Mora da ima nešto više od života...

To je bilo pre skoro dve nedelje.

Sada je samo daleki san da ću ikada više moći da preplivavam bazen toliko puta.

A sve je postalo vrlo ozbiljno kada su mi odmah po prvoj izvedenoj večeri eksperimenta oba mača ispala iz ruku ujutru u šumi.
Bol u svim mišićima.
Nekoliko puta dnevno bukvalno kao onaj Avatar iz filma padala sam u spavajuću komu.
Sada je lakše, ali dnevno spavanje traje i dalje.

Pre neki dan sam jedva doprla do pola puta do muzeja. Sada je naučna fantastika i ono moje redovno pešačenje od Bajlonijeve pijace do kuće, sa sve igračkim kondicioniranjem na mostu preko Gazele.

So, sumpor i živa.
Tako ide formula.

I samo spavam, samo bauljam.
U retkim trenucima čitam.
I poludim kada shvatim šta sam dovukla iz biblioteke.

I vrtim po glavi kako njorka broji pegice na jajetu, kako raste dlaka kod crnaca, kako se nama (a ne samo vanzemaljcima) lobanja vrlo čudno slobodnostojeće oslanja za razliku od rođaka pitekusa i ponovo potonem.
Samo spavam.

Izdržaću i ovo trovanje.
Još dvadeset dana.

Moram da znam.

Kako se pravi torta Pavlova (beze torta ili torta od belanaca) - početnički nivo

Za koru od belanaca ili takozvanu bazu je potrebno 4 belanceta i 200 gr kristal šećera.

Za fil 250 ml slatke pavlake (malo pakovanje) i jedna kašika šećera.

I za garnirung sezonsko voće po želji.

Koliko jednostavnije može da bude od ovoga?, pitala sam se maglovito se prisećajući priče o tome kako je u čast velike balerine Ane Pavlove ova torta kreirana i počela da živi na svim kontinentima.

Prvo sam dobro umutila belanca u jako čvrst sneg tzv. šam, a tek posle toga sam malo po malo i vrlo pažljivo dodavala šećer i dalje muteći. Tako je sneg ostao čvrst.
Da sam odmah sunula sav šećer ne bi bilo šanse da se umuti, pošto bi se desila neka hemija i sve bi izgledalo jako tečno bez obzira na dužinu mućenja.
Ovako je izgledalo umućeno sa šećerom. 

Generalno to je bio najzahtevniji i najteži deo pravljenja beze torte.

Dok sam mutila deo sa šećerom uključila sam rernu na 200 C i kada se zagrejala spustila sam temperaturu na 120 C. Na kalup za tortu, ali bez bočnog dela, prvo sam stavila papir za pečenje (isečen u obliku kruga), a zatim i kružno rasporedila ovako umućena belanca sa šećerom.
Ukus je inače i nepečen jako lep - kao šampite (pošto se tako otprilike i prave).
 

Dok se to praktično sušilo u rerni, umutila sam slatku pavlaku i tek pošto je bila dobro umućena dodala sam kašiku šećera i nastavila mućenje. I bilo je čvrsto.

E, a ovde se sada desila greška kuvarice početnice. Beze kora se osušila i malo potamnela na vrhu, međutim unutra je bila još uvek poprilično živahna.

Uvek proverite u kom je stanju tako što ćete pokušati da zavučete špahtlu ispod nje . Zato sam potpuno ugasila temperaturu u rerni i pošto je još uvek bila poprilično topla uključila sam samo ventilator, te vratila koru na dodatno sušenje.

Tek tada mi je palo na pamet da bi bilo bolje da sam od te mase ispekla dve tanke odvojene kore, tojest da sam ih osušila, tako da budu lake i lomljive kao puslice. Pa da imam nešto kao klasičnu tortu, ali to je ostavljeno za sledeći put.
Mislim da bi to bila daleko brža varijanta što se tiče ovog dela sa rernom.

Kada je konačno bilo gotovo, a mislim da su sati u pitanju, ostavila sam koru da se dobro ohladi i tek onda je premazala umućenom slatkom pavlakom...

...i poređala voće po njoj.

Naravno, Pavlova torta je najidealnija sa šumskim i sitnim crvenim voćem, i u mom slučaju za to su bile spremne maline i borovnice, ali...
Nisam mogla da se suzdržim i sve sam smazala. Pa sam kao alternativu u kući pronašla jako lepe nektarine i savršeno su se uklopile.

Kako god se kome činilo ukus je božanstven i torta je planula za čas.

A beze torta za razliku od klasične Pavlove može da ima i čokoladni fil ili kakav god se vama učini da se dobro slaže sa korama od belanaca.
Takođe ova kombinacija "umućena belanca + šećer" ide na tanko ispečen sloj lisnatog testa, zatim se poklopi još jednim tanko ispečenim slojem lisnatog testa i imate pun pleh šampita.

A da ne bude da sam ja tako pametna, talentovana i itd. već da kažem i istinu.
Recept sam ukrala sa komšijskog bloga gde moja imenjakinja sve ove stvari radi savršeno. Njen originalni recept za Pavlovu možete pronaći OVDE.

I dalje treniram mozak

On to radi kao "za debile"
Toni Robins je učio od njega.

Yume

Rano ujutru vazduh je u šumi
tečan.
I kako prođem mačem ostane svetlucavi trag.

Ponekad prođe i on.
I tada mu dobacim teži primerak.
I počnemo da plešemo.

Unutra

Pre par dana održana je najveća evropska prajd parada u Madridu i skupilo se više no ikada pre muškaraca da proslave svoju pobedu obučeni u štikle i perje.
Ja sam samo pročitala vest.
Ništa više.

A nije trebalo. Okrenula sam se od ekrana zamišljajući te muškarce u perju i štiklama. Zabavan prizor. I ne, neću da ulećem u one stare priče. Ima pederastije u prirodi, stalne i povremene. Ima je u mnoštvu vrsta i ništa to novo nije.
Žao mi je samo što je sada postala moda, fensi zanimacija za mlade momke.
Nešto kao minđuša.
Nešto kao obična stvar.

Setila sam se mojih muškaraca, svih koje poznajem. I onih koje iz šale zovem bivšim muževima i sinovima, i sa kojima se svađam i mrzim i volim, sa kojima ćutim.
Onih sa kojima se bijem i sa kojima igram.

Ko će da nosi nameštaj dok ja nosim dete?
Ko će da mi ulovi bizona i dovuče ga do pećine?
Ko će da me brani od varvara, od poplava, od poreznika?
Ko će da me vodi kroz pustinju, kroz džunglu, kroz ples?
Ko će da upali vatru?
I da je otme od bogova?

Ko će da me zaštiti?

I kome ću da spremam hlebove i kolače, kome ću da nosim ručak dok gradi kuću, kopa zemlju, pronalazi struju, odlazi na drugu planetu?

Jer on je gvožđe, ja sam bakar.
I on je nebo, ja sam zemlja.
I on je ona strana, a ja sam ova strana.
Jer on radi spolja, dok ja radim unutra. Jer on je kosmička osovina, a ja sam energija koju on kreira i zbog koje postoji. Zbog igre.
I polarnost kreira postojanje.

I kome da budem uteha i odmor i inspiracija?
Koga da čekam i zbog koga da tugujem?
Koga da volim?


Muškarci u štiklama i perju su slavili pobedu.

Poraz je moj.

Zezni đavola

Čudna knjiga, čudna priča o njenom nastanku.
I čekanju da se konačno pojavi.

O da, traje više od 5 sati.
Nije problem kada se podeli i ispuni prostor zvukom dok se radi nešto drugo.





I ponovo priča o kefalu i samodisciplini.

Mit i legenda Beograda

Nekada davno u Beogradu je postojao Narodni muzej.
Neki pametni i odvažni ljudi su se borili rukama i nogama da Srbija dobije i ovakvu instituciju. Da postanemo moderna evropska država.
Zgrada je dodeljena, pa je preseljavana, ali je postojala. Kako tako.

Knez Pavle je uspeo u svojoj ideji da kod nas postoji jedan od nekoliko najboljih evropskih muzeja, sa izuzetno vrednom kolekcijom. Zamerali su mu što sopstvene pare ulaže u slike, što se ne bavi spoljnom i unutrašnjom politikom, što je operisan od svakodnevnih problema, ali on je imao viziju. I on je bio rođen za ovakav zadatak.

Nekada davno u Beogradu je postojao Narodni muzej i sve što o tim danima pričam sopstvenom detetu sada zvuči kao fantazija.
I da slučajno pre par sedmica nisam uglom oka videla i ovaj link http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/476102/Organizovana-poseta-delu-Narodnog-muzeja-koji-nije-dostupan-javnosti da li bi mi zaista i verovala?

Zbog najavljene rekonstrukcije Narodnog muzeja početkom 2000.-tih i to u trajanju od predviđenih 20 godina (a znajući nas to onda znači 200 godina) odvela sam je kada je imala 2,3 godine na izložbu rimskih iskopina na teritoriji današnje Srbije. I u to doba za izložbu je bio otvoren samo atrijum.
Mala je bila, izložba je bila mala, ali se još uvek seća postavljenog tač skrin monitora kome je ona hrabro prišla i počela da džara.
Nije umela da čita, ali je kapirala slike, pa sam joj stojeći joj iza leđa, čitala ja.
Minut kasnije okupili su se i kibiceri, koji nisu smeli da čačkaju tako skupu opremu.
Bila je sva važna, a veze nije imala šta radi.
Osobina koja odlično prolazi u ovim krajevima.

Eto, monitora se jasno seća, izložbe kao kroz maglu, a čitanje joj ide traljavo i dan danas.

Svoje tinejdžerske godine sam provela tu, u čuvenom "Bermudskom trouglu": Narodni muzej - Kolarac - galerija SANU. Da nisam, pala bih na avgust iz istorije umetnosti, a i poštedela sam se ustajanja subotom u zoru i odlaska u školu zbog dodatne nastave.
Ovog puta, i posle izdiktiranog matičnog broja na portirnici, bili smo uvedeni u malu salu gde nam je fina devojka koja inače radi na restauraciji ispričala kako je nastao Muzej, kako kolekcije, gde su se sve selili i... onaj deo zbog čega sada praktično ne postoji nije spomenut. Ali svi smo mislili na isto.
Zatim smo sprovedeni kroz hodnike i kancelarije, pa hodnike i kancelarije, penjući se sve više i više tajnim prolazima (a te tradicionalno najviše volim) ka vrhu zgrade sa one druge strane gde do sada nisam smela ni da kročim.
Nije dobra ideja ni doći u visokim štiklama zbog verovatnog smandrljavanja po uzanim i mračnim stepeništima.
Ali sam preživela.

Fotografisanje tog dela je bilo zabranjeno, a imali smo i tu čast da nas uvedu u hemijsku laboratoriju, koja je pod krovom zgrade i to namerno. U slučaju da izbije požar vatra bi se normalno kretala na gore, a za to vreme mogli bi da iznesu slike iz fundusa i izložbenih prostorija.
(Na mermernom stolu je stajala neka ulepljena posuda i na moje (namerno) pitanje da nije možda iz neolita, dok je čovek odgovarao, uspostavila sam očima most sa mladunčetom i gledala je kako osvetnički gori u pozadini. Keramika u neolitu nam je uspešno upropaštavala zimska popodneva prošle godine, i ako ona nije naučila lekciju za školu, ja (pored nje) jesam.
I još nam je rekao da ne brinemo, pošto u našim krajevima te keramike iz neolita ima na vagone i vagone...
Mladunče je tom informacijom bilo očarano.)


No, lično sam ja (da JA) iskukala da nas makar puste da slikamo kupolu sa terase unutrašnjeg dvorišta. Ali samo kupolu.
I na njeno (devojke koja nam je bila vodič):... Pa sad... dobro, hajde..., momentalno su isukani telefoni i počelo je škljocanje.

Dobar rezon za izbijanje požara to u vezi hemijske laboratorije, međutim...
Kud se dede moj san o realnom muzeju gde se uključuje sistem regulacije temperature, padaju olovna vrata na svaki nepredviđeni šuš u sali?
Na primer u hipotetičnoj situaciji, stojim ja tako u jednoj od sala i nekako mi nekim proviđenjem padne na um da zapalim cigaretu. Prvo kamere momentalno konstatuju moje brljanje po tašni i vađenje upaljača, drugo u trenutku paljenja uključuje se alarm, preko slika padaju transparentni i metakneprobojni štitovi od pleksiglasa sa kakvom svemirskom tehnologijom ugrađenom u njih dok u isto vreme padaju i olovna vrata na izlazu iz sale. Istog trena ja sam, sve je, potopljeno tuševima za hlađenje sa plafona, pa odmah zatim zasuto nekom kombinacijom kaolina, sredstava za stezanje i balsamovanje.
I dok moje upravo oprano, pa dobro pročišćeno, a zatim balsamom impregnirano telo pada kao daska, a u glavi mi se poslednjim atomima svesti ukazuje da ipak nije trebalo da tražim taj prokleti upaljač, olovna vrata se podižu i unutra uleću specijalci, sa plafona padobranci, pa za specijalcima pripadnici žandarmerije, komunalne policije i žene u crnom.
E otprilike tako nešto jeste realni Narodni muzej jedne valjane države.

Neće to skoro kod nas.
Nema teorije.
A inače za one koje to još uvek zanima - rekonstrukcija.
Nema "r" od rekonstrukcije.
Jedno od mojih zvanja se tiče i građevinskih radova, ali narečene radove ne videh ama baš nigde u zgradi.
Ako je iko mislio da pošto su skele postavljene oko zgrade i to pre nekih 15 godina, onda to kao znači da unutra nešto čačkaju, postavljaju ventilacioni sistem, kontrolu temperature, menjaju instalacije, redom... E jako se prešao.
Unutra se ne dešava ama baš ništa, osim bujanja smrada truljenja i laganog raspadanja.
Entropija rules.

Ok, kapiram vrlo dobro da smo mi jedna užasno siromašna država. I da na primer Prirodnjački muzej ima zgradicu šupicu, a trebalo bi ga useliti u nešto kao što je Narodna skupština. Ali gde bi se onda smestilo onih 250 poslanika? Ako se pare odvoje za socijalu, za prosperitetne programe, za kulturu, pa kako ćemo izdržavati toliko poslanika, toliko agencijica i ministarstava? Toliko figurirajućih državnih službenika uvezanih rodbinskim i političkim vezama?
Jer ako jedan padne, domine stilom pašće svaki iza njega.

Neka propadne Narodni muzej, neka ode do đavola Prirodnjački muzej, mala smo zemlja, ima nas manje od pola Njujorka, treba nam toliko poslanika, ministarstava i agencijica.
Bedna smo zemlja.
Plač Jeremijin.

P.S. Ovo je kraljica Natalija (Dinastija Obrenovića)

-Dobro, Sunce mog života, kakva je ovo fotografija?
-Pa kad se mrdaš sve vreme.
-Vidim i kraljica Natalija se mrduljala, nije mogla žena da se suzdrži nego je udarila salsu po zidovima.
-Pa je l' vidiš ti u kakvim uslovima ja radim?

Dedal i Ikar, i trebalo nam je vremena da shvatimo šta je (bre ovo) na ovoj slici.

Posle nam je prišao čovek koji tu radi i sve nam lepo objasnio, čak i onaj deo da se slikar sa sve modelom bacio u vodu da bi video kako davljenje realno izgleda.
Ispriča se čovek slatko sa nama i još nam reče da je za učenike jedan dan sedmično besplatno, da postoji i sajt muzeja sa rasporedom događanja, da u atrijumu redovno idu koncerti, a akustika je savršena, da... hajte ljudi dolazite.

Ovo je inače samo delić, trunčica, trunčicina trunčica onoga što sam ja u njenim godinama redovno gledala i znala napamet.
Na primer, moja draga mi uopšte ne veruje da tu ima slika velikog formata koja se zove "Dete plače na grobu majke" i koja je meni godinama uterivala strah u kosti. Groblje, zima, sneg i dečačić bedno obučen, ima li šta gore?
Neke stvari ipak najbolje izgledaju u muzejima, pošto za kućni Feng Šui nikako nisu.

Ruđer Bošković, inače idol Nikole Tesle. Svi znamo onu sliku gde Tesla sedi u Faradejevom kavezu i nešto kao čita.
Čita Ruđera.

Ne znam damu u šalvarama, ali se sećam kako smo moja majka i ja stajale satima u ledenoj februarskoj noći sa hiljadama ljudi i kako su nas disciplinovano puštali u grupama da pogledamo izložbu Faberžeovih jaja i ostalih džidža koje je čuveni juvelir pravio kao poklone za rusku caricu.
Plaćao je car, naravno.
Izložba je tada krenula iz Rusije po svetu, naš Narodni muzej bio je obavezna tačka za njih (bio je važan) i ja sam znala da je tad pa ko zna kad.
Od "tad", od te februarske noći je prošlo 25 godina.

Da ne govorim o činjenici da dok su hiljade i hiljade ljudi ulazile da gledaju čudesne kraljičine drangulije, na spratu ispod išla je postavka Mirooa. 
Kako je to magično vreme bilo tada, a kako mi se činilo normalnim, uobičajenim...

Karađorđević
Nije bilo potrebe da objašnjavam mladunčetu zašto ja jesam da budemo kraljevina, ustavna monarhija.
To eliminiše troškove za izbor, smeštaj i obezbeđenje predsednika ove države, koji ruku na srce ionako samo ima zadatak da drži fine govore, deli odlikovanja i piše pisma Deda Mrazu (sećam se perioda kada je Zoran Lilić izigravao jednog).
Znači, ukidamo te troškove, a zarađujemo na raznoraznim kraljevskim zanimacijama, pošto dovode turiste.
I rešen problem.
Ljudi se naširoko sprdaju da naš kralj ne ume da nauči sopstveni jezik, ali on ima jako finu i sposobnu ženu, i ima tri jako fina i sposobna sina.
Sa jednim kraljevićem sam svojevremeno i plesala.

I što se tiče proceduralnih stvari - sa tim kraljevićem nema greške.

Moj deda je inače sa ocem kralja Aleksandra (na slici) prešao Albaniju. Nisu baš plesali, ali je Petar Ujedinitelj uspeo da mu zakači par medalja.
Zasluženo.

Eto troškovi koje sada imamo na održavanju mašinerije funkcije predsednika mogli bi da prebacimo pa da počne ta rekonstrukcija muzeja konačno.

Prošli smo i pored komore u kojoj se čuva original Miroslavljevog jevanđelja. I istom prilikom sam ubeđena da se ne čuva u glavnoj državnoj riznici tu gde se drže sablje okovane rubinima i dijamantima i ostale džidže, a vrlo blizu moje kuće, već da su strogo kontrolisani uslovi ispunjeni samo tu u muzeju. I čovek iz naše grupe se lepo setio ideje da se rade komercijalne kopije ovog "blaga", te da knjigu može da kupi svako za svoju biblioteku ili kao lep poklon za strance.
Živo me zanima hoće li se ta ideja i materjalizovati.

I druga mini izložba, kako se radi restauracija.
Institut Vinča.

Ima ljudi koji ovde i u ovakvim uslovima stvarno vrlo profesionalno odrađuju svoj posao.
Proveravala sam.

Ali ista priča se nastavlja.
Generacije nam odrastaju zaglupljene.
Pa sve i da žele nešto više i bolje ne daje im se, ne omogućava.
Pogled im se skreće na budalaštine, šarene laže, prljavštinu.

Zato što jedna od ključnih državnih institucija čami i propada.

Pre 25 godina to je bio moj "reality show".
Jedan od onih koje sam redovno pratila.
Valjda će poslužiti još nekom.
Tamo negde jednog dana.

Rizik, strah, nešto

Nema nikog.
Nikog u mom životu i nema potrebe za ljubomorom. Ima muškaraca koji me love po ulicama, po danserijama, po pijacama, prodavnicama, onim retkim trenucima po kafićima. Dobace nešto šarmantno, osmehnu se i sve se završi na tome.
I nema nikog.
Stvarno nikog.

Samo ti.

Zato što si me naterao
I naterao si me da razmišljam o generacijskim razlikama, o razlikama odrastanja, o svemu onome što stoji između nas.
I kako ujutru pogledam svoje podočnjake u ogledalu i sitne bore tu u blizini. I odjednom umesto zabavnih detalja postanu provalije i krenu da se prostiru kao geološke pukotine ka mozgu, pa ka srcu.
Matora sam.
Užasno sam, stravično sam matora.

Previše matora za tebe.

Stvarno ne mogu da idem na ubrizgavanje hijalurona, niti kolagena. I ne mogu da izdržim pijančenja kroz noć i da ujutru funkcionišem kao da se ništa nije desilo. I ne smem da razmišljam o trudnoći.
Ne smem.

Previše sam matora.
Za tebe.

Proveravala sam karte, upoređivala aspekte, računala srednje pozicije. I nije dobro. Sve je dobro. Sva poklapanja karti su savršena, bolja od proseka, daleko bolja, skoro idealna. I to me plaši.
Da ne valja pa da kažem ok i onda da se prekine, pa da taman na lageru imam književnog materjala za pisanje elegičnih priča, ali... Ovo bi moglo da traje.
I ne smem da razmišljam o trudnoći, o posledicama, o godinama koje bi stajale pred nama.
Između nas.

I stvarno nema nikog.
Nema potrebe za ljubomorom.

Ulicama hodam sama.
Vraćam se sama.

Bezkontaktno

Mesečevi čvorovi u vedskoj astrologiji za 2014.

U vedskoj ili sideričkoj astrologiji Rahu i Ketu - Severni i Južni Mesečevi čvorovi se smatraju najuticajnijim "planetama" u životu. Kroz njih se vidi sudbina i "slučajnost". One takođe otkrivaju i najveće talente koje osoba poseduje i najstrašnije strahove. Rahu nas navodi da iskusimo karmu koju smo zaslužili ili odabrali pre ovog fizičkog rođenja, dok nas Ketu uči nevezivanju, ali obično kroz bol.
Njihovi tranziti su izuzetno važni kako za osobe tako i za celokupnu političku i klimatsku sliku planete.

Upravo danas 13. jula Rahu ulazi siderički u znak Device, a Ketu u znak Riba (gde je njegovo idealno boravište). Setite se - Rahu daje, a Ketu uzima.
I za one koji se ne razumeju toliko - siderički su znaci 23,5 stepena iza tropskih znakova koji se standardno koriste u zapadnoj astrologiji. Tako da ako je danas Rahu ili Severni Mesečev čvor na 23,5 stepena Vage, to znači da je siderički ili zvezdano gledano on upravo na granici Vage i Device. A s obzirom da se čvorovi kreću retrogradno (unazad) znamo da je ova "zmijska glava" upravo zakoračila u Devicu gde će ostati sledećih približno godinu i po dana.

Severni i Južni Mesečev čvor se tretiraju kao planete "senke", zato što i nisu realne planete već proračunske matematičke tačke orbita Sunca i Meseca vezane za pomračenja. Ketu je daleko najmisteriozniji od svih astroloških "tela", a osoba koja je pod velikim uticajem Ketua poseduje talente za lečenje, psihičke moći, tantričke sposobnosti, majstor je herbalizma, a na negativnoj strani može biti psihički nestabilna i/ili otvorena za tuđe duhovne uticaje. Kada je Ketu odlično postavljen u natalnoj karti tada donosi luksuz, mudrost i duhovnost.
Rahu je "izlazeća" tačka Meseca i najveći uticaj vrši upravo na ovo nebesko telo. Predstavlja opsednutost i ekspanziju preko svake granice, pa i na sopstvenu štetu. A pozitivan uticaj je sposobnost lečenja bolesti novim ili drugačijim metodama. Saradnja sa strancima i iznenadne promene spadaju takođe u Rahuov sektor nadležnosti.
Ketu je "zalazeća" tačka Meseca i najveći uticaj vrši na Sunce. Ketu takođe jasno pokazuje zarađenu karmu iz prošlih života. Takođe je povezan sa prekidom ljubavnih i prijateljskih odnosa i nesrećama.

U indijskoj tradiciji Rahu i Ketu su jedna zmija, zapravo jedna energija koja je podeljena, presečena tako da je Rahu glava te kosmičke zmije, a Ketu rep ili ostatak tela. A zmija je simbol Kundalini energije, vezana je za ženski aspekt Boga i sve forme koje se iz tog aspekta pojavljuju.
Prilikom promene znakova u kojima borave ove dve krajnje tačke "zmije" mogu da se uoče kao zmijski ujed ili promene na koži baš na delovima tela koji su u vezi sa astrološkim znacima u koje ulaze.
Ulaskom u Devicu i Ribe obratite pažnju na kožne promene u zoni stomaka i stopala.
A izlaskom iz Ovna i Vage, čuvajte se i povreda glave ili zone bubrega.

Inače, pozicija Ketua u Ribama je praktično idealna, pošto je tu ova "planeta" sasvim mirna i sasvim na sopstvenoj teritoriji. Nema ničeg, nema potrebe za odvajanjem, odricanjem, nema potresa, samo fino uljuljkivanje u beskrajnom okeanu. Za nekog će taj okean biti "spiritualna glupost" ili praznoglavo lupetanje do besvesti, za nekog drugog more narkotika, alkohola, lekova, a za nekog trećeg more duhovnosti, vrhunskih matematika, fizika, astrofizika.
Pozicija Rahua u Devici je takođe savršena za "traženje igle u plastu sena", "teranja maka na konac" i detaljisanja do u sitna crevca, gde je Rahu bez konkurencije. Odlično, nikad bolje za advokate i istraživačku medicinu.

Talasno