni deca, moji momci i devojke.

Posle toga...
selim se u Seul.






P.S. 34. minuta po objavljivanju posta:
Upadaju njih dve, smeh, zezanje...
Test je zaustavljen i odložen za sutra, pošto su sve tri verzije provaljene unapred.

Seul je daleko.

Detroit zvuk u mesecu jurnjave

Sasvim ok ispričana priča o Motown etiketi, ali sa fokusom na Suprimes.
Motown je ipak daleko više od Dajane Ros.






No,  Dajana, Florens i Meri su bile moje najbolje drugarice ovih dana.






Izluđujuće napornih, ali "jednog dana sećaću se i smejaću se" dana.

U Njegoševoj

Procenjujem pad terena i uopšte mi se ne sviđa u tom delu.
Posle vidim Miodraga Kostića preko puta. Da, Šugar Koleta. Jedan, valjda obezbeđenje trči ispred da verovatno proveri kafanu, dok drugi ide lagano pozadi noseći Šugar Koletovo odelo visoko iznad u onoj plastičnoj foliji. Šugaravi hoda kao da je ceo svet njegov.
I baca to i na mene.
Smejem se dok produžavam niže znajući najmanje deset ljudi koji bi sad tačno od preko puta ulice organizovali takmičenje ko može dalje da pljune i pogodi u njegovom pravcu (pošto nema kamenica za dobacivanje). I znajući još desetak ljudi koji posmatraju sa živim interesovanjem gde se kreće po Evropi (međublogerska saradnja).
Ja mu ne dajem ništa, samo uzimam njegov osmeh.

Dok se vraćam, sada sa njom, objašnjavam joj o uličnom falafelu tu u kiosku i jelentini sa kesten pireom preko puta.
Na pijaci u radnji klinci drže štiglice iznad vrata. Desetak mini kaveza, da se valjda ne bi poklali međusobno.
Klinac je ekstra ljubazan prema meni dok mi pomaže oko ključeva. I ona se smeje.
Misliš da ga iskoristim?
Mhm.
Ma daj, mogu mama da mu budem... valjda. Nije ni za šalu. Vratimo se temi o advokatima, to jeste uvek za šalu.

Naravno, omašile smo Koletovu kafanu, možda i namerno, i sada sedimo napolju sa bočnim udarima vetra od 6 Bofora, a mini dvadesetčetvorka sa traktorskim motorom i ugrađenim pojačivačem zvuka redovno igra salsu na svakih 4,5 minuta iza naših leđa.
U zajedničkoj potrazi za kelnericom pomažemo Oliveri Katarini i ništa ne spominjući bacam joj parče onog Koletovog osmeha. Pa mumlamo "Sedim u jednom pariskom kafeu" u momentu dok odlazi.

Pa joj pričam kako sam pre par godina navukla celu trolu da pevamo Karamelu i pravimo ovacije Zorici Brunclik kod Pinka. Prijalo joj je, nije da nije, dok se u šoku okretala i gledala nas.
Ma, o "presahloj preduzetničkoj sisi", sistemu koji se samourušava, o mojim grčkim genima koji me teraju ka trejderima, o mojim trejderima, Robinu, malom Džonu i Tarantuli, o njenom kako Grčka gori, o mom baš me briga, o njenim planovima da kupi stan baš tu, o mojim da kupim dovoljno veliki, o debelim zidovima, o povučenom muškarcu, o četvoro dece (matore i mlađe, već postojeće sa sve većim i većim prohtevima), o logistici i poreskoj politici.
Ma ipak je trebalo da sedimo sa Koletom, zna taj. Ma daj, prošlo leto me je startovao jedan od njegovih pajtosa... A ja sanjam oči, oči kao tvoje, otpevavam joj setno Oliverinu stvar.
Pa ponovo o advokatima, pa nikad kraja o advokatima.
Hej, Dinkić ti je upravo prošao iza leđa. Što ne reče ranije da mi se slučajno izmakne stolica baš u njegovom pravcu. Nemoj tako, možda žuri da se vidi sa Koletom.
Pa o stanovima. I neću bre da živim u kockicama kao oni štiglici. Neću i tačka.
Nego, daj da vidim tog čoveka koji radi logistiku. Zanima me kako ide međunarodno osiguranje dok je ceo tovar na brodu.

Pozdravljamo se sa preživećemo i nastavljam dalje.
Ima još hiljadu stvari koje treba odraditi.

E kakav dan. 

Porodica

Stajala sam u redu natovarana nekim ogromnim buketima.
Na na onom na vrhu na traci je pisalo "burazeru Stajketu". Posle je prošao Saša noseći krst na čelo kolone.
Sačekali smo još trenutak dva, nas preko 60 nosača cveća, dat je znak i pošli smo.

Posle je cvećarka pitala koji je to političar sahranjen. To je mislila zbog neopevano puno prisutnih. Samo Stajke, moj Stajke. Mada sam ga obično zvala magarcem... od dva metra.
Jedan od čuvara je usput primetio da imam iste oči kao deda. I nos, dodala sam ja. Deda i ja smo isti. Deda i ja smo jedno. Samo što nije moj deda, ja sam mu ćerka.

Tetku sam srela tako što ju je sestra ostavila ispred glavnog ulaza, i tako što je kombi izlazio, a ona stajala unezverena na sred puta. 1,2,3 za reakciju, vičem dedi da se ne pomera 10 sekundi, okrećem se i pretrčavam taj deo. Hvatam je pod ruku, ona strana gde nije bajpas, mašem vozaču, manevrišem tetkom, penjem je na trotoar dok ona me zbunjeno gleda u lice. Minut kasnije kapira ko sam.
I počinje da plače.
Moja je sudbina da izigravam bodigarda.
Tako sam i izgledala. Standardne crne militari pantalone, crna majica (original Arilje) i crna jakna ala spidfajer, koju mi je davno Mili velikodušno prepustila. Jedino su veštičije zelene pertle na patikama urlikale eseje o lošem ukusu i pogrešnim prilikama za pogrešne modne detalje. Ali su moje uši radile istim kvalitetom kao tetkini i dedini slušni aparati. I želela sam da sve "odradim" što pre.
A Mili je velikodušno pošteđena svega pod izgovorom da se ne potresa. U stvari mrzi takva okupljanja.
I to je bila greška.


Hoćeš da znaš pravi Feng Šui? Feng Shui. Fang Shwei.
Tu je pravi.

Zajebi sve keramičke posudice, zlatne novčiće, zvončiće, metalne kontejnere za vodu, par mandžurijskih pataka, gusaka i ine živine, i ostale drangulije za debile. Zaboravi.

Zna se kako se radi pravi, majstorski Feng Shui.
Na groblju.

Jer nema snage u porodici, ako nema snage predaka.
Nema snage, nema zdravlja, para i dece.
U domu je to severoistočni sektor, ako se ulazna vrata tretiraju kao sever.
Ali na groblju počinje.

Za porodičnu grobnicu mora da se bira pažljivije no za stan. Odatle duva energija, odatle se podiže onaj pravi dnk zmaj. Provode se sati i dani u proceni terena/topologije/reljefa/duvanja vetrova/položaja tekuće vode u blizini/krivina puteva... Pažljivije no za stan.

Dobro postavljena grobnica može da donese hiljade godina prosperiteta i blagostanja živima. I obrnuto.
Sećam kako smo prošlog septembra, baš (o lepote) na moj rođendan, majka i ja išle na Banjičko groblje da ona proceni da li da tu kupujemo parcelu. Mojom pameću i Gugl maps pameću uletele smo pravo u jezgro BIA. Ali i mojom mudrom osobinom (što više štikle, što manja suknja i tašna) detaljno smo i ekstra ljubazno savetovane kako da najbrže i najlakše stignemo do cilja.
Usput sam joj objašnjavala šta je cikorija i još par biljaka koje rastu uz banjičke padine.
Ideja je bila da je groblje blizu i taman svi problemi rešeni.

Nije joj se svidelo. Izgleda kao planinska groblja (hiljade godina bede i mučenja). I vratile smo se neobavljenog posla. Posle se ona razbolela i jedva izvukla, i nekako je ta tema potisnuta za neko drugo vreme.

Dok smo koračali u tišini ka njegovom mestu u grobnici moj opsesivni čitalački Uran/Merkur je zevao u natpise. Nekada se znao red. Neudate žene su se sahranjivale gramatički ispravno (Ljubica Avakumovićeva, pa ima i ona Đorđevićeva...), a udata sa obaveznim "rođena" pa devojačko prezime iza. Znao se red..

Grobnica nema zmaja i podrška sa leđa je slaba. Micu će da pokušaju da opljačkaju. To je jasno kao dan. Iza leđa i oni u koje ima poverenja. Mada mi je u tom trenutku veća briga bila kako da oslobodim prilaz kolima hitne pomoći, pošto je izgledala užasno.
I sanduk mi je izgledao stravično mali. On je bio ogroman čovek, preko dva metra, ali ogroman.

Obožavao je da me zagrli i podigne u vis. Što da mi pokaže da je neopevano jači, što da se zabavi mojim džilitanjem i drekom, a što da pokrije igrom to što se volimo.

Popovi nose ljubičasto preko one crne odore.

A sanduk se prenosi uz dva debela (rudarska) užeta i to po istom principu kao klavir.

Kum je izašao da ispriča priču, a ja sam se našla iza njega.
Nekako u mom brljivom ženskom mozgu sve me podsetilo na jedan davni film koji gledah još u tinejdžerskim godinama. SF film urađen tamo u šezdesetim, trajao je satima. Kao ljudi i neka vrsta reptilskih vanzemaljaca vode hiljadugodišnji rat. I sad, jure se dve borbene letilice (naš i njihov), oba lovca padaju na neku planetu gde nastavljaju da se ganjaju, pa naš zarobljava njihovog. Onda se situacija preokreće, njihov zarobljava našeg, pa redom. I to traje. I onda njih dvojica kapiraju da niko ne dolazi da ih izvuče, da treba da nađu sklonište i da se prehrane. I tu godinu od neprijatelja silom postaju prijatelji. No u toku hladne sezone na toj planeti reptilski vanzemaljac samooplodnjom ostaje trudan i dok gledaju kako veje iz pećine imaju sve vreme ovog kosmosa da razgovaraju.
Na vanzemaljčevo pitanje ko su njegovi preci i istorija, humanoid kaže da su to mama i tata i da je živeo na farmi na Zemlji i da je to sve.
Vanzemaljac se grohotom smeje na to.
Sledeći dani hladne sezone provedeni u pećini biće ispunjeni reptilskim pevanjem porodične istorije od više hiljada godina.
Humanoid nije imao kud no da nauči kako da višesatno otpeva celu istoriju svog sapatnika.

Onda reptil umire na porođaju, a humanoid ostaje da othrani njegovo dete.
I peva mu njegovu predačku istoriju.

Par godina kasnije neprijateljski brod registruje malog reptila i dolaze da ga uzmu. Humanoid se bori kao zver, ali ga zarobljavaju i odvode da radi kao rob na njihovoj matičnoj planeti. Posle par meseci uspeva da se oslobodi i da objani da je on i otac i majka unezverenom reptilku i na kraju trosatnog filma na reptilkovom zvaničnom prijemu u zajednicu staje pored deteta i satima pred svima peva njegovu porodičnu istoriju.
Kao što je i red.

Ta scena mi je bila pred očima kada su spomente dede nosioci Albanske spomenice i svi oni pre i posle njih. On je poneo engram svog dede Vasilija koji je preživeo i Cer i Kolubaru, i sva ona zimska planinarenja, da bi prešao u bardo mlad i u slobodi.
Nekako nam loše ide u mirnodopskim uslovima.
Krv nam bolje radi do god se borimo.

Tamo preko puta sestra je pokušavala da odvuče tetku od ivice otvorene grobnice. A ova je htela "samo da pozdravi brata i snaju", inače sahranjenih pre deset godina. Čujem sestru kako joj šapuće da ako uleti unutra uopšte nema potrebe da je vadi. Pogled okolo, provera, moj deda je na sigurnom, majka ga drži, on se dobro drži.
Ponovo provlače užad, kao za klavir i unose sanduk u grobnicu pored njegovih roditelja. Vidim da je ogreban, nadam se da ona to ne vidi, ali situacija je ozbiljna, jer ona izgleda kao smrt. Posle prilazi blizu da vidi gde ga stavljaju. Ja sam odmah iza, spremna da reagujem. Okreće se, kaže da nema potrebe, da neće upasti, ja kažem dobro, ali i dalje stojim sa spremnom rukom, za svaki slučaj.

Posle ubacuju po malo zemlje, pa idu na viši punkt gde su naša dva klinca i dele rakiju i žito. Ne radim ništa od toga. Samo stojim.
On nije tu.
Ne osećam ga.
Već je prešao.
I to je dobro.

Mali će mi kasnije reći da se danima "gubio" pre toga. Rekao mu je dan pre umiranja da se pomeri da prođe žena. Sestri je rekao da se skupljaju svi.
Nije joj rekao koji su to svi.
Ali dok prolazimo ponovo pored Ljubice Avakumovićeve znam ko su "svi", svi naši.

Na izlazu svi peru ruke. Nudim dedi vlažne maramice, ali odbija, kaže da se to valja, običaj.
Hajde da se držim običaja.
Obećala sam sebi da ću tog dana pripadati porodici, jer...
Ne preživljavaju najjači, niti najpametniji. Preživljavaju oni koji se udruže.
I u tu svrhu služi pleme.

I bilo mi je muka, i hrana je bila poslednja stvar na svetu o kojoj sam mislila u tom trenutku, ali su mi rekli da nema govora da odem (niz ulicu u lagano popodne) već da vodim dedu u Zlatar i da se rasporedimo po stolovima.
I vodila sam dedu niz ulicu.

To kao da jedem za njegovu dušu je samo izazivalo crno/sivo/braon energiju u mom stomaku, ali čorba je dobra. Posle me je deda pitao ko su ona dva starca što su jurila kelnera sa čorbom i natrpavali mi tanjir u pokušaju da me nahrane. To su mi braća... ta dva starca. Pa smo se smejali.
A onda se moj život pretvorio u pakao jer sam simultano prevodila između tetke, dede i nadležnog kelnera. (Šta je to? Rakija. Šta? Rakija gospođo. Šta kaže? RAKIJA TETKA. ...Aha. A šta ima? Imamo dunju, krušku i šljivu. Šta? IMAJU DUNJU, KRUŠKU I ŠLJIVU TETKA. A šta pije Toma? Deda šta ti piješ? Šta? ŠTA TI PIJEŠ? Šljivovicu. On pije šljivu. Šta? ON PIJE ŠLJIVU. Aha, onda ću i ja to... Dva minuta kasnije. Evo vaše rakije gospođo. A šta je to? To je orahovača i medovača. Šta? ORAHOVAČA I MEDOVAČA TETKA. Aha. Pa da uzmem to? Ne znam. Šta? NE ZNAM. Ajde, uzeću to. Šta tetka? Šta šta? Hoćeš MEDOVAČU ILI ORAHOVAČU? Svejedno... Dobro gospođo za šta ste se odlučili? Šta? TETKA, ŠTA UZIMAŠ? ORAHOVAČU ILI MEDOVAČU? Ma svejedno... orahovaču.. U stvari medovaču... Pola sata kasnije razgovor je tekao u sledećem smislu: Molim vas, da li imate neki sok. Izvolite gospodine, koji sok bi ste želeli? Šta? KOJI SOK HOĆEŠ DEDA? Pa šta imaju? Gazirani ili negazirani gospodine? Šta? PITA TE HOĆEŠ GAZIRANI ILI NEGAZIRANI? Pa negazirani. Dobro gospodine. Molim vas, kad već donosite njemu donesite i meni isto... i ako imate, molim vas, dve nove male baterije za slušne aparate. Ja plaćam. Ne žalim.)
Mili se smejala, trebalo je da dođe.
Oni su, tako bangavi, mladi, matori, blentavi, kakvi god, njena porodica, njena snaga predaka.

Jedne davne zime, mala je bila, neko ju je gurnuo na klizalištu. Nije prošlo ni tri sekunde ludak iz obezbeđenja se zaleteo na tog lika, očitao, pripretio, oterao ga i podigao je sa leda. Pa je čučnuo uz nju dok ga je unezvereno gledala i poljubio u obraz. 
Saša je po hokejaškoj dužnosti morao da dežura baš tog dana.
A Mili je u tom trenutku, baš dok ju je držao za ruku i klizao sa njom, shvatila kako je to čudesno kada imaš velikog brata.
I kada te voli.

Jedan od braće staraca pričao mi je kako ga podsećam na njegovu bivšu "devojku" koja je tada bila pred penzijom, inače upravnicu zatvora. A onda je išlo izlaganje o njenom igranju sopstvenim životom u borbi protiv stranačkog sistema i čuvenim susretom sa glavnim čovekom koji mu je rekao - da je ona bila muškarac ubio bih je. A moj brat mu je uzvratio mrtav ladan - da si ti bio muškarac ona bi tebe ubila.
Mili se smejala satima na celu priču.
I bilo joj je žao.

Priče su osnova svakog plemena.
Ritualne su.
Članovi zajednice se hvataju za priče i preživljavaju u teškim trenucima.
Vezuje ih zajednička istorija.
Daje im potporu.

Upoređivali smo noseve i oblike lica, ko vuče sa koje linije. I ponovo kako mali brat i ja izgledamo kao blizanci, uz moju opasku da je tako kad god ja imam kratku kosu, a on je ful našminkan.
Svi ličimo.. na sve.

Tamo na vrhu glavnog stola stolica je bila prazna.
Nije bio tu, već je prešao.
Ja znam.

I neka je.

Tri strane u Politici bile su posvećene dopisivanju sa njim, deda je iščitavao na povratku kući. Pa isecao čitulje. Mene nije interesovalo da ga pozdravljam, niti da mu zvanično notiram preko Fejsa.
Ne čita on to.
Već je prešao.


Posle gledam nikad lepši zalazak Sunca u Profesorskoj koloniji, uz pomoć dva seljaka nabadam Cvijićevu i onda je lako.
Mili me pita kako je bilo, a ja se smejem.
Ljudi se uvek smeju posle ritualnog hranjenja i pričanja.
Pa pričam i njoj.

I taj trenutak kada Saša prolazi i staje na čelo kolone sa krstom.
I mi nosači cveća polazimo na dati znak.

I na traci piše "burazeru Stajketu".
I meni naviru suze.
Po prvi put.

Predlog za nedeljno popodne uz mali ekran - little dance moves

Skinula sam Sirius Stivena Grira i počela da gledam sinoć, ali... Ma, dosadno. Pogotovo kada počnu da beskonačno i besomučno lupetaju, artikulišu, verbalizuju.

Jutros kao na dašak svežeg naleteh na pola sata laganog obrazovnog programa.
Što bi rekao glavni lik - ne pokušavajte ovo kod kuće. 

Samo na časovima obuke.


Super zabavan filmić.
Ima i čaja, razigranih tetaka, harmoničica i male dece.
Pored standardnih klanja, krljanja, bacanja...