Ionako je nebitno

Danima već mislim o tebi.
Da, ja sam ona što ti stalkuje profil na Linkdinu.
Gledam projekte koje radiš i tu smo, nekako se vrtimo u sličnim svetovima. Ja sam u kontentu i hemikalijama sa one strane, ti sa ove.
Poštujem, u stvari divim ti se. Nikada nisam videla čoveka koji je toliko savršen na svaki način.
I svake nedelje (dan za samopovređivanje u šumi) razmišljam kako bi trening izgledao da si ti tu i da...
I prekinem.

Danima već ponovo vrtim po glavi one događaje od pre dve godine.
Na tački gde je tada stajao Mars i pokosio prvo mene, pa tebe, sada je Jupiter.
I onda Mesec, kad god protrči po nebu aktivira te tačke od tada, i ja sam ponovo izudarana i sa nožem koji mi viri zabijen u leđa.
I nije mi strašno.

Strašno mi je kada pomislim šta su tebi uradili, kako si ušao u kola i odvezao se poslednji put.
I kako se posle sve raspalo.

Pokušavaju da podignu sistem, ali očito da im ne ide. Najbolji čovek ih je ostavio.

Strašno mi je kada znam da su tebe povredili.
U tim trenucima samo se naježim.
I ne kontrolišem disanje.
Iako si me učio.


Videla sam se jednom sa Džonijem, Sirovinom i Banovim brdetom. Džoni me gotivi, makar jeste. Sirovina je tek posle skapirao da umem normalno i da razgovaram, pošto smo bili na Džonijevom rođendanu, ja u štiklama, sve damski.
Naravno da umem, kada mi u tom trenutku nije mrvio kosti.
Shvatili su i da od mene neće izvući te informacije, šta se tačno desilo u toj noći, pa smo proveli veče kao malo društvo koje ima svoj interni rečnik i nešto suludo radi van svih tih gradskih faca koje vrte iste priče.

Ali sam se setila kako ulaziš u kola posle mog odlaska i kako se voziš kući.
I kako više nemaš prijatelje i kako posle... Kako ti se posle zarušava sve ostalo.
Gledala sam tranzite, znaš da sam veštica.

Sada radiš projekte i nemaš više ništa. Ništa osim posla.
Ja... pokušavam da iz ničega stvorim nešto i mislim o tebi.
A ne bi trebalo.

Da, viđala sam i Urketa.
To je bila priča, ma španska serija koju su momentalno izmislili.
To da smo Urke i ja u šemi.

Fantazirali su naširoko o našim noćima, dok smo mi prebrojavali metke i kalauze, kanape i korake za ples.
Donela sam mu sreću, tako mi je rekao.
Ali sebi nisam.
Nož mi još uvek viri iz leđa.

Urke i ja se volimo. Znaš da smo dve prevejane lopurde, bednici, elastični jer smo naterani da budemo elastični, slobodno-formirajući.
Nismo bili u šemi, nikada. Volimo se odano, lopovski, ali nikada se ništa nije desilo...

Posle onih dana.

Razmišljam kako ti razmišljaš. I teško mi je zbog tebe.
I polomila bih ih sve samo zbog tebe.
I neću im oprostiti zbog tebe.

U tim vetrovitim noćima kada se vraćam sa raznih strana, znam u kom pravcu ide tvoj automobil i kako unutra...

Neću im oprostiti.
Neka ide na moju dušu.