Mora da ima nešto više od života...

To je bilo pre skoro dve nedelje.

Sada je samo daleki san da ću ikada više moći da preplivavam bazen toliko puta.

A sve je postalo vrlo ozbiljno kada su mi odmah po prvoj izvedenoj večeri eksperimenta oba mača ispala iz ruku ujutru u šumi.
Bol u svim mišićima.
Nekoliko puta dnevno bukvalno kao onaj Avatar iz filma padala sam u spavajuću komu.
Sada je lakše, ali dnevno spavanje traje i dalje.

Pre neki dan sam jedva doprla do pola puta do muzeja. Sada je naučna fantastika i ono moje redovno pešačenje od Bajlonijeve pijace do kuće, sa sve igračkim kondicioniranjem na mostu preko Gazele.

So, sumpor i živa.
Tako ide formula.

I samo spavam, samo bauljam.
U retkim trenucima čitam.
I poludim kada shvatim šta sam dovukla iz biblioteke.

I vrtim po glavi kako njorka broji pegice na jajetu, kako raste dlaka kod crnaca, kako se nama (a ne samo vanzemaljcima) lobanja vrlo čudno slobodnostojeće oslanja za razliku od rođaka pitekusa i ponovo potonem.
Samo spavam.

Izdržaću i ovo trovanje.
Još dvadeset dana.

Moram da znam.