Unutra

Pre par dana održana je najveća evropska prajd parada u Madridu i skupilo se više no ikada pre muškaraca da proslave svoju pobedu obučeni u štikle i perje.
Ja sam samo pročitala vest.
Ništa više.

A nije trebalo. Okrenula sam se od ekrana zamišljajući te muškarce u perju i štiklama. Zabavan prizor. I ne, neću da ulećem u one stare priče. Ima pederastije u prirodi, stalne i povremene. Ima je u mnoštvu vrsta i ništa to novo nije.
Žao mi je samo što je sada postala moda, fensi zanimacija za mlade momke.
Nešto kao minđuša.
Nešto kao obična stvar.

Setila sam se mojih muškaraca, svih koje poznajem. I onih koje iz šale zovem bivšim muževima i sinovima, i sa kojima se svađam i mrzim i volim, sa kojima ćutim.
Onih sa kojima se bijem i sa kojima igram.

Ko će da nosi nameštaj dok ja nosim dete?
Ko će da mi ulovi bizona i dovuče ga do pećine?
Ko će da me brani od varvara, od poplava, od poreznika?
Ko će da me vodi kroz pustinju, kroz džunglu, kroz ples?
Ko će da upali vatru?
I da je otme od bogova?

Ko će da me zaštiti?

I kome ću da spremam hlebove i kolače, kome ću da nosim ručak dok gradi kuću, kopa zemlju, pronalazi struju, odlazi na drugu planetu?

Jer on je gvožđe, ja sam bakar.
I on je nebo, ja sam zemlja.
I on je ona strana, a ja sam ova strana.
Jer on radi spolja, dok ja radim unutra. Jer on je kosmička osovina, a ja sam energija koju on kreira i zbog koje postoji. Zbog igre.
I polarnost kreira postojanje.

I kome da budem uteha i odmor i inspiracija?
Koga da čekam i zbog koga da tugujem?
Koga da volim?


Muškarci u štiklama i perju su slavili pobedu.

Poraz je moj.