Bilo je to pre par godina. Trajalo je danima.
I danima.
Analizirali smo bitku kod Angore do u sitna crevca.
Od organizacije formacija na levom krilu do razlike između istorijskih činjenica i idolatrijskog narodnog predanja.
I istine koja se verovatno krije tu negde između.
Sećam se da bih svaki put na povratku iz dođoa, u momentu kada bih iz Ruske izašla u Bulevar Vojvode Mišića razmišljala o tome kako svog Turčina još uvek nisam našla.
Ali da je verovatno tu negde.
I da me čeka.
Da zna, kao što znam i ja.
I da mora da je dobar čovek.
Sultanija je takođe bila zarobljena i to je označilo kraj bajke.
Posle se sve strmeknulo na dole.
Olivera i Bajazit su imali tri sina. Mohamada, Musu i Isu.
Istorijski posle svega gubi im se trag.
Ili ja još uvek ne mogu da pronađem.
Na Timurovoj strani u prvoj liniji bili su slonovi.
Prizor koji se ne zaboravlja.
Obećala sam mu da ja častim sav ratluk sa Bajlonijeve pijace.
On je meni obećao izlazak u grčku poslastičarnicu tamo i pre toga još par mesta.
Samo što smo jako daleko.
On u ovo doba godine vodi ljude u džunglu.
Uči ih preživljavanje i jedu zmije.
I ima titulu hana ili kana u silatu.
Mene u ovo doba godine spremaju za sastanak sa nekim likom, za koga kažu da je pravi samuraj, da je obrazovan i bogat, proputovao svet i sve super, samo što osećam neopevani smor samo kada pomislim na to.
Ne želim da sedim sva skockana i vodim dubokoumne razgovore razmišljajući da li sam pogodila pravu krivinu u toku podizanja viljuške.
Ja imam titulu Aspergerovog sindroma i ne želim da je se odreknem.
Ja imam želju da se ulepim ratlukom na sred pijace.
I da odbijem reš parče zmijetine, mada bih probala, ali me žensko/zmijski savez sprečava u tome.
I da umesto toga zatražim nekog friškog, debelog crva za ručak.
Uostalom, do sada sam toliko utrenirana da u svakoj divljini znam koje biljke mogu da se koriste. Ako i ništa drugo uz glavno jelo na meniju uvek mogu da spremim savršenu salatu ili čak neko varivo.
Mogli bi da budemo dobra kombinacija.
Samo što smo daleko.
Mili prase kaže da i ako odemo klavir mora sa nama.
Ja kažem da klavir ide sa nama.
Gde god da jesmo.
Ne znam o kom (liku) pišeš, ali me neodoljivo podseća na Željka Malnara. Možda, što nam je vest o njegovoj smrti pristigla ovih dana...A verovala sam da je besmrtan.
ReplyDeleteIzvini, ako sam nekim svojim asocijacijama i razmišljanjima poremetila tvoj post.
Usput, mada nikako nije nebitno, obožavam ovaj klip...film...muziku...H.Kajtela :)Da ne kažem - No1
Nije on u tom stilu. Pored redovnog posla u Australiji drži treninge uveče i jednom godišnje, valjda, vodi ljude na ta preživljavanja u divljini. Zato sam se i setila tog filma, baš je majstorski urađen... Ali za sada smo stvarno strašno daleko.
ReplyDeleteNisi ništa pokvarila, samo što sam ovako od tebe saznala (pa posle proveravala) da je Malnar otišao. Setila sam se onih dana kad mi je u klinačkim godinama bio idol. I kako sam se pitala da li ću ikada biti hrabra kao on. Mi klinci smo ga obožavali.
Nadam se da se nije mučio i da je i to putovanje odradio kao ona prethodna.