Nema nikog.
Nikog u mom životu i nema potrebe za ljubomorom. Ima muškaraca koji me love po ulicama, po danserijama, po pijacama, prodavnicama, onim retkim trenucima po kafićima. Dobace nešto šarmantno, osmehnu se i sve se završi na tome.
I nema nikog.
Stvarno nikog.
Samo ti.
Zato što si me naterao
I naterao si me da razmišljam o generacijskim razlikama, o razlikama odrastanja, o svemu onome što stoji između nas.
I kako ujutru pogledam svoje podočnjake u ogledalu i sitne bore tu u blizini. I odjednom umesto zabavnih detalja postanu provalije i krenu da se prostiru kao geološke pukotine ka mozgu, pa ka srcu.
Matora sam.
Užasno sam, stravično sam matora.
Previše matora za tebe.
Stvarno ne mogu da idem na ubrizgavanje hijalurona, niti kolagena. I ne mogu da izdržim pijančenja kroz noć i da ujutru funkcionišem kao da se ništa nije desilo. I ne smem da razmišljam o trudnoći.
Ne smem.
Previše sam matora.
Za tebe.
Proveravala sam karte, upoređivala aspekte, računala srednje pozicije. I nije dobro. Sve je dobro. Sva poklapanja karti su savršena, bolja od proseka, daleko bolja, skoro idealna. I to me plaši.
Da ne valja pa da kažem ok i onda da se prekine, pa da taman na lageru imam književnog materjala za pisanje elegičnih priča, ali... Ovo bi moglo da traje.
I ne smem da razmišljam o trudnoći, o posledicama, o godinama koje bi stajale pred nama.
Između nas.
I stvarno nema nikog.
Nema potrebe za ljubomorom.
Ulicama hodam sama.
Vraćam se sama.
U pravu si. Generacijski jaz je provalija. U oba smera. I previše mladi, i previše stari. Znam da znaš odgovore, čim postavljaš sebi pitanja. Nedavno, mejlom mi se javio jedan mlad, bivši. Ja ga se više ni ne sećam. Odnosno, ne zanima me ni kako je, ni šta se sa njim dešava. Zaključan je u prošlosti. Ali, povremeno se ti neki jave, tek da puste neki „znak“. Onda samo posmatram dešavanja. U meni postoji jednostavan sled: kad god se previše pitam, to je zato što ne slušam sebe ili ne želim da poslušam sebe, a onda nastupe pogrešne odluke. Sve ređe, doduše. Ali znam, ta vrsta dileme, nije dilema, već put u samoobmanu. Oprosti, ali morala sam da se umešam kao tvoja „matora“ ispisnica. ;)
ReplyDeleteOd Aleksandre s ljubavlju :*
Zverčice mešaj se :)
ReplyDeleteU mojoj porodici obično su muškarci toliko stariji od žena, makar je do sada tako bilo. I gledam decenijama kako to funkcioniše. I ponekad nije baš idealno.
Ne smem ni da pomislim kako bi to izgledalo u mom slučaju za nekih 20 godina.
P.S. Nadam se da si dobro, tamo severno :)
ReplyDeleteDina :))))
ReplyDeleteZnam za to i do sada sam se često zevzečila kako u stvari čekam da čovek mog života postane punoletan, i vratilo mi se :)
Doooobroooo, sad kad imam tvoje dopuštenje lakše mi je, no bojim se da se ne rastopim kao margarin iz reklame koji se u sve meša, pa da promenim agregatno stanje u baricu, a to je patetično, zar ne? :) Moj bivši muž je stariji od mene 10 godina. Kad je prešao 40 godina počeo je da se ponaša kao deda, a i da liči na dedu. Sad kad imam isto toliko godina, vidim da bi mi to puno više smetalo. A kad sam ga srela posle 7 godina od razvoda, onako lepo da se vidimo i popričamo, ja sam se pitala s kim sam uopšte bila u braku. Ni za milimetar nije odmakao, niti odstupio u smislu da je nemenjanje odlika čvrstine, no pre bih rekla gluposti. To saznanje je bilo korisno i u stvari potvrdila sam svoju pretpostavku. Imam još poneka iskustva sa tako različitim godištima, odnosno širim dijapazonom, ali ništa ne znam osim da nema nikakvih pravila i da slabo verujem u bajku da godine nemaju baš nikakvog uticaja "kada se dvoje vole".
ReplyDeleteInače, pa promenljivo sam. Ali takva sam ti ja. :) Kako si mi ti, kad se sve u tebi i oko tebe uzme u obzir?
O tome i razmišljam sve vreme.
ReplyDeleteJa ok, pozavršavala poslove i ušla u jedan od onih mojih trovačkih eksperimenata. Evo prvi dan, još sam živa. Još 27. Biće to interesantan odmor :)