Šalabajzerska država

Pitala me je konačno i to pitanje.
I objasnila sam joj, konačno, i tu "komplikovanu" stvar.
Za dva minuta.

Ja imam toliko glasova na izborima da dobijam 50 poslaničkih mesta, Pera ima za 40 i Mika za 36 (na primer).
I onda Pera, Mika i ja, razumljivo, obrazujemo koaliciju. Imenujemo mandatara vlade i onda se mesecima koljemo oko toga ko će da drži koje ministarstvo i koliko će ministarstava da postoji.

S obzirom da u ovoj jednačini ima nas troje možemo izvući zaključak da će i ministarstava biti pristojan broj.

A s obzirom da u realnim srpskim situacijima koaliciju obrazuje desetak do petnaestak sitnih boranija konsekutivno imamo jedan broj, nazovimo ga "n" koji ima tendenciju da teži ka beskonačnom.
To što će tih n ministarstava koštati ovu državu pogolemo nas nije briga, jer... Konačno smo se dokopali vlasti i sad nas zabole do sledećih izbora.
A računajući na činjenicu da je srpsko izborno telo konstantno inertno i poprilično (ali poprilično) retardirano
 možemo da računamo na to da ćemo sedeti na vlasti minimum 10 - 12 godina dok se Vlasi konačno ne dosete.

Za to vreme... iha.
Prvo nameravam da pokupim neka fina glavna ministarstva. Evo, na primer, ja bih "obrazovala" ministarstvo za telekomunikacije, pa za logistiku, pa onda... za strateški logističko-tehnološki razvoj i za recimo...mmmm... visoko tehnološki monitoring.
Ok, to je moj deo sektora.
Uz to naravno postoji ministarstvo obrazovanja, pa ministarstvo prosvetiteljstva, pa ministarstvo za omladinu, pa za tehničku podršku. A gde su drugi sektori države kada stojimo samo na obrazovanju, tehnologiji i razvoju. Mada ako bolje razmislim, mogla bih da držim energetiku plus tehnologiju. Tu bih se tek razmahala nadležnim ministarstvima do sutra ujutru.

Ok, sada imamo na primer, 16 ministarstava ukupno na državicu Srbiju. Ali nije gotovo. Tada, ja za svako moje ministarstvo obrazujem po jedno 25 agencija. Na primer, Agenciju za otvaranje PayPal naloga (nije smešno, prošli ministar je to najavljivao), pa Agenciju za osnovnoškolsko obrazovanje (apsolutno nije smešno pošto je to upravo najavljeno), pa Agenciju za kontrolu mojih resornih agencija, itd. Tu se sada vide te nebrojene matematičke kombinatorike.

A zbog čega sve to radim?
Glupo pitanje. To radim da bih pozapošljavala prvo svoju familiju, pa stranačke kolege, pa prijatelje, ćerke/švalerke i ostalo društvo.
I sad je sve super. Svi smo zaposleni i to na vodećim državnim funkcijama. A s obzirom da je u pitanju administracija i to ona koja treba da se bavi tehnološkim i obrazovnim strategijama razvoja ove državice - nema frke. Mogu slobodno da lade jaja od 10 ujutru do 2 (koliko im je radno vreme) i da odmore od tolikog posla od 10 do 2 (koliko im traje pauza). 

Od čega će da se izdržavaju ti svi moji zaposleni prvo u mojim ministarstvima, pa u mojim agencijama, pa u mojim vodećim opštinskim pozicijama i uz malo sreće sudskim i policijskim (sada mi je tek laknulo) foteljama, iskreno me zabole.
Dok ima supstance krademo, pardon radimo pošteno na svojim "radnim" mestima.

Da sam na primer jedan vrlo inteligentan postariji gospodin, istina sitna boranija, ali zaista inteligentan, obrazovala bih nešto što zvuči idiotski, kao što je napr. "penzionerska stranka", ali funkcioniše. Zašto? Zato što bi tada uvek, ali uvek imala obezbeđeno glasačko telo. U toku izbora bih obećavala povećanje i redovno isplaćivanje penzija. A sitna činjenica odakle ću da ih povećam i isplatim se uopšte ne bi dovodila u pitanje . Boli me briga za to, to se rešava kvantnim anihilacijama (ako ne mislim na to ergo tada ni ne postoji) ili Skarlet Ohara metodologijom (misliću o tome sutra).
U međuvremenu bih zaposlila svog sina na nekoj finoj gradskoj funkciji, pa kad malo poraste i unuka (ljubi ga deda). Unuk bi tada dao jedan prelep intervju i kutijicu vazelina dobrom malom novinaru.
I sve bi bio jedno prelepo mesto za život, i to iako sam samo sitna boranija.

E, a da sam nešto veće od toga...

Tada bi na primer teški šalabajzeri radili na građevinskim poslovima, pa bih na Institutu za reumatologiju zaposlila još teže šalabajzere (uh, pardon, to nije fantazija, već stvarnost) napr. Mogućnosti su nepregledne.

To što živim u državici od samo bednih 7 miliona stanovnika od kojih mi zanemarljiv broj obezbeđuje "supstancu" - plate i još iznad plate za mene i moje ljude, pa tek posle za ulaganja u razvoj, to me ne interesuje. Moj um ne dopire toliko daleko.

A onda kada neko lane da je država bankrotirala i da nema više, lupaću po novinama danima i noćima da to nije istina dok pacovskim kanalima ne uzajmim još mrvicu nekih para da ubrizgam u još uvek topli srBski leš.

Za to vreme napraviću kozački pokret, pa pokret za prave srBske baje i cice koji gaje ruske duše skroz na skroz, pa ću da emitujem milion zaglupljujućih rialitija, ne bi li srBske umove skrenula na problematiku sisa mlađih i zmijskih usta starijih učesnica.

O upisu dece u srednje škole odlučivaće Nemac (e da, pustiću da cveta hiljade nevladinih cvetova koji će pozapošljavati hiljade finih žena psihologa, a koje će dalje fino i neprimetno upropastiti decu i zaludeti roditelje). Na prijemnom ću im uvaliti srpski jezik i dok će se budale upinjati da je to u stvari srBski, ja ću toj deci da uvaljujem imbecilna pitanja o zadnjenepčanim i uzlaznim i silaznim suglasnicima, prvoj i drugoj palatalizaciji, što će reći svim onim za život neophodnim znanjima. A neću im dati običan test inteligencije, pošto to fine žene psiholozi tek treba da dogovore sa svojim inostranim finansijerima.
A sa njima stvarno mora jako fino, pošto treba da ih molim za sledeću finansijsku injekciju, inače ode sve u ...

Naravno, pošto držim obrazovno-razvojno-tehnološki sektor neće mi biti žao što su me kao ministra uhvatili nesposobnog da "sačuvam dve nacrtane ovce", kako je rekao zli bloger i miljenik zanemarljivog broja građana, jer ja zapravo ne umem da sačuvam ni jednu nacrtanu ovcu bez da ona u međuvremenu ne doživi kognitivnu traumu, ali umem da sračunam kolika mi je ministarska plata i da ostatak vlade ne može da funkcioniše bez mojih uslova, te da me je, zaključimo, baš briga što se zvoni o mojoj ostavci i moralu. Koga briga za moral, ej bre, kad treba da završim mandat.

Naravno da nije problem u tome što je test procureo. Procureo je i prošle i pretprošle godine. I ne samo to, time što se deca snalaze i plaćaju umesto da uče je dobro jer ih priprema dalje za srpsku (pardon srBsku) ekonomiju. A i roditelje kondicionira da na vreme plaćaju obrazovanje do fakultetskih diploma, sa kojima će deca moći da obrišu dupe, u slučaju da zaista nigde nema tanjeg i mekšeg papira. Ipak, fakultetske diplome će im biti neophodne prilikom konkurisanja na tako odgovona mesta kao što je kasirka u Maksiju.
A i fakultetske diplome služe da gomila profesora i ostalog akademskog kadra (ćerke/švalerke) ima utisak da zaista radi, a i to je nešto.

Dakle, nije problem što je test procureo, jer jeste i prošle i pretprošle godine. Pravi je problem što je pukla bruka u javnosti (eto tek ove godine) i što se podigla tolika prašina. Pa što bi ministar dao ostavku?
Položaj je položaj, plata nije zanemarljiva, uz to idu i prevoz i bonovi za kafanu, a tek ekipe, armije zaposlenih ljudi pozadi.

Jer ako padne jedan, onda bi sistemom domina trebalo da se zaruše i ostale tarabice ove banana republičice, a to će malo teže da ide.
Ne damo se mi.
Ne da to srBski duh i pamet.
I mladost. 


Eto, zlato moje mlado i neiskusno, tako funkcioniše naša majčica država.
Bog da joj dušu prosti.