U Njegoševoj

Procenjujem pad terena i uopšte mi se ne sviđa u tom delu.
Posle vidim Miodraga Kostića preko puta. Da, Šugar Koleta. Jedan, valjda obezbeđenje trči ispred da verovatno proveri kafanu, dok drugi ide lagano pozadi noseći Šugar Koletovo odelo visoko iznad u onoj plastičnoj foliji. Šugaravi hoda kao da je ceo svet njegov.
I baca to i na mene.
Smejem se dok produžavam niže znajući najmanje deset ljudi koji bi sad tačno od preko puta ulice organizovali takmičenje ko može dalje da pljune i pogodi u njegovom pravcu (pošto nema kamenica za dobacivanje). I znajući još desetak ljudi koji posmatraju sa živim interesovanjem gde se kreće po Evropi (međublogerska saradnja).
Ja mu ne dajem ništa, samo uzimam njegov osmeh.

Dok se vraćam, sada sa njom, objašnjavam joj o uličnom falafelu tu u kiosku i jelentini sa kesten pireom preko puta.
Na pijaci u radnji klinci drže štiglice iznad vrata. Desetak mini kaveza, da se valjda ne bi poklali međusobno.
Klinac je ekstra ljubazan prema meni dok mi pomaže oko ključeva. I ona se smeje.
Misliš da ga iskoristim?
Mhm.
Ma daj, mogu mama da mu budem... valjda. Nije ni za šalu. Vratimo se temi o advokatima, to jeste uvek za šalu.

Naravno, omašile smo Koletovu kafanu, možda i namerno, i sada sedimo napolju sa bočnim udarima vetra od 6 Bofora, a mini dvadesetčetvorka sa traktorskim motorom i ugrađenim pojačivačem zvuka redovno igra salsu na svakih 4,5 minuta iza naših leđa.
U zajedničkoj potrazi za kelnericom pomažemo Oliveri Katarini i ništa ne spominjući bacam joj parče onog Koletovog osmeha. Pa mumlamo "Sedim u jednom pariskom kafeu" u momentu dok odlazi.

Pa joj pričam kako sam pre par godina navukla celu trolu da pevamo Karamelu i pravimo ovacije Zorici Brunclik kod Pinka. Prijalo joj je, nije da nije, dok se u šoku okretala i gledala nas.
Ma, o "presahloj preduzetničkoj sisi", sistemu koji se samourušava, o mojim grčkim genima koji me teraju ka trejderima, o mojim trejderima, Robinu, malom Džonu i Tarantuli, o njenom kako Grčka gori, o mom baš me briga, o njenim planovima da kupi stan baš tu, o mojim da kupim dovoljno veliki, o debelim zidovima, o povučenom muškarcu, o četvoro dece (matore i mlađe, već postojeće sa sve većim i većim prohtevima), o logistici i poreskoj politici.
Ma ipak je trebalo da sedimo sa Koletom, zna taj. Ma daj, prošlo leto me je startovao jedan od njegovih pajtosa... A ja sanjam oči, oči kao tvoje, otpevavam joj setno Oliverinu stvar.
Pa ponovo o advokatima, pa nikad kraja o advokatima.
Hej, Dinkić ti je upravo prošao iza leđa. Što ne reče ranije da mi se slučajno izmakne stolica baš u njegovom pravcu. Nemoj tako, možda žuri da se vidi sa Koletom.
Pa o stanovima. I neću bre da živim u kockicama kao oni štiglici. Neću i tačka.
Nego, daj da vidim tog čoveka koji radi logistiku. Zanima me kako ide međunarodno osiguranje dok je ceo tovar na brodu.

Pozdravljamo se sa preživećemo i nastavljam dalje.
Ima još hiljadu stvari koje treba odraditi.

E kakav dan.