Leto je definitivno završeno

I sledećeg ponedeljka Džoni i ja se rastajemo po drugi put.

Leti smo zajedno.
Leti on mene čeka po određenim delovima grada, a onda učimo zajedno, vraćamo se zajedno i smejemo se zajedno.
Leti je moj.

Sve te rane večeri ponedeljcima na Gundulićevom vencu i pored Stare Hercegovine, sve te rane večeri kada se zavučemo iza perionice automobila, pa još iza, sve do našeg Gnezda.
I uvek igramo brže i uvek nerviramo Miloša, i večito se koškamo, domunđavamo i zasmejavamo.

Džoni je valjan momak, šteta što je toliko mlad.

A onda se setim one bakice što je odavno prebacila 120 takvih leta i njene tajne dugovečnosti - puno čokolade i mladih momaka.

E vaistinu, mislim se ja, dok trčim ka njemu kroz Vojvode Dobrnjca, dok trčim ka njemu preko Bulevara, preko mosta, preko celog grada.
Ali, leto je završeno i možda sledeći put...