Leto je definitivno završeno

I sledećeg ponedeljka Džoni i ja se rastajemo po drugi put.

Leti smo zajedno.
Leti on mene čeka po određenim delovima grada, a onda učimo zajedno, vraćamo se zajedno i smejemo se zajedno.
Leti je moj.

Sve te rane večeri ponedeljcima na Gundulićevom vencu i pored Stare Hercegovine, sve te rane večeri kada se zavučemo iza perionice automobila, pa još iza, sve do našeg Gnezda.
I uvek igramo brže i uvek nerviramo Miloša, i večito se koškamo, domunđavamo i zasmejavamo.

Džoni je valjan momak, šteta što je toliko mlad.

A onda se setim one bakice što je odavno prebacila 120 takvih leta i njene tajne dugovečnosti - puno čokolade i mladih momaka.

E vaistinu, mislim se ja, dok trčim ka njemu kroz Vojvode Dobrnjca, dok trčim ka njemu preko Bulevara, preko mosta, preko celog grada.
Ali, leto je završeno i možda sledeći put...

Nove biljke i naravno nakit

Presadila sam čuvarkuću i nanu u nove saksije i taj deo je bio sređen uz naznaku da mi se u kuću ne dovlači ništa više, ali avaj.
E da, stiglo je i novo prstenje, istina jedno tri broja veće.
Ali nema veze, jer neće da se baci.

Pametne žene uvek investiraju u kvalitetan nakit.

A onda je gospojica prošla pored sajma cveća i konspirativno dostavila dve nove biljčice. Kao "vidi kako su slatke, pa zar bi imala srca...?" i onaj mačeće-kučeći pogled.

I šta ću, odoh po nove saksije.

A usput dobih i leptiriće.

Hvala Banjici što se godinama stara o mom stajlingu i dekorativnim aksesoarima.

Ionako je nebitno

Danima već mislim o tebi.
Da, ja sam ona što ti stalkuje profil na Linkdinu.
Gledam projekte koje radiš i tu smo, nekako se vrtimo u sličnim svetovima. Ja sam u kontentu i hemikalijama sa one strane, ti sa ove.
Poštujem, u stvari divim ti se. Nikada nisam videla čoveka koji je toliko savršen na svaki način.
I svake nedelje (dan za samopovređivanje u šumi) razmišljam kako bi trening izgledao da si ti tu i da...
I prekinem.

Danima već ponovo vrtim po glavi one događaje od pre dve godine.
Na tački gde je tada stajao Mars i pokosio prvo mene, pa tebe, sada je Jupiter.
I onda Mesec, kad god protrči po nebu aktivira te tačke od tada, i ja sam ponovo izudarana i sa nožem koji mi viri zabijen u leđa.
I nije mi strašno.

Strašno mi je kada pomislim šta su tebi uradili, kako si ušao u kola i odvezao se poslednji put.
I kako se posle sve raspalo.

Pokušavaju da podignu sistem, ali očito da im ne ide. Najbolji čovek ih je ostavio.

Strašno mi je kada znam da su tebe povredili.
U tim trenucima samo se naježim.
I ne kontrolišem disanje.
Iako si me učio.


Videla sam se jednom sa Džonijem, Sirovinom i Banovim brdetom. Džoni me gotivi, makar jeste. Sirovina je tek posle skapirao da umem normalno i da razgovaram, pošto smo bili na Džonijevom rođendanu, ja u štiklama, sve damski.
Naravno da umem, kada mi u tom trenutku nije mrvio kosti.
Shvatili su i da od mene neće izvući te informacije, šta se tačno desilo u toj noći, pa smo proveli veče kao malo društvo koje ima svoj interni rečnik i nešto suludo radi van svih tih gradskih faca koje vrte iste priče.

Ali sam se setila kako ulaziš u kola posle mog odlaska i kako se voziš kući.
I kako više nemaš prijatelje i kako posle... Kako ti se posle zarušava sve ostalo.
Gledala sam tranzite, znaš da sam veštica.

Sada radiš projekte i nemaš više ništa. Ništa osim posla.
Ja... pokušavam da iz ničega stvorim nešto i mislim o tebi.
A ne bi trebalo.

Da, viđala sam i Urketa.
To je bila priča, ma španska serija koju su momentalno izmislili.
To da smo Urke i ja u šemi.

Fantazirali su naširoko o našim noćima, dok smo mi prebrojavali metke i kalauze, kanape i korake za ples.
Donela sam mu sreću, tako mi je rekao.
Ali sebi nisam.
Nož mi još uvek viri iz leđa.

Urke i ja se volimo. Znaš da smo dve prevejane lopurde, bednici, elastični jer smo naterani da budemo elastični, slobodno-formirajući.
Nismo bili u šemi, nikada. Volimo se odano, lopovski, ali nikada se ništa nije desilo...

Posle onih dana.

Razmišljam kako ti razmišljaš. I teško mi je zbog tebe.
I polomila bih ih sve samo zbog tebe.
I neću im oprostiti zbog tebe.

U tim vetrovitim noćima kada se vraćam sa raznih strana, znam u kom pravcu ide tvoj automobil i kako unutra...

Neću im oprostiti.
Neka ide na moju dušu.

U trenucima predaha

Kada me nema po državnim službama, bankama i kada ne teglim pečate uz sebe, tada sedimo, samo dišemo i jedemo nešto fino.

E da, uspela sam i da napravim svoju prvu pravu tortu. Dobro nije prva, jednu u tom stilu sam pokušala da iskombinujem još pre više od deset godina, ali nije uspela. E ova jeste.

Prave beze kore sa orasima, pa jedan standardni ganaš fil, pa preko njega pravi vanil fil od mleka i jaja. Neću više da čujem za one sirotinjske budalaštine sa mrvljenim keksom i pudingom od vanile. Trebalo mi je tačno dva i po sata da od nule počnem ovu tortu i da je komplet završim. 

I to je bilo valjano utrošeno vreme.

Koga specijalno zanima u pitanju je Greta torta (istočno-evropska verzija, pošto je zapadna sasvim drugačija) i to pokupljena sa bloga Kuhinja zaposlene žene. Pridržavala sam se strogo njenog stila, jer ima milion varijacija, ali sam apsolutno ubeđena da je pogrešila kod mleka. Umesto 50ml trebalo bi da ide 500ml, i to me je koštalo količine fila, ali je bio jak vola da ubije.

Dakle, ova torta se konzumirala u malim količinama.

Ali je vredela svakog zalogaja.

Shankara

A onda je pogledala novac u svojoj ruci.

Poznavala je novac starih bogataša, dostojanstven kao da je neka vrsta porodične svetinje, a dobro je poznavala i bahati novac novopečenih bogataša i skorojevića koji su poslednjih godina preplavili grad. Međutim, u njenim je napuderisanim grudima kucalo srce ankmorpoške trgovkinje koja zna da je najbolji novac onaj koji drži u ruci ona, a ne neko drugi. Najbolji novac je moj, a ne tvoj.

Osim toga, bila je preveliki snob da bi olako pomešala nevaspitanje i neposrednost. Baš kao što najveći bogataši nikada nisu ludi nego ekscentrični, tako da nikada nisu ni neotesani, već samo otvoreni i neposredni.

Teri Pračet
Maskarada

I to je zapravo to. Šankara, to sam u stvari ja.

Cukoto - italijanski kolač od piškota i sira

U videu ispod možete pogledati kako najomiljeniji kuvar u mojoj kući priprema tradicionalni cukoto kolač i to od panetone tipa hleba (kod nas je to milhbrot ili komisbrot, komisprot, već kako je uobičajeno da se naziva u vašem kraju.)
Postoji još jedan njegov video gde ovaj isti cukoto priprema sa piškotama, pa sam se pridržavala tog detalja, a sve ostalo je isto.




Pošto sam htela da napravim veeeeliki kolač, jer mi je ovo njegovo nekako izgledalo malo uzela sam duple mere od svega. 140gr kandiranog voća, 140gr listića badema, malo više od  toga crne čokolade i bogami se nakupovah piškota, ali je 600gr bilo sasvim dovoljno za veliki kalup.
Umesto rizikovanja sa potragom za maskarpone ili rikota sirom, ili švapskim, ali neslanim, setila sam se da kupim oko 2kg kisele pavlake, one najmasnije, i uopšte nisam promašila ideju.

Kalup za tortu, onaj najveći (mislim da ima 36 ili 32cm više se ni ne sećam), obložila sam lepljivom folijom sa svih strana.

Ovo ispod je bazično sve što je potrebno uz šećer, piškote i alkohol.

Ovde su 3 kantice pavlake od po 700gr i to sam podelila u dve velike činije. U jednu je išlo 70gr kristal šećera, 140gr kandiranog voća, 140gr listića badema i čokolada isečena na kockice.
U drugu ide 70gr kristal šećera i valjda beše 2 kašike kakao praha. Proverite sa Đenarom iznad, pa duplirajte meru ako pravite ovako veliko.
Masa u svakoj činiji se dobro umeša i gotovo.

Imala sam moj alkohol koji sam letos napravila tako što sam teglu do vrha napunila trešnjama (da vidim kako će da ispadne) i sa jedno desetak klinčića ili karanfilića. Preko toga je do vrha išla vodka i 6 nedelja kasnije dobih pola tegle jako kvalitetnog i aromatičnog alkohola. Razredila sam to sa malo vode i na kratko potapala svaku piškotu.

Morate jako brzo, inače će se raspasti.
Kalup se oblaže sa svih strana piškotama i slobodno ih zgurajte kako god.

Prvi fil sa kandiranim voćem je usut i izravnan.

Pa sada ponovo ide red natopljenih piškota.

Pa fil sa kakao prahom, pa poslednji red piškota.

I ovako to izgleda. Malo je istrčalo van kalupa, ali nema veze. Tako i treba.

Sada se dobro zamota u lepljivu plastičnu foliju i mora obavezno da odstoji 24h u frižideru sa nečim teškim na njemu.
Sve u svemu bilo mi je potrebno pola sata da "sklopim" ceo cukoto i ceo dan kasnije da se usrdno molim da se ne raspadne u toku vađenja.

U frižideru je bilo na najnižoj polici sa sve tanjirem punim sira, jer je to bilo najteža i najsigurnija stvar da ide odozgo.
Otkrila sam ovaj deo, stavila na tacnu za serviranje (stvarno je ogromno), počela da se molim i okrenula sve naopako.
Skinula kalup od torte i pogledala...

Pažljivo sam podigla foliju i evo...

Zatim sam sve posula kakao prahom i ukrasila sitno iseckanim mangom (nisam imala korice pomorandže).

I ukus je stvarno fenomenalan. Kakao spolja mu daje tu dozu gorčine, alkoholna aroma preseca filove od sira (pavlake), a filovi se fantastično nadopunjuju.

U pitanju je onaj pravi tradicionalni, lagan, a bogat ukusom kolač. I ovo se u mojoj kući traži ponovo.