...ako je zima nije kizomba

I što se mene tiče proslava se već desila.





Tamo u Gnezdu.

I proleće je već tu.
Tu je.

U susret novoj fiskalnoj

Ubeđivali smo oko ilegalne prodaje na pakistanskoj granici, B.-ovim avionima koji za strahotne pare cirkulišu na tim nebom, kako je kalifat počeo da kuje svoje novčiće. Zlatne naravno. Računali smo margine i stepene rizika, a vezano za špekulacije, dogovarali, svađali, crtali dijagrame, pa ponovo ubeđivali i svađali.

Sve se vrti oko malog crnog Sunca.

Sunčani

Nedostaje mi njegov glas.
I ta ledena faca.
I modrice koje mi je ostavio prošli put.

I ono što on podučava.

Pevačko društvo i bacanje rima

Josif Šlezinger je čovek čije se ime vezuje za početak muzičkog života u Srbiji.
Po priči Miloš Obrenović ga je čuo kako muzicira u Šapcu, gde je bio učitelj muzike deci Jevrema Obrenovića 1820. godine. Podatak meni neverovatan da su eto Srbi tog perioda svoju decu obučavali i muzici, a ne samo mlaćenju buzdovanima. Ali i takva čuda se dešavaju.
No, vratimo se priči... Miloš je u Kragujevcu imao svoj "dvor" i žarko je želeo da se kurtališe osmanskog uticaja i po karakteristikama približi evropskim dvorovima.
Te je tako je nastala Knjaževačko-serbska banda 1831. A u tom orkestru su bili muzičari amateri - vojnici koji su svirali po sluhu. Imali su zadatak da rade u ceremonijalne i privatne svrhe.
I mogu misliti kako je to sve zvučalo.
Ali tako se počinje.
I napreduje.

A zašto mi sve ovo prolazi kroz glavu?
Samo zbog vremena.

Muzika se menja sa vremenom i davno je to bilo kada sam u flešu shvatila da počinjem da slušam samo stare stvari, jer ničeg novog nema. I istom prilikom sam shvatila da je to i trenutak kada sam počela da starim.
I promenila tok.

Postoje osobe i bendovi od pre dvadeset i trideset godina koje sam volela i koje više ne mogu da slušam. Počne se sa vatrom i žarom, pa se stigne do akustične gitare koje se transformiše u tamburu i jedno razvučeno kafansko veče.
Cigare, glupa naklapanja, poznate face koje mlohave na moje oči, a misle isto kao pre x godina...
Nisam iz te priče.

A onda kada se osvrnem (a ne treba se osvrtati jer se dešava tzv. efekat "Lotove žene" - čovek se usalamuri i zaglavi) proteklih 15 godina na domaćoj sceni ne mogu da se setim da li je bio iko vredan baš da mogu da ga se setim. Na svetskoj je bilo takvih pojava i eto dobro se sećam kako je Mili obožavala što ima majku koja sluša uvrnute muzike za koje niko živ u gradu nije čuo.
Te "uvrnute muzike" je već godinama vode putem ozbiljnog poznavalaca muzike i muzičara.
Nekako se na sve strane uglavio taj stil imbecilnih evrovizijskih pesmičica, seks i nasilje su se toliko izlizali, patnje i sreće, ma bezveze.

I bilo bi jedno veliko ništa da pre par nedelja ne čuh pesmu koja savršeno opisuje moju letnju situaciju:




A onda sam se navukla.
Od:
-Gledaj kako dobro pratim beat,
-Wu tange (koje su postale kućna himna jedne tinejdžerke od 16 i jedne tinejdžerke od 41),
-Period neljubavnih orgija (koji je savršeno sklopljen i ume da me daleko podseti na Magentu Huverfoniksa),
-pa napr. Mališe (pitam se - je l' to nešto na moj račun?)...




I neću da pišem recenziju, neću da filozofiram, da davim, šta god.

Postoje i njene tvorevine koje ne mirišem previše, ali su u suštini pogodak u metu, kao što je recimo i ova (deo je sniman i u mom kraju).



Sajsi MC (Ivana Rešić) nije ljubimica mnogih i to mi je jasno, ali Ivana Rešić je naš Šlezinger početka dvadesetprvog veka, neko čije će ime stati na spisak srpskih poeta odmah iza imena Miodraga Pavlovića, neko ko oseća duh vremena, socijalu, sirotinju, glupost, bol, mudrost.

Ono što je strašno jeste da osim nje ne vidim više nikog.
Ivana trenutno ima 33 godine, ako sam dobro sračunala i u njoj ima hiljadu života više nego u svakoj prosečnoj domaćoj dvadesetogodišnjoj tetki. Onoj tetki koja izlazi po klubovima i kafanama, vrhunac provoda joj je cmakanje sa nekom drugom ženkom, igranje po stolu, bačene pare za nove cipele iste kao što ima i njena najbolja tetka i tetka za susednim stolom, separeom, ona tetka na ulici ili ona na televiziji.
Tetka do tetke.
Ova se ne uklapa i to plaši.

Ali ne sve, ne mene.

I dok razmišljam da osnujem žensku bandu i pokorim selo Senjak i selo Dedinje, moj naklon ide Vidikovac hood-u i jednoj jedinoj srp(b)skoj ženki koja se ne predaje.
Neko ipak ume da nastavi putem dalje.
Ima nade.

Eto kao ništa specijalno

Ubacila sam otprilike 2 kašike šećera, možda i manje, oko pola kese kakao praha, bogatu kašiku meda i pola litre slatke pavlake iz mlekare. I samo smutila.
I samo dobila odličnu smesu za sladoled.

Ovog puta ušla je u tortu.

Deda je pet dana ranije napunio 83, pa je bio red da ga obradujem.

U redovnom stanju stvari pravila sam zimske keksiće, standardne gurabije, tradiciju moje kuće.

Deo je išao sa kokosom, prvi put ove zime baš da vidim kako će ići.
I to se peklo u prvoj turi sa ovim običnim, nešto kraće pečenje zbog mogućeg zagorevanja.

Čokoladni i cimetni za nijansu duže pošto su bili i vlažniji.
A inače mi je bilo zabranjeno da eksperimentišem sa anisom, karanfilićem, đumbirom i koricama od pomorandže i limuna. Sveden stil - to se tražilo.
Pa sam se u tom stilu manula i ukrašavanja.

I ponovo su bogovski mirisali.
Recept se ovde ponavlja svake druge zime, pa da se podsetimo. Umuti se 200gr šećera sa 180gr putera i jednim jajetom, pa se to dalje dobro umuti sa 300gr brašna u kom je pola kašičice soli.
I onda se dodaje ovaj ili onaj začin, šta god.

Ide na pola sata u frižider, svaka loptica testa u foliji, i kada se izvadi rastanji se i kalupom vade oblici.
Peče se u zagrejanoj rerni desetak minuta na 180C.
I uvek miriše na dečije snove.

Ova godina je bila posvećena. Ostavljena nekako u kršu i lomu u početku, pa ponovo rekonstruisana i onda... onda je nenadano poletela.
Izdržavam, radim standardno sulude stvari, uživam.

Volim neke nove/stare ljude.

Volim kada je lepo.

Godina fokusirana na učenje o hrani, o tipovima kuhinja, o sitnim, a primetnim magijama spremanja.


Uspela sam da zainteresujem i nju, tako da sada provodi sate proučavajući sireve, začine, vina.
I to je umetnost.
I kultura.

Zainteresovana je da i ona izgleda mlađe, otvorenije i blesavije u svojoj petoj deceniji.
U pedesetim pokušajima kruženja oko Sunca.

Vreme je dragoceno.

Od sledeće godine sleduje drugačija dinamika objavljivanja postova na ovom blogu. Preciznije rečeno, dinamike neće ni biti.
Sedam godina ovo mesto je bilo moja velika ljubav i još veći posao. Mislim da je ostavljeno toliko valjanih tekstova da se isplatilo - nekom će biti korisno.
I sedam godina vrlo disciplinovano ispunjavam ove stranice, ali sada je vreme za novo.

Pošto me čeka ozbiljno zarađivanje, što će reći ozbiljan posao i još ozbiljnije situacije u realnom životu neću imati vremena da svaka dva dana ubacujem po post. Neću da štancujem zarad štancovanja, niti da se nerviram kada pokušavam da pišem, a oko mene proleću unezvereni tinejdžeri, strele, meci, automobili, komadi univera, magijske životinje i tjekućine, i svašta još.
Pisaću kada osetim potrebu i pronađem mir.

U svakom slučaju... Ne bolje je ovako - kada sam bila mala najveća želja mi je bila da postanem klovn kada porastem. To je super posao - ljudi okolo se smeju.
Dakle, u svakom slučaju želja mi je ispunjena.
Na ovom mestu diplomirala sam klovnovštinu i pokazala se praktično.
I usput uradila specijalizacije iz još par zanimanja, ali nebitno...

Ok, od sledeće godine - drugačije.

Pozdrav iz Izraela

Tamo su...
Tu je...

Najbolji prijatelj

Blanko MC

Crveni pežo izlazi iz grada u noć.
Vozi ga mlad muškarac sa svetlim očima.
Onaj koji živi na motornom ulju i rednim vezama otpornika.
Na zadnjem sedištu spava žena.

On joj dozvoljava da se iživljava.
Da ga koristi kao igračku.
Da ga mlati.
Zasmejava.
Hrani.
Voli.

Ona njemu dozvoljava da je izvede iz grada.
Da je vodi.
Da je voli.


Crveni pežo izlazi iz grada u noć.
Žena se povremeno promeškolji u snu.
A muškarcu samo zatitra osmeh dok mu oči svetle.
Kroz noć.

E a sad...

...malo tišine i spokoja.



Dok sam u streljani.

Zipa čelični

Kaže mi da sam nezrela, a ja na to odgovaram da ne možemo svi da slušamo Mariju Kalas. Ona se sluša u tinejdžerskim godinama, ne u klimakteričnim. Jer kada on stane kolima ispred mene ja to počnem, a on se smeje. I nastavim do god se vozimo. I to je to.
Kada me Zemun dočeka
Sve može da sačeka
I čeka to proleće kada će dva motora na put ka jednom pajperu, sada zimski parkiranom. Tamo pored Zrenjanina. I momenat kada ću po dodiru u šaci da osetim koji su kalibri u pitanju. Ali sada sam tebra i riba i žena. I to je ok. Prijatno je.
Samo probaj da vređaš
I kažem joj da je ljubomorna, a ona uzvraća da sam u kriznom stanju, jer hoću kroz tu kramp ekipu, iako on više voli da vežba manevrisanje na meni u tangu. I ljubomorna je što nas se ljudi plaše, jer izgledamo kao opasno utreniran tim. Kaže da smo dve opasno utrenirane budale i istina je da jesmo, ali se bolje provodimo od nje i njenog dečka... Jer kad stane kolima ispred mene baci mi osmeh, ja mu vratim i uđem. Padne ljubljenje, a odmah posle toga počnem... jer znam da voli da me sluša.
Zipa đa ćene fu
Zipa šami vozi daewu

Zna se šta je konza.

Pratim beat

Godinu dana nisam prolazila tom stranom ulice, ali vreme nije izgubljeno.
Targetom je trebalo da počne, ali sva druga oružja su se izređala dok krug nije zatvoren.

 Ne bela vrata, ovog puta crna. Pa pravo u podrum.

  
Samo u jednom trenutku imala sam vremena da pomislim kako je na spratu iznad večeras verovatno trening. I kako se rade sklekovi.
Ali vratili smo se na razglabanje o zakonima do u sitna crevca i više nisam mislila o tome.

U ekipi smo bili njih dvojica, momci koji rade kao obezbeđenje i moja malenkost.
Rolku nisam imala, ali je i duks sasvim dobro poslužio.

I da prvi put nisam imala valjanog instruktora danas bih mogla samo da se slikam.
I dobro je što sam znala unapred šta sledi.

 Držanja...

...a onda me je ispravljao da se ne kaže slajd, nego nešto... nekako...

Ovde sam već imala crnu slutnju kako će to da izgleda u mom slučaju.

Da, znam palac, pa sklizne. Ali prijatelju, bolje i brže da to uradim nogama ili zubima, samo da napunim šaržer, nego po pravilu.
Ali džabe se ubeđivati.

I stavovi.
A najlepše je bilo što su njih dvojica dobila po dva metka i ćao, a mene su čekala dva šaržera sa po pet.
Gde da kažem da se plašim.
A plašim se.

I desilo se zaglavljivanje. I preživeh.
Posle me je vodio do mete da mi pokaže kako sam dobro pogodila, što me se nije preterano dojmilo.
Ako gađam pogodiću, nije problem... Pa makar i u onu disko kuglu na vrhu.
Problem je moje sitno žensko zečije srce koje je doživelo seriju infarkta pri svakom ispaljivanju.
Ali dozvolu za oružje sam dobila.

Glavno je urađeno, sada samo ponavljanje.

Beskrajno ponavljanje.

Posle me pita šta dalje, a pre pilotske dozvole.
A ja se osmehnem.

Da počnem da vozim motor.

Tvoja

Gledaju nas. Nagađaju. Još uvek ništa nije sigurno.
U njihovim glavama.

A mi..
Mi smo kao deca, raspuštena deca.
Opasnih ideja.
Zajedno smo zastrašujući.
Zajedno smo tvrđava.
Akcija to smo mi.
Od udaraca preko sklapanja, povezivanja. Kablovi, paljenja, kalibri, dani ispunjeni proučavanjima kretanja, putanja, mašina.
Mi smo mašina.

Zajedno smo tvrđava.


Oni ne znaju, samo sumnjaju.
Mi znamo.

Znamo jedno drugo.
Znamo da smo mi.

Nepečena kokos-kesten torta

...sa ukusom koji pomalo podseća na pesak tortu.

Želela sam da isprobam kombinaciju kokosa i kestena, a da istom prilikom pogodim pravi "baunti" kokos ukus. Pa da vidimo šta se desilo sa potpuno improvizovanim receptom jedne priučene, ali mesecima već vrlo lepo inspirisane kuvarice.


























Za baznu koru sam uzela mleveni keks oko 250 gr, pomešala ga dobro sa oko 100 gr putera i kašikom ruma.

Zatim sam ga dobro utisnula u kalup za tortu od 24 cm i da kora ne bi bila predebela malo sam je podigla kao bočne zidove.
Ispod je išao papir za pečenje koji mi se vrlo malo pomerio, ali preživela sam pazeći u daljim koracima.

Zatim sam preko toga što ravnije rasporedila 200 gr kestena i shvatila da nije dovoljno. Sledeći put ću pokušati sa duplom merom kako bi se jače osetio.

Zatim sam napravila ganaš od oko 100 ml slatke pavlake i 100 gr crne čokolade, a da bih jasno odvojila slojeve torte.

Pa i to rasporedila lepo po torti koju sam posle ostavila u frižider da se malo konsoliduje.

I prešla na pravljenje kokos fila.
Uzela sam 100 gr kokosovog brašna i otpilike 150 ml mleka, pomešala i ostavila da odstoji.

A u drugoj činiji sam pomešala 250 ml slatke pavlake, oko 150 gr putera, oko 50 gr kokos brašna i 1-2 kašike šećera (čisto da se oseti slatkoća, pošto je prirodna slatka pavlaka nezaslađena).

Moja početnička glupost je bila da odmah uletim u ovu mešavinu mikserom što mi se obilo o nos uzvratim napadom kocke putera. Borili smo se polako i pažljivo, i osim što sam morala da čistim fleke po kuhinjskim zidovima i par po svom licu - uspela sam. Sve je dobro umućeno.

Zatim sam u to dodala onu mešavinu mleka i kokosa od ranije i dobro, ali polako umutila kašikom.

Uzela sam oko 10 gr (puna kašičica) goveđeg želatina, pomešala dobro u par kašika vode da se rastvori i...

zatim vrlo lagano zagrejala (ali nikako ne sme da proključa inače može da se baci).

To sam dodala u glavnu smesu i polako izlila u kalup.
U prvi mah je izgledalo fantastično, no... desila se neka hemija i mleko je počelo da se odvaja. A hemija u mom mozgu je počela da mi stvara paniku da ću svojim dragim osobama servirati po kokos kašicu. Ne zbog kašice, jedu oni sve, nego zbog raznih višegodišnjih internih zevzečenja u perspektivi.
Pa sam iz par puta po malo i po pažljivo izlila oko 50 ml mleka koje sam sa radošću popila pošto je prilično podsećalo na original kokos mleko.

E da, zašto nije bilo original kokos mleka? E to je pitanje za kineskog dobavljača, jer u radnji nije bilo ničeg što redovno koristim, a da kupujem tako obične stvari po hipermarketima i po trostrukim cenama - nisu moje omiljene osobe kojima je torta namenjana toliko baš bitne.
Jednog dana možda i to uradim, ovih dana - jok.

No iako sam diskretno najavila da će moja improvizovana torta možda morati da se jede kašikom i to onom za supu, po vađenju sutradan stvari su izgledale sasvim drugačije. Fil od kokosa se stegao i sabio. Nekako je izgubio tu "baunti" aromu, a dobio ukus pesak torte, te su se svi oko mene radovali (jer su i hteli pesak tortu), a ja sam kukala (jer jedina nisam htela pesak tortu).
Većina je pobedila. I ja sam pažljivo podigla bočni deo kalupa da vidim šta se krije ispod.

Umutila sam kocku putera sa oko 100 gr gorke čokolade da dobijem glatki krem.
I dobila glatki krem.
Znam. Obećala sam još davno da ću na buvljak po šrafove za dršku za tu šerpicu, ali ne stižem.
Stvarno ne stižem.
 

























A zbog brljanja okolo sve je išlo na rešetku ispod koje je bio postavljen papir za pečenje.

I realno desilo se brljanje pošto sam shvatila da fila imam i za bočne strane torte.

Pošto se i to stabilizovalo nekih 15 minuta u frižideru ponovo sam je izvadila na svetlo dana i većim nožem vrlo pažljivo odvojila od dna kalupa i...
(Jao što sam videla skakavac. Pravi realni apsolutni opaki skakavac nož. Mora biti moj. I biće moj. I bi tako.)
Pardon, Asperbergovska pauza.

I zatim sve sa papirom ispod pažljivo prebacila na poslužavnik.
Uspelo je. U prevodu nije se raspalo, a zbog tog velikog koraka za mene, a malog za čovečanstvo, divila sam se sama sebi celih 5 minuta.
p.s. to je to parče pomerene hartije koja viri, ali je to bio i trenutak da zabašurim to što viri.

Uzela sam 250 ml slatke pavlake, 1-2 kašike šećera (ponovo zato što je nezaslađena) i počela da mutim.
Dan ranije u maniru iskusne kuvarice održala sam govor sopstvenoj majci kako realnu pavlaku ne treba mutiti mikserom pošto se vrlo brzo pretvara u puter, već samo prirodno - običnom drndačom.

Tri minuta kasnije i sa teniskim laktom u najavi otišla sam po mikser i za minut i u najsporijoj brzini umutila sve kako treba.

Odabrala ovaj otvor šprica i kasnije se setila još jedne valjane stvari.
Sledeći put ću ovaj vrh šprica da ubacim u ugao kese za zamrzivač, tako da kada je ukrašavanje gotovo kesu mogu da bacim, a ne da perem satima masnu pavlaku kao sa ove original plastike.

Prvo je išao jedan venac kružića po ivici površine, a kada su bočno udareni pilastri u stilu klasicizma shvatila sam da ću morati još jedan venac ozgo da povežem te bočne stubiće i ovo od pre. I ok je ispalo.
Podelila sam celu tortu na 8 komada, što je malo mnogo. 12 bi bila kao neka idealna mera za normalne porodice, ali mi nismo takvi na sreću.
U stvari sam htela da poklonim pola mog dela i da se ne tovim ja, nego on. I odradila sam i taj deo.

Elem kada se iseče u preseku izgleda ovako.
I javljeno mi je da je ukus neverovatno bolji kada se sačeka još jedan dan da "ukrti", pošto sam svoje parče pojela momentalno.
Mislim... za potrebe fotografisanja preseka...hmm.

Stvarne mere stvarno ne znam pošto je ovo improvizacija, ali sećam se da sam sveukupno u ovo ubacila skoro jednu kutiju mlevenog keksa (250 gr), 2 kocke putera od 125 gr, 200 gr gorke čokolade, 200 gr kestena, kesu i po valjda kokos brašna i ono nešto mleka i šećera što je već u kući.
I nije loše, za nekog ko još uvek ne bi smeo da improvizuje nije loše.
A inspiracija za ovo bila mi je čuvena rečenica velikog kuvara i malog miša "Svako može da kuva".

Osećaj je izvanredan

Moram pažljivo da se ne polomi.
I na kraju krajeva uopšte mi nije važno da li je iz gornjeg miocena ili da li je baš to echinocardium.
Moram pažljivo da se ne polomi.
I moram polako.

Neću da planiram, neću da razmišljam o ovome ili onome. I o posledicama.
Hoću da uživam u svakom trenutku.
I da ispunim ljušturu srca smehom.
I tortama.
I valcerima.

Polako.
Ponovo.