Mit i legenda Beograda

Nekada davno u Beogradu je postojao Narodni muzej.
Neki pametni i odvažni ljudi su se borili rukama i nogama da Srbija dobije i ovakvu instituciju. Da postanemo moderna evropska država.
Zgrada je dodeljena, pa je preseljavana, ali je postojala. Kako tako.

Knez Pavle je uspeo u svojoj ideji da kod nas postoji jedan od nekoliko najboljih evropskih muzeja, sa izuzetno vrednom kolekcijom. Zamerali su mu što sopstvene pare ulaže u slike, što se ne bavi spoljnom i unutrašnjom politikom, što je operisan od svakodnevnih problema, ali on je imao viziju. I on je bio rođen za ovakav zadatak.

Nekada davno u Beogradu je postojao Narodni muzej i sve što o tim danima pričam sopstvenom detetu sada zvuči kao fantazija.
I da slučajno pre par sedmica nisam uglom oka videla i ovaj link http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/476102/Organizovana-poseta-delu-Narodnog-muzeja-koji-nije-dostupan-javnosti da li bi mi zaista i verovala?

Zbog najavljene rekonstrukcije Narodnog muzeja početkom 2000.-tih i to u trajanju od predviđenih 20 godina (a znajući nas to onda znači 200 godina) odvela sam je kada je imala 2,3 godine na izložbu rimskih iskopina na teritoriji današnje Srbije. I u to doba za izložbu je bio otvoren samo atrijum.
Mala je bila, izložba je bila mala, ali se još uvek seća postavljenog tač skrin monitora kome je ona hrabro prišla i počela da džara.
Nije umela da čita, ali je kapirala slike, pa sam joj stojeći joj iza leđa, čitala ja.
Minut kasnije okupili su se i kibiceri, koji nisu smeli da čačkaju tako skupu opremu.
Bila je sva važna, a veze nije imala šta radi.
Osobina koja odlično prolazi u ovim krajevima.

Eto, monitora se jasno seća, izložbe kao kroz maglu, a čitanje joj ide traljavo i dan danas.

Svoje tinejdžerske godine sam provela tu, u čuvenom "Bermudskom trouglu": Narodni muzej - Kolarac - galerija SANU. Da nisam, pala bih na avgust iz istorije umetnosti, a i poštedela sam se ustajanja subotom u zoru i odlaska u školu zbog dodatne nastave.
Ovog puta, i posle izdiktiranog matičnog broja na portirnici, bili smo uvedeni u malu salu gde nam je fina devojka koja inače radi na restauraciji ispričala kako je nastao Muzej, kako kolekcije, gde su se sve selili i... onaj deo zbog čega sada praktično ne postoji nije spomenut. Ali svi smo mislili na isto.
Zatim smo sprovedeni kroz hodnike i kancelarije, pa hodnike i kancelarije, penjući se sve više i više tajnim prolazima (a te tradicionalno najviše volim) ka vrhu zgrade sa one druge strane gde do sada nisam smela ni da kročim.
Nije dobra ideja ni doći u visokim štiklama zbog verovatnog smandrljavanja po uzanim i mračnim stepeništima.
Ali sam preživela.

Fotografisanje tog dela je bilo zabranjeno, a imali smo i tu čast da nas uvedu u hemijsku laboratoriju, koja je pod krovom zgrade i to namerno. U slučaju da izbije požar vatra bi se normalno kretala na gore, a za to vreme mogli bi da iznesu slike iz fundusa i izložbenih prostorija.
(Na mermernom stolu je stajala neka ulepljena posuda i na moje (namerno) pitanje da nije možda iz neolita, dok je čovek odgovarao, uspostavila sam očima most sa mladunčetom i gledala je kako osvetnički gori u pozadini. Keramika u neolitu nam je uspešno upropaštavala zimska popodneva prošle godine, i ako ona nije naučila lekciju za školu, ja (pored nje) jesam.
I još nam je rekao da ne brinemo, pošto u našim krajevima te keramike iz neolita ima na vagone i vagone...
Mladunče je tom informacijom bilo očarano.)


No, lično sam ja (da JA) iskukala da nas makar puste da slikamo kupolu sa terase unutrašnjeg dvorišta. Ali samo kupolu.
I na njeno (devojke koja nam je bila vodič):... Pa sad... dobro, hajde..., momentalno su isukani telefoni i počelo je škljocanje.

Dobar rezon za izbijanje požara to u vezi hemijske laboratorije, međutim...
Kud se dede moj san o realnom muzeju gde se uključuje sistem regulacije temperature, padaju olovna vrata na svaki nepredviđeni šuš u sali?
Na primer u hipotetičnoj situaciji, stojim ja tako u jednoj od sala i nekako mi nekim proviđenjem padne na um da zapalim cigaretu. Prvo kamere momentalno konstatuju moje brljanje po tašni i vađenje upaljača, drugo u trenutku paljenja uključuje se alarm, preko slika padaju transparentni i metakneprobojni štitovi od pleksiglasa sa kakvom svemirskom tehnologijom ugrađenom u njih dok u isto vreme padaju i olovna vrata na izlazu iz sale. Istog trena ja sam, sve je, potopljeno tuševima za hlađenje sa plafona, pa odmah zatim zasuto nekom kombinacijom kaolina, sredstava za stezanje i balsamovanje.
I dok moje upravo oprano, pa dobro pročišćeno, a zatim balsamom impregnirano telo pada kao daska, a u glavi mi se poslednjim atomima svesti ukazuje da ipak nije trebalo da tražim taj prokleti upaljač, olovna vrata se podižu i unutra uleću specijalci, sa plafona padobranci, pa za specijalcima pripadnici žandarmerije, komunalne policije i žene u crnom.
E otprilike tako nešto jeste realni Narodni muzej jedne valjane države.

Neće to skoro kod nas.
Nema teorije.
A inače za one koje to još uvek zanima - rekonstrukcija.
Nema "r" od rekonstrukcije.
Jedno od mojih zvanja se tiče i građevinskih radova, ali narečene radove ne videh ama baš nigde u zgradi.
Ako je iko mislio da pošto su skele postavljene oko zgrade i to pre nekih 15 godina, onda to kao znači da unutra nešto čačkaju, postavljaju ventilacioni sistem, kontrolu temperature, menjaju instalacije, redom... E jako se prešao.
Unutra se ne dešava ama baš ništa, osim bujanja smrada truljenja i laganog raspadanja.
Entropija rules.

Ok, kapiram vrlo dobro da smo mi jedna užasno siromašna država. I da na primer Prirodnjački muzej ima zgradicu šupicu, a trebalo bi ga useliti u nešto kao što je Narodna skupština. Ali gde bi se onda smestilo onih 250 poslanika? Ako se pare odvoje za socijalu, za prosperitetne programe, za kulturu, pa kako ćemo izdržavati toliko poslanika, toliko agencijica i ministarstava? Toliko figurirajućih državnih službenika uvezanih rodbinskim i političkim vezama?
Jer ako jedan padne, domine stilom pašće svaki iza njega.

Neka propadne Narodni muzej, neka ode do đavola Prirodnjački muzej, mala smo zemlja, ima nas manje od pola Njujorka, treba nam toliko poslanika, ministarstava i agencijica.
Bedna smo zemlja.
Plač Jeremijin.

P.S. Ovo je kraljica Natalija (Dinastija Obrenovića)

-Dobro, Sunce mog života, kakva je ovo fotografija?
-Pa kad se mrdaš sve vreme.
-Vidim i kraljica Natalija se mrduljala, nije mogla žena da se suzdrži nego je udarila salsu po zidovima.
-Pa je l' vidiš ti u kakvim uslovima ja radim?

Dedal i Ikar, i trebalo nam je vremena da shvatimo šta je (bre ovo) na ovoj slici.

Posle nam je prišao čovek koji tu radi i sve nam lepo objasnio, čak i onaj deo da se slikar sa sve modelom bacio u vodu da bi video kako davljenje realno izgleda.
Ispriča se čovek slatko sa nama i još nam reče da je za učenike jedan dan sedmično besplatno, da postoji i sajt muzeja sa rasporedom događanja, da u atrijumu redovno idu koncerti, a akustika je savršena, da... hajte ljudi dolazite.

Ovo je inače samo delić, trunčica, trunčicina trunčica onoga što sam ja u njenim godinama redovno gledala i znala napamet.
Na primer, moja draga mi uopšte ne veruje da tu ima slika velikog formata koja se zove "Dete plače na grobu majke" i koja je meni godinama uterivala strah u kosti. Groblje, zima, sneg i dečačić bedno obučen, ima li šta gore?
Neke stvari ipak najbolje izgledaju u muzejima, pošto za kućni Feng Šui nikako nisu.

Ruđer Bošković, inače idol Nikole Tesle. Svi znamo onu sliku gde Tesla sedi u Faradejevom kavezu i nešto kao čita.
Čita Ruđera.

Ne znam damu u šalvarama, ali se sećam kako smo moja majka i ja stajale satima u ledenoj februarskoj noći sa hiljadama ljudi i kako su nas disciplinovano puštali u grupama da pogledamo izložbu Faberžeovih jaja i ostalih džidža koje je čuveni juvelir pravio kao poklone za rusku caricu.
Plaćao je car, naravno.
Izložba je tada krenula iz Rusije po svetu, naš Narodni muzej bio je obavezna tačka za njih (bio je važan) i ja sam znala da je tad pa ko zna kad.
Od "tad", od te februarske noći je prošlo 25 godina.

Da ne govorim o činjenici da dok su hiljade i hiljade ljudi ulazile da gledaju čudesne kraljičine drangulije, na spratu ispod išla je postavka Mirooa. 
Kako je to magično vreme bilo tada, a kako mi se činilo normalnim, uobičajenim...

Karađorđević
Nije bilo potrebe da objašnjavam mladunčetu zašto ja jesam da budemo kraljevina, ustavna monarhija.
To eliminiše troškove za izbor, smeštaj i obezbeđenje predsednika ove države, koji ruku na srce ionako samo ima zadatak da drži fine govore, deli odlikovanja i piše pisma Deda Mrazu (sećam se perioda kada je Zoran Lilić izigravao jednog).
Znači, ukidamo te troškove, a zarađujemo na raznoraznim kraljevskim zanimacijama, pošto dovode turiste.
I rešen problem.
Ljudi se naširoko sprdaju da naš kralj ne ume da nauči sopstveni jezik, ali on ima jako finu i sposobnu ženu, i ima tri jako fina i sposobna sina.
Sa jednim kraljevićem sam svojevremeno i plesala.

I što se tiče proceduralnih stvari - sa tim kraljevićem nema greške.

Moj deda je inače sa ocem kralja Aleksandra (na slici) prešao Albaniju. Nisu baš plesali, ali je Petar Ujedinitelj uspeo da mu zakači par medalja.
Zasluženo.

Eto troškovi koje sada imamo na održavanju mašinerije funkcije predsednika mogli bi da prebacimo pa da počne ta rekonstrukcija muzeja konačno.

Prošli smo i pored komore u kojoj se čuva original Miroslavljevog jevanđelja. I istom prilikom sam ubeđena da se ne čuva u glavnoj državnoj riznici tu gde se drže sablje okovane rubinima i dijamantima i ostale džidže, a vrlo blizu moje kuće, već da su strogo kontrolisani uslovi ispunjeni samo tu u muzeju. I čovek iz naše grupe se lepo setio ideje da se rade komercijalne kopije ovog "blaga", te da knjigu može da kupi svako za svoju biblioteku ili kao lep poklon za strance.
Živo me zanima hoće li se ta ideja i materjalizovati.

I druga mini izložba, kako se radi restauracija.
Institut Vinča.

Ima ljudi koji ovde i u ovakvim uslovima stvarno vrlo profesionalno odrađuju svoj posao.
Proveravala sam.

Ali ista priča se nastavlja.
Generacije nam odrastaju zaglupljene.
Pa sve i da žele nešto više i bolje ne daje im se, ne omogućava.
Pogled im se skreće na budalaštine, šarene laže, prljavštinu.

Zato što jedna od ključnih državnih institucija čami i propada.

Pre 25 godina to je bio moj "reality show".
Jedan od onih koje sam redovno pratila.
Valjda će poslužiti još nekom.
Tamo negde jednog dana.