Susret

Izvirila sam glavom dok sam mu otvarala vrata kancelarije, čisto da pogledam da iznad ne visi klavir. Ali sve je konačno bilo u redu.
Onda je ušao i negde u 15 do 10 bukvalno sam ga izbacila. Trebalo je da operem čaše, da sredim sve pod konac i da odem kući. Noću spavam i ne interesuju me kafansko-mistični momenti. Mene je ionako čeka krvav trening sutradan.
Posao kao posao, mislila sam optimistično, odradiću konsultaciju i ćao.
I zarad nekih neopevano smrdljivih cigareta bio je izbačen na terasu te smo se dogledali iz daljine dok sam vrtela papire po stolu.

-Da li ste ikada išli kod nekog ko ume da čita lice?, samo me je prekinuo u jednom trenutku.
-Nisam, zašto bih? To umeju u Kini. Mislim da se ovde niko time ni ne bavi.
-Neko se ipak bavi.
-I?
-Da li znate kom narodu pripadate?
-Aha. Imam mongolsko lice, azijsko.
-Azijsko sigurno, ali nikako mongolsko. Ja već godinama tražim ovde ženu koja pripada Inuitima. I kako sam vas video na vratima, znao sam da je potraga završena.
-Kako znate da pripadam baš njima?
-Da li ste ikada pomislili da odete na Arktik?

Tu se onaj klavir koji je ipak visio iznad moje glave konačno otkačio i poleteo pravo na dole.

Dani, godine koje sa detetom trošim u planiranju pravog načina da stignem tamo. Snovi o prosutoj krvi na snegu, kako harpun menja brzinu u dodiru sa vodom. Kada zubima cepam salo životinje. Kada medved šapom za dlaku.. Vatra i meso. Krzno vuka. Prizivanje predaka, promenljivo elektromagnetno polje koje otvara prolaze ka drugim svetovima. Podaltajska oblast, Tuva, Čukotka, Kamčatka. I kako putujemo kroz tundre i stepe. I kako se širimo po celoj planeti.

Ali snove delim samo sa svojim keltskim detetom.
I volim drugačiju vrstu muškaraca.
I to je trenutak gde sva pitanja gube smisao.

On će i dalje tražiti inuitsku ženu.
Ova nije ta.