Porodica

Stajala sam u redu natovarana nekim ogromnim buketima.
Na na onom na vrhu na traci je pisalo "burazeru Stajketu". Posle je prošao Saša noseći krst na čelo kolone.
Sačekali smo još trenutak dva, nas preko 60 nosača cveća, dat je znak i pošli smo.

Posle je cvećarka pitala koji je to političar sahranjen. To je mislila zbog neopevano puno prisutnih. Samo Stajke, moj Stajke. Mada sam ga obično zvala magarcem... od dva metra.
Jedan od čuvara je usput primetio da imam iste oči kao deda. I nos, dodala sam ja. Deda i ja smo isti. Deda i ja smo jedno. Samo što nije moj deda, ja sam mu ćerka.

Tetku sam srela tako što ju je sestra ostavila ispred glavnog ulaza, i tako što je kombi izlazio, a ona stajala unezverena na sred puta. 1,2,3 za reakciju, vičem dedi da se ne pomera 10 sekundi, okrećem se i pretrčavam taj deo. Hvatam je pod ruku, ona strana gde nije bajpas, mašem vozaču, manevrišem tetkom, penjem je na trotoar dok ona me zbunjeno gleda u lice. Minut kasnije kapira ko sam.
I počinje da plače.
Moja je sudbina da izigravam bodigarda.
Tako sam i izgledala. Standardne crne militari pantalone, crna majica (original Arilje) i crna jakna ala spidfajer, koju mi je davno Mili velikodušno prepustila. Jedino su veštičije zelene pertle na patikama urlikale eseje o lošem ukusu i pogrešnim prilikama za pogrešne modne detalje. Ali su moje uši radile istim kvalitetom kao tetkini i dedini slušni aparati. I želela sam da sve "odradim" što pre.
A Mili je velikodušno pošteđena svega pod izgovorom da se ne potresa. U stvari mrzi takva okupljanja.
I to je bila greška.


Hoćeš da znaš pravi Feng Šui? Feng Shui. Fang Shwei.
Tu je pravi.

Zajebi sve keramičke posudice, zlatne novčiće, zvončiće, metalne kontejnere za vodu, par mandžurijskih pataka, gusaka i ine živine, i ostale drangulije za debile. Zaboravi.

Zna se kako se radi pravi, majstorski Feng Shui.
Na groblju.

Jer nema snage u porodici, ako nema snage predaka.
Nema snage, nema zdravlja, para i dece.
U domu je to severoistočni sektor, ako se ulazna vrata tretiraju kao sever.
Ali na groblju počinje.

Za porodičnu grobnicu mora da se bira pažljivije no za stan. Odatle duva energija, odatle se podiže onaj pravi dnk zmaj. Provode se sati i dani u proceni terena/topologije/reljefa/duvanja vetrova/položaja tekuće vode u blizini/krivina puteva... Pažljivije no za stan.

Dobro postavljena grobnica može da donese hiljade godina prosperiteta i blagostanja živima. I obrnuto.
Sećam kako smo prošlog septembra, baš (o lepote) na moj rođendan, majka i ja išle na Banjičko groblje da ona proceni da li da tu kupujemo parcelu. Mojom pameću i Gugl maps pameću uletele smo pravo u jezgro BIA. Ali i mojom mudrom osobinom (što više štikle, što manja suknja i tašna) detaljno smo i ekstra ljubazno savetovane kako da najbrže i najlakše stignemo do cilja.
Usput sam joj objašnjavala šta je cikorija i još par biljaka koje rastu uz banjičke padine.
Ideja je bila da je groblje blizu i taman svi problemi rešeni.

Nije joj se svidelo. Izgleda kao planinska groblja (hiljade godina bede i mučenja). I vratile smo se neobavljenog posla. Posle se ona razbolela i jedva izvukla, i nekako je ta tema potisnuta za neko drugo vreme.

Dok smo koračali u tišini ka njegovom mestu u grobnici moj opsesivni čitalački Uran/Merkur je zevao u natpise. Nekada se znao red. Neudate žene su se sahranjivale gramatički ispravno (Ljubica Avakumovićeva, pa ima i ona Đorđevićeva...), a udata sa obaveznim "rođena" pa devojačko prezime iza. Znao se red..

Grobnica nema zmaja i podrška sa leđa je slaba. Micu će da pokušaju da opljačkaju. To je jasno kao dan. Iza leđa i oni u koje ima poverenja. Mada mi je u tom trenutku veća briga bila kako da oslobodim prilaz kolima hitne pomoći, pošto je izgledala užasno.
I sanduk mi je izgledao stravično mali. On je bio ogroman čovek, preko dva metra, ali ogroman.

Obožavao je da me zagrli i podigne u vis. Što da mi pokaže da je neopevano jači, što da se zabavi mojim džilitanjem i drekom, a što da pokrije igrom to što se volimo.

Popovi nose ljubičasto preko one crne odore.

A sanduk se prenosi uz dva debela (rudarska) užeta i to po istom principu kao klavir.

Kum je izašao da ispriča priču, a ja sam se našla iza njega.
Nekako u mom brljivom ženskom mozgu sve me podsetilo na jedan davni film koji gledah još u tinejdžerskim godinama. SF film urađen tamo u šezdesetim, trajao je satima. Kao ljudi i neka vrsta reptilskih vanzemaljaca vode hiljadugodišnji rat. I sad, jure se dve borbene letilice (naš i njihov), oba lovca padaju na neku planetu gde nastavljaju da se ganjaju, pa naš zarobljava njihovog. Onda se situacija preokreće, njihov zarobljava našeg, pa redom. I to traje. I onda njih dvojica kapiraju da niko ne dolazi da ih izvuče, da treba da nađu sklonište i da se prehrane. I tu godinu od neprijatelja silom postaju prijatelji. No u toku hladne sezone na toj planeti reptilski vanzemaljac samooplodnjom ostaje trudan i dok gledaju kako veje iz pećine imaju sve vreme ovog kosmosa da razgovaraju.
Na vanzemaljčevo pitanje ko su njegovi preci i istorija, humanoid kaže da su to mama i tata i da je živeo na farmi na Zemlji i da je to sve.
Vanzemaljac se grohotom smeje na to.
Sledeći dani hladne sezone provedeni u pećini biće ispunjeni reptilskim pevanjem porodične istorije od više hiljada godina.
Humanoid nije imao kud no da nauči kako da višesatno otpeva celu istoriju svog sapatnika.

Onda reptil umire na porođaju, a humanoid ostaje da othrani njegovo dete.
I peva mu njegovu predačku istoriju.

Par godina kasnije neprijateljski brod registruje malog reptila i dolaze da ga uzmu. Humanoid se bori kao zver, ali ga zarobljavaju i odvode da radi kao rob na njihovoj matičnoj planeti. Posle par meseci uspeva da se oslobodi i da objani da je on i otac i majka unezverenom reptilku i na kraju trosatnog filma na reptilkovom zvaničnom prijemu u zajednicu staje pored deteta i satima pred svima peva njegovu porodičnu istoriju.
Kao što je i red.

Ta scena mi je bila pred očima kada su spomente dede nosioci Albanske spomenice i svi oni pre i posle njih. On je poneo engram svog dede Vasilija koji je preživeo i Cer i Kolubaru, i sva ona zimska planinarenja, da bi prešao u bardo mlad i u slobodi.
Nekako nam loše ide u mirnodopskim uslovima.
Krv nam bolje radi do god se borimo.

Tamo preko puta sestra je pokušavala da odvuče tetku od ivice otvorene grobnice. A ova je htela "samo da pozdravi brata i snaju", inače sahranjenih pre deset godina. Čujem sestru kako joj šapuće da ako uleti unutra uopšte nema potrebe da je vadi. Pogled okolo, provera, moj deda je na sigurnom, majka ga drži, on se dobro drži.
Ponovo provlače užad, kao za klavir i unose sanduk u grobnicu pored njegovih roditelja. Vidim da je ogreban, nadam se da ona to ne vidi, ali situacija je ozbiljna, jer ona izgleda kao smrt. Posle prilazi blizu da vidi gde ga stavljaju. Ja sam odmah iza, spremna da reagujem. Okreće se, kaže da nema potrebe, da neće upasti, ja kažem dobro, ali i dalje stojim sa spremnom rukom, za svaki slučaj.

Posle ubacuju po malo zemlje, pa idu na viši punkt gde su naša dva klinca i dele rakiju i žito. Ne radim ništa od toga. Samo stojim.
On nije tu.
Ne osećam ga.
Već je prešao.
I to je dobro.

Mali će mi kasnije reći da se danima "gubio" pre toga. Rekao mu je dan pre umiranja da se pomeri da prođe žena. Sestri je rekao da se skupljaju svi.
Nije joj rekao koji su to svi.
Ali dok prolazimo ponovo pored Ljubice Avakumovićeve znam ko su "svi", svi naši.

Na izlazu svi peru ruke. Nudim dedi vlažne maramice, ali odbija, kaže da se to valja, običaj.
Hajde da se držim običaja.
Obećala sam sebi da ću tog dana pripadati porodici, jer...
Ne preživljavaju najjači, niti najpametniji. Preživljavaju oni koji se udruže.
I u tu svrhu služi pleme.

I bilo mi je muka, i hrana je bila poslednja stvar na svetu o kojoj sam mislila u tom trenutku, ali su mi rekli da nema govora da odem (niz ulicu u lagano popodne) već da vodim dedu u Zlatar i da se rasporedimo po stolovima.
I vodila sam dedu niz ulicu.

To kao da jedem za njegovu dušu je samo izazivalo crno/sivo/braon energiju u mom stomaku, ali čorba je dobra. Posle me je deda pitao ko su ona dva starca što su jurila kelnera sa čorbom i natrpavali mi tanjir u pokušaju da me nahrane. To su mi braća... ta dva starca. Pa smo se smejali.
A onda se moj život pretvorio u pakao jer sam simultano prevodila između tetke, dede i nadležnog kelnera. (Šta je to? Rakija. Šta? Rakija gospođo. Šta kaže? RAKIJA TETKA. ...Aha. A šta ima? Imamo dunju, krušku i šljivu. Šta? IMAJU DUNJU, KRUŠKU I ŠLJIVU TETKA. A šta pije Toma? Deda šta ti piješ? Šta? ŠTA TI PIJEŠ? Šljivovicu. On pije šljivu. Šta? ON PIJE ŠLJIVU. Aha, onda ću i ja to... Dva minuta kasnije. Evo vaše rakije gospođo. A šta je to? To je orahovača i medovača. Šta? ORAHOVAČA I MEDOVAČA TETKA. Aha. Pa da uzmem to? Ne znam. Šta? NE ZNAM. Ajde, uzeću to. Šta tetka? Šta šta? Hoćeš MEDOVAČU ILI ORAHOVAČU? Svejedno... Dobro gospođo za šta ste se odlučili? Šta? TETKA, ŠTA UZIMAŠ? ORAHOVAČU ILI MEDOVAČU? Ma svejedno... orahovaču.. U stvari medovaču... Pola sata kasnije razgovor je tekao u sledećem smislu: Molim vas, da li imate neki sok. Izvolite gospodine, koji sok bi ste želeli? Šta? KOJI SOK HOĆEŠ DEDA? Pa šta imaju? Gazirani ili negazirani gospodine? Šta? PITA TE HOĆEŠ GAZIRANI ILI NEGAZIRANI? Pa negazirani. Dobro gospodine. Molim vas, kad već donosite njemu donesite i meni isto... i ako imate, molim vas, dve nove male baterije za slušne aparate. Ja plaćam. Ne žalim.)
Mili se smejala, trebalo je da dođe.
Oni su, tako bangavi, mladi, matori, blentavi, kakvi god, njena porodica, njena snaga predaka.

Jedne davne zime, mala je bila, neko ju je gurnuo na klizalištu. Nije prošlo ni tri sekunde ludak iz obezbeđenja se zaleteo na tog lika, očitao, pripretio, oterao ga i podigao je sa leda. Pa je čučnuo uz nju dok ga je unezvereno gledala i poljubio u obraz. 
Saša je po hokejaškoj dužnosti morao da dežura baš tog dana.
A Mili je u tom trenutku, baš dok ju je držao za ruku i klizao sa njom, shvatila kako je to čudesno kada imaš velikog brata.
I kada te voli.

Jedan od braće staraca pričao mi je kako ga podsećam na njegovu bivšu "devojku" koja je tada bila pred penzijom, inače upravnicu zatvora. A onda je išlo izlaganje o njenom igranju sopstvenim životom u borbi protiv stranačkog sistema i čuvenim susretom sa glavnim čovekom koji mu je rekao - da je ona bila muškarac ubio bih je. A moj brat mu je uzvratio mrtav ladan - da si ti bio muškarac ona bi tebe ubila.
Mili se smejala satima na celu priču.
I bilo joj je žao.

Priče su osnova svakog plemena.
Ritualne su.
Članovi zajednice se hvataju za priče i preživljavaju u teškim trenucima.
Vezuje ih zajednička istorija.
Daje im potporu.

Upoređivali smo noseve i oblike lica, ko vuče sa koje linije. I ponovo kako mali brat i ja izgledamo kao blizanci, uz moju opasku da je tako kad god ja imam kratku kosu, a on je ful našminkan.
Svi ličimo.. na sve.

Tamo na vrhu glavnog stola stolica je bila prazna.
Nije bio tu, već je prešao.
Ja znam.

I neka je.

Tri strane u Politici bile su posvećene dopisivanju sa njim, deda je iščitavao na povratku kući. Pa isecao čitulje. Mene nije interesovalo da ga pozdravljam, niti da mu zvanično notiram preko Fejsa.
Ne čita on to.
Već je prešao.


Posle gledam nikad lepši zalazak Sunca u Profesorskoj koloniji, uz pomoć dva seljaka nabadam Cvijićevu i onda je lako.
Mili me pita kako je bilo, a ja se smejem.
Ljudi se uvek smeju posle ritualnog hranjenja i pričanja.
Pa pričam i njoj.

I taj trenutak kada Saša prolazi i staje na čelo kolone sa krstom.
I mi nosači cveća polazimo na dati znak.

I na traci piše "burazeru Stajketu".
I meni naviru suze.
Po prvi put.