12. Rana evropska alhemija

U doba maorskog osvajanja Iberijskog poluostrva alhemija na velika vrata ulazi u Evropu. Takođe, sve češćim krstaškim pohodima i naravno, vrlo razvijenom trgovinom između mediteranskih trgovačkih centara i zemalja dalekog istoka nove, napredne tehnološke ideje nalaze plodno tlo. Ali baš u tom turbulentnom istorijskom periodu postoji i osoba koja je uspešno savladala umetnost transmutacije elemenata.


Knjige u plamenu

U 12. veku pojavljuje se autor pod imenom Artefijus koji je napisao delo „Umetnost produžetka ljudskog života“ u kome tvrdi da je zahvaljujući knjizi Hermesa i kvintesenciji elemenata doživeo vek od hiljadu godina i tek tada odlučio da, osećajući već da su mu to i poslednji dani, podeli svoje znanje.

Desetak godina kasnije počinje intenzivno eksperimentisanje pa je i čuveno delo „Tesero“ pripisano Alfonsu, kralju Kastilje. Pored mnogih drugih autora i dela, treba izdvojiti Petra od Apone koji je napisao nekoliko knjiga o „magiji“ i zbog toga optužen od strane Inkvizicije da poseduje „sedam duhova“, pri čemu je svaki zatvoren u kristalnoj bočici. Prema daljim navodima optužnice, ovi duhovi su ga naučili različite umetnosti i nauke. Petar od Apone je u skončao u mukama u toku ispitivanja.

U ovo doba, a u pitanju je 13. vek, pojavljuje se i čuveni Arnold de Viljanev, poznatiji pod imenom Viljanova čije je najčuvenije delo „Teatrum hemikum“. On je studirao medicinu i teologiju u Parizu i naravno potajno izučavao i praktikovao i alhemiju. Takođe je bio optužen da je svoje znanje dobio direktno od đavola i da ga koristi u magijske svrhe.
Viljanova je uspeo da izbegne Inkviziciju, ali su njegove knjige javno spaljene u Taragoni po osnovu optužbe da su jeretičke sadržine. On sam, nastavio je da radi i dalje ubeđeno tvrdeći da je njegovo delo u vezi farmacije u očima Boga daleko ugodnije od Svete mise.

Sa druge strane, čuveni Albertus Magnus, bez sumnje jedan od najvećih autoriteta zapadne škole, svoja znanja je sticao i usavršavao zaštićen unutar manastirskih zidova. A kada je preminuo, „slavu“ je preuzeo njegov lični učenik Toma Akvinski, koji je kasnije proglašen za sveca. Sveti Toma Akvinski sam u delu „Tesaurus Alkimiae“ otvoreno spominje uspehe svog učitelja i prijatelja Albertusa u pogledu umetnosti transmutacije.

Interesantan je život i Rejmonda Lalija, rođenog u Majorci 1235. godine. Posle burne mladosti i tragične neuzvraćene ljubavi, Lali se posvećuje religiji i postaje opsednut idejom širenja hrišćanstva među muslimanima. Proputovao je praktično ceo tada poznat svet, nekoliko puta zamalo izgubio život, i posvetio godine izučavanju islamskih religioznih i naučnih spisa kako bi se bolje borio u korist hrišćanstva. Međutim, kako to obično i biva, zaneo se idejom „univerzalne nauke“ i nastavio dalje tim teškim putem.
Njegova reputacija stigla je i do opata od Vestminstera, Džona Kremera koji je Lalija pronašao u Italiji, zadobio njegovo poverenje i nagovorio da dođe u Englesku gde ga je upoznao sa Edvardom II. Lali se nagodio sa kraljem da transmutira osnovne metale u zlato i preda ga za krstaške pohode.
Dobio je svoje prostorije u Taueru i pretpostavlja se da je sačinio oko 1 000 kg zlata. Međutim, tokom vremena kralj Edvard II je postao previše zahtevan i praktično je Lalija načinio svojim zatvorenikom pod stalnom pretnjom smrću. Ali, Lali zahvaljujući svom prijatelju Kremeru uspeva da pobegne i prebaci se sigurno na kontinent.
Postoje zapisi da je doživeo oko 150 godina starosti, kada je ubijen od strane Saracena u Aziji. Međutim, i u tim godinama izvori tvrde da je bio sposoban da trči i skače kao svaki mlad muškarac.


U ovo doba (13. vek) dešava se i ekspanzija alhemičara prevaranata koji su koristili sveopšte sujeverje i neznanje da bi uzimali veće količine zlata i dragog kamenja tvrdeći gramzivim i lakovernim klijentima da će im bogatstvo višestruko uvećati.
Zbog ovoga engleski parlament donosi odluku o zabrani rada alhemičara, a ubrzo potom objavljuje se i papska bula koja bavljenje ovim zanatom osuđuje na kaznu smrću. Mada se u isto vreme tvrdilo da se nekoliko papa bavilo ovom umetnošću i na taj način doprinelo povećanju blaga u vatikanskim riznicama.

Ono što je značajnije jeste da je u to vreme konačno uvedena standardna praksa u toku izvođenja operacije spravljanja kamena filozofa. Sada su jasno podeljene faze i podfaze postupka. Osnovne faze su nigredo, albedo i rubedo. Nigredo je crna faza u kojoj se „prima materia“ preoblikovanjem, „mučenjem“ u retorti tek priprema za glavne procese. Nigredo faza počinje takozvanim suvim putem ili kalcinacijom, gde se materija grejanjem isušuje kako bi se zaustavili prirodni i vitalni tokovi u njoj.
Albedo ili prečišćavanje se ogleda u kratkoj fazi kada je materija prekrivena beličastom korom (u toku izvođenja „suvog puta“, faza belog orla) ili mestimičnim belim kristalima („mokri put“ ili faza belog labuda).
Rubedo se izjednačuje sa krvarenjem, nadgradnjom supstance „muškom“ snagom ili kako je kasnije ušlo u praksu „krvlju Hrista“.

Sada se u alhemičarsku praksu definitivno uvodi alegorijski način opisivanja eksperimenata zbog zaštite same nauke od neukih ili gramzivih ljudi. Što, naravno, počinje da dovodi i do čestih nerazumevanja, slobodne interpretacije i čestih greška u pokušaju da se eksperimenti ponove.