Stanje svesti

Volim Internet.
To "volim" malo je reći za nekog ko gaji stacionarni Jupiter u Vodoliji (iz 5. kuće pa u trigonu sa Suncem i Plutonom iz 1.)

Ume da bude savršeno oružje, riznica znanja, ali gluposti, odakle se takođe jako lepo uči.

Asanž je zimus sa terase ambasade gledao svoje dete.
I dalje ne može da se prebaci u Južnu Ameriku.
Moje dete gleda i ne može da veruje.

Ali u njoj počinje da gori vatra.
Ona vatra iz Vodolije u 5. polju.

Susret

Izvirila sam glavom dok sam mu otvarala vrata kancelarije, čisto da pogledam da iznad ne visi klavir. Ali sve je konačno bilo u redu.
Onda je ušao i negde u 15 do 10 bukvalno sam ga izbacila. Trebalo je da operem čaše, da sredim sve pod konac i da odem kući. Noću spavam i ne interesuju me kafansko-mistični momenti. Mene je ionako čeka krvav trening sutradan.
Posao kao posao, mislila sam optimistično, odradiću konsultaciju i ćao.
I zarad nekih neopevano smrdljivih cigareta bio je izbačen na terasu te smo se dogledali iz daljine dok sam vrtela papire po stolu.

-Da li ste ikada išli kod nekog ko ume da čita lice?, samo me je prekinuo u jednom trenutku.
-Nisam, zašto bih? To umeju u Kini. Mislim da se ovde niko time ni ne bavi.
-Neko se ipak bavi.
-I?
-Da li znate kom narodu pripadate?
-Aha. Imam mongolsko lice, azijsko.
-Azijsko sigurno, ali nikako mongolsko. Ja već godinama tražim ovde ženu koja pripada Inuitima. I kako sam vas video na vratima, znao sam da je potraga završena.
-Kako znate da pripadam baš njima?
-Da li ste ikada pomislili da odete na Arktik?

Tu se onaj klavir koji je ipak visio iznad moje glave konačno otkačio i poleteo pravo na dole.

Dani, godine koje sa detetom trošim u planiranju pravog načina da stignem tamo. Snovi o prosutoj krvi na snegu, kako harpun menja brzinu u dodiru sa vodom. Kada zubima cepam salo životinje. Kada medved šapom za dlaku.. Vatra i meso. Krzno vuka. Prizivanje predaka, promenljivo elektromagnetno polje koje otvara prolaze ka drugim svetovima. Podaltajska oblast, Tuva, Čukotka, Kamčatka. I kako putujemo kroz tundre i stepe. I kako se širimo po celoj planeti.

Ali snove delim samo sa svojim keltskim detetom.
I volim drugačiju vrstu muškaraca.
I to je trenutak gde sva pitanja gube smisao.

On će i dalje tražiti inuitsku ženu.
Ova nije ta. 

Ambouli

-Šta ti je to što ukapavaš ceo dan u čaj?, pita veliki.
-Tinktura pelina stara godinu dana u ekstra čistoj votki, pardon voDki... pravljenoj od krompira. Ništa žitarice.
-Ma ti si ko Nole. Koliko se sećam, kostatuje mali, ti ne piješ... kao.
-I ne pijem, samo što mi ne pada na pamet da rizikujem neki spektakularni proljev, koji prediktujem vama dvojici. Ili koleru, ili šta god.

I tačno tako. Pošli smo, istina držali su me obojica, za svaki slučaj.
Kao da sam ja problem.
A onda su se uzmuvali posle desetak minuta i poskakali sa sedišta. Srećom papiri su kod mene.

Mada... stvarno deluje, nisam se nacvrcala ima skoro 20 godina.
Dok tonem u laganu izmaglicu prediktujem sebi jedno kvalitetno povraćanje za sat vremena.
Za sada je ok.

Svaka budala u gradu

..uključujući mene.
Naročito mene.

Životna maya

Iz senke

Misli da bi to došlo vremenom.





Ne znam.

Život 23

Up on the roof

Spremam se.
Dišem.





Ni traga, ni naznake od tenzije.





Toliko opuštena da mi se čini da ću zaspati.





Pred skakanje.

Život 22

Usavršavanje

Evropsko prvenstvo za tangerose

Marlene on the wall

Pogled mi se slučajno zaustavio na toj slici.
Čudno, nije me do sada bilo u toj sali u Resavskoj.





Setila sam se Argentine i kako sam baš tada shvatila da je vreme da naučim tango.
Onaj pravi, životni.






I nije bilo ni govora da se ne pojavim.
U avgustu me ionako čeka usavršavanje.





Teatar 78, Ivan Terrazas i Sara Grdan.
Kvalitet pokreta u društvenom plesu - manje je više.
Čas u okviru Belef scene.






Jesu ljuti profesionalci.
I razumeju se u kiropraktiku bolje od svakog fizioterapeuta.
A u kretanju su istovetni instruktorima Sisteme.
Ista pravila, sve je isto.
Zapanjujuće, zastrašujuće isto.






Nama su održali trening, pardon čas.
A ovako izgleda kada nastupaju.





Svakom početniku na prvo njegovo zabezeknuće da li da koracima ili da  manevriše... uvek pričam istu priču.
Ti si francuski mornar. Prešao si Atlantik, putovao mesecima i konačno stigao u luku.
Dobio si pare i sada ti fali žena.
Ja sam argentinska kurvetina.
I znam da ste stigli, da vas ima puno i da se otimate za žene.
Znam da ću tu noć da zaradim, tu nema zbora.

Ali želim i da se dobro zabavim.






Tango nisu koraci, već muško/žensko izazivanje.
Njegovo vođstvo i njen odgovor na to.






Dobro znam, tango nisu samo koraci.
Ali jeste tempo.
I to smo razrađivali.
Mili je kasnije pošandrcala gledajući taj deo sa metronomom.
I strogo mi zabranila da uključujem naš kad god je ona u kući.






Srela sam i Uroša, davnog prijatelja sa plesa i slučajnog prolaznika za Sistemu.





Toliko muškaraca sam upoznala za ovo vreme.
Toliko priča i prijateljstava.





Bilo je sjajno, zabavno, uzbudljivo.
I postalo je nešto što se podrazumeva.
Nešto kao redovne aktivnosti.





Ali zato sada umem da izvedem i ovo.





Samo mi je potreban pravi partner za vođstvo.
Tek, sve u svemu te večeri kola su se zaustavila ispred mene.
A Marlena je sa strane posmatrala.
I bilo je vreme da naučim tango.
Bilo je vreme da prođem kroz Argentinu.
Da otvorim Knjigu promena.


I prošla sam.
Naučila sam.

Bitka kod Angore

Bilo je to pre par godina. Trajalo je danima.
I danima.

Analizirali smo bitku kod Angore do u sitna crevca.
Od organizacije formacija na levom krilu do razlike između istorijskih činjenica i idolatrijskog narodnog predanja.
I istine koja se verovatno krije tu negde između.

Sećam se da bih svaki put na povratku iz dođoa, u momentu kada bih iz Ruske izašla u Bulevar Vojvode Mišića razmišljala o tome kako svog Turčina još uvek nisam našla.
Ali da je verovatno tu negde.
I da me čeka.

Da zna, kao što znam i ja.
I da mora da je dobar čovek.

Sultanija je takođe bila zarobljena i to je označilo kraj bajke.
Posle se sve strmeknulo na dole.

Olivera i Bajazit su imali tri sina. Mohamada, Musu i Isu.
Istorijski posle svega gubi im se trag.
Ili ja još uvek ne mogu da pronađem.

Na Timurovoj strani u prvoj liniji bili su slonovi.
Prizor koji se ne zaboravlja.

Obećala sam mu da ja častim sav ratluk sa Bajlonijeve pijace.
On je meni obećao izlazak u grčku poslastičarnicu tamo i pre toga još par mesta.
Samo što smo jako daleko.

On u ovo doba godine vodi ljude u džunglu.
Uči ih preživljavanje i jedu zmije.
I ima titulu hana ili kana u silatu.

Mene u ovo doba godine spremaju za sastanak sa nekim likom, za koga kažu da je pravi samuraj, da je obrazovan i bogat, proputovao svet i sve super, samo što osećam neopevani smor samo kada pomislim na to.
Ne želim da sedim sva skockana i vodim dubokoumne razgovore razmišljajući da li sam pogodila pravu krivinu u toku podizanja viljuške.
Ja imam titulu Aspergerovog sindroma i ne želim da je se odreknem.
Ja imam želju da se ulepim ratlukom na sred pijace.
I da odbijem reš parče zmijetine, mada bih probala, ali me žensko/zmijski savez sprečava u tome.
I da umesto toga zatražim nekog friškog, debelog crva za ručak.

Uostalom, do sada sam toliko utrenirana da u svakoj divljini znam koje biljke mogu da se koriste. Ako i ništa drugo uz glavno jelo na meniju uvek mogu da spremim savršenu salatu ili čak neko varivo.
Mogli bi da budemo dobra kombinacija.
Samo što smo daleko.


Mili prase kaže da i ako odemo klavir mora sa nama.
Ja kažem da klavir ide sa nama.
Gde god da jesmo.

Taman

Nemam vremena i ovaj retrogradni/retrogrdni mi baš zvekeće.

Ali kada završim sa poslom (krvave su to pare, sine jedini, dokle bre više da ti kupujem hiljaditi par patika, daj da radimo to sa Kinom, aman više... i u tom smislu) trknem dole, zaobiđem deo ulice i uletim u danseriu.






Čisto da shvatim da moji problemi nisu najveći.
Znam, ovo zvuči zlobno, ali nije.





Vladimir mi je postao za ovo vreme sasvim ok prijatelj, pa i kada zezne stvar, znam da je odgovoran... za razliku od nekih sa kojima radim.





Da, u istom tom danu sam uletela i na tango, ali vreme je dragoceno i ne nađem li ga neće biti ni slika ni pisanja.
A ruku na srce nešto mi uopšte do pisanja i nije. Nekako počinjem da tražim stare konzerve sa bojom u stanu. I nešto će se izroditi iz toga.

A ovako je bilo za kraj. Večito se ubeđujemo, večito grešimo i uvek se smejemo.
Problem je što nas svakim danom sve više ljudi snima.

Kutija sa mehanizmom

Otvorila sam.
I onda zažalila.

Vratili se.
Ponovo.
Ponovo živi.

Problem je samo u tome
što počinjem da zaboravljam
sopstveni jezik.
Nekih reči se više ne sećam,
ne pokušavam da prevedem.

Mešam, miksujem,
gubim suštinu.

Next

Walking down the street.
When the whole city is dancing.
When people dance by the river, clubs, street corners.

Just walking.
Without a weapon in my bag.
With a slighty pain in my head.
That doesn't allow me to think, to feel.
But allows me to be a weapon.

Damn, I say next.
Next.
Give me next problem to solve.
Next strike to adapt to.
Next life.

Este loco, but I'm just walking.
Down the street.