Tako je. Došao je i taj dan da napravim kolač u kom se inače godinama davim kad god mi se ukaže prilika.
U šerpi se zagreje malo manje od 14 kašika šećera i 1,5 čaša vode. Zagreje do ključanja, pa ključa još par minuta dok ne postane sirupasto.
6 belanaca valjano umutiti mikserom, pa tek pošto je dobro umućeno u tankom mlazu sipati sirup uz istovremeno mućenje. Mutiti i dalje (dok ne pošandrcate... dobro, ne baš toliko, ali blizu toga).
Raspakovati kore i shvatiti da su dve previše. Dovoljna je jedna. Inače ove kore su fantastične za Napoleon štangle (mille fouille ili kako god se beše pisalo na francuskom 1000 slojeva). To onaj fini kolač sa vanil filom. Ali ok, setila sam se da tu drugu koru sačuvam za jednu slatku i brzu improvizaciju.
Znači šam.
Šam brat moj.
Da se uozbiljim. Greška je bila mutiti sve u jednoj (dubokoj) posudi. Bolje podeliti belanca u dve posude pa svaku ponaosob, ali ok. Shvatila sam da mi gornji deo stoji postojano kano što šam i treba da stoji, ali da se donji "uslinavio". Pa sam gornji deo rasporedila po kori, a donji pokušala da umutim uz "pomozi Bože" mantru...
I uspelo mi je, umutilo se.
I voila, eto kore, eto šama.
Rasporedila sam pažljivo...
i dobila pravu, pravcijatu domaću šampitu.
I smazasmo je čas posla.
A o tom drugom kolaču u sledećem postu.
No comments:
Post a Comment