Jun je mesec, kako je i bilo najavljeno, prošao prevashodno u krljanju noževima.
I to je bilo ok, no..
Jedan trening ostaje za sećanje.
Sutradan sam imala gomilu posla plus susret sa klijentom, ali sam baš zbog noževa bila ubeđena da ću kući stići živa, bez ogromne količine ulivenog adrenalina u mozak, te da ću zaspati lepo (kako se ovde poetski i kaže kao zaklana) i sutradan odraditi sve. Ali kako da ne.
Simuliramo uličnu gomilu. 30% ima noževe uz sebe, skrivene mahom po gaćama tj. trenerkama, ostatak izigrava slučajne prolaznike. Koljači treba da izvuku bodeže neprimetno, isto tako neprimetno ubodu prolaznika, odbace što nečujnije i što spontanije oružje iza sebe i produže svojim putem. Prolaznik bez ili posle uboda treba da locira nož na podu baci se na njega (ponovo što nečujnije i neupadljivije), uradi kolut, rol ili kakvo zgodno parterno lomatanje u toku kog će pokupiti oružje, ustane i nastavi sada kao koljač.
A sve kao fino i kulturno, i u gužvi kao u Ušću subotom popodne.
Ja sam čak primenjivala fintu da zgazim na nož pa da ga izvučem ispod patike iz najveće koncentracije hodača, no koštalo me je prevrtanje. Taman sam se lepo bacila, nečujno (to me je i sredilo), uradila kolut, zdipila onaj dobar bodež i da ustanem... kad eto ti M. našeg lokalno nefilima.
Ne, ok. Ja znam već mesecima da taj čovek nije baš normalan i to je u redu. Ali da toliko nije normalan da je u stanju da me ubogalji za ceo život i da na primer bude nateran da mi isplati doživotnu povredu (što će reći i glup) nisam verovala.
On se sapleo o moje noge i umesto da me samo preskoči i nastavi dalje shvatio je da mi je zgazio na skočni zglob i nastavio da ga mrvi svom silinom. Nefilim inače ima preko 110 kg žive vage, a ko mene zna - zna i koliko su mi tanki skočni zglobovi.
Da sve ne bi bilo toliko jednostavno noga mi je bila na nozi, te je njegovim pritiskom aktivirana poluga na tački koleno na koleno (unutrašnje strane).
I sad ja u bezumnom bolu ležim u potpunoj tišini, sve traje par sekundi dok čekam da tenk podigne svoju stopu ili da idem do granice mrvljenja zgloba ili pucanja kolena. Drži me šok. Ne od bola, već od neverovanja da može da bude toliko i glup i lud u isto vreme.
Nešto bi sigurno i puklo na meni da se gomila nije zaglavila baš zbog njegovog stajanja, te je sledeći zveknuo u njega, a onaj iza sledećeg se sapleo i pao. Te je u toku pada mene zveknuo nogom u glavu i em me je udario, em mi je povukao lice preko poda tako da mi je desna polovina doživela momentalni piling, to jest dranje.
To je bio trenutak kada sam konačno pustila glas iz grla.
(A zna se kakav glas mogu da pustim.)
Sve je iste sekunde stalo i svi su momentalno shvatili da je ženka dole, zgažena i povređena.
Šut u glavu je momentalno anulirao bolove u zglobu i kolenu, ali i izazvao stravičnu vrtoglavicu.
Da sam muško tu bi sada počela da se prevrćem, kombinovano kukam i uzdišem, i sve bi se završilo mučnom tišinom, neko bi me spakovao i odvezao ili kući, ili na Urgentni da mi snime glavu, pa onda kući.
Ali ja sam ipak žensko.
-Nije mi ništa! Ništa mi nije! Noga, šta noga? Sad znam zašto treba štititi glavu, ha ha...
I ustadoh i dadoh znak da se sve nastavi. A onda se naslonih na zid da dođem sebi. Par minuta kasnije uključila sam se kao da se ništa nije ni desilo.
Pola sata kasnije radili smo neprimetni prilazak žrtvi i moguće klanje.
Nekako mi je došlo da bi trebalo da imam neku finu, romatičnu melodiju kao automatski mehanizam da me smiri ako ikada treba izistinski da izvedem takvu stvar.
Tri sata kasnije sveže istuširana i u krevetu počela sam da se hladim i neopevan bol mi je istovremeno zakucavao eksere i zavrtao šrafove u glavu, koleno i skočni zglob.
Celu noć.
Ujutru nisam mogla da stojim na toj nozi. I šepajući sam se pitala hoću li do popodne moći da makar simuliram normalan ljudski hod zarad susreta sa klijentom.
Ali imala sam svoju melodiju.
Muziku za klanje.
No comments:
Post a Comment