Nemam vremena i ovaj retrogradni/retrogrdni mi baš zvekeće.
Ali kada završim sa poslom (krvave su to pare, sine jedini, dokle bre više da ti kupujem hiljaditi par patika, daj da radimo to sa Kinom, aman više... i u tom smislu) trknem dole, zaobiđem deo ulice i uletim u danseriu.
Čisto da shvatim da moji problemi nisu najveći.
Znam, ovo zvuči zlobno, ali nije.
Vladimir mi je postao za ovo vreme sasvim ok prijatelj, pa i kada zezne stvar, znam da je odgovoran... za razliku od nekih sa kojima radim.
Da, u istom tom danu sam uletela i na tango, ali vreme je dragoceno i ne nađem li ga neće biti ni slika ni pisanja.
A ruku na srce nešto mi uopšte do pisanja i nije. Nekako počinjem da tražim stare konzerve sa bojom u stanu. I nešto će se izroditi iz toga.
A ovako je bilo za kraj. Večito se ubeđujemo, večito grešimo i uvek se smejemo.
Problem je što nas svakim danom sve više ljudi snima.
No comments:
Post a Comment