Slušaj momak...

Slušaj momak,
hajde da igramo sambu.

Da se krećemo u ritmu.

Hajde da igramo baš sambu i hajde da preteknemo sve parove, da nam se sklanjaju i da nas gledaju ispod oka.

Daj da igramo sambu. Tamo kroz hodnik, pa niz ulicu. Preko centra, pa preko mostova. Tamo po tržnim centrima i mega marketima.
I po tramvajskim šinama kroz blokove, sve do prvih njiva.

Da igramo bre po Karaburmi, i po Malom Mokrom Lugu i da se vrtimo po Mirjevu.
Da igramo na krovovima solitera i po trafo stanicama, i po dalekovodima.

Da me povedeš u tom ritmu kroz banke, penzionerske redove i one u Agenciji za privredne registre. Kroz poresku upravu i socijalno.
A onda na gore uz ulicu do porodilišta. Igraćemo u boksovima gde se rađaju i igraćemo zgradu dalje na hematologiji dok ih prebaciju dole, u podrum.

Igraćemo po liftovima i špajzima, među teglama sa ajvarem i pekmezom od šljiva.
Igraćemo po grobljima i dečijim rođendanima.
Po klubovima zatvorenog tipa i staračkim domovima.

Momak, šta čekaš? Kabezu?

Deo tebe razmišlja da li ćeš biti umoran sutra u zoru da odeš na trening, a deo tebe razmišlja da li da se prepusti.
I deo tebe razmišlja da li da rizikuje i zaljubi se, a deo ti govori da sam ipak previše stara.

Ali, mislim da sam kristalno jasna.
Samo hoću da igramo sambu.
Daj da je igramo.

I po trgovima između ponosnih pripadnika parade, i između izgladnelih radnika. Gledaj kako se policijski kordon razmiče samo da mi možemo da odigramo sve. Vodeni topovi manevrišu samo da mi održimo dobru liniju igre.

I u skupštini poslanici prestaju sa nabadanjem dugmića na kompjuterima dok nas gledaju kako klizimo u centru amfiteatra.
Radnici na skelama odlažu 'ladno pivo i dobacuju nam cigančići iz kartonskih sobičaka.

Mi igramo i baš nas briga.

Igramo u Mokranjcu dok u glavnoj sali uvežbava hor, jedna čistačica nas ganja motkom sa onom prljavom i sivom mokrom krpom, a druga odlaže usisivač i ide po obezbeđenje.

I igramo po hodnicima i dvorištima škola i ometamo časove.
I igramo u doba kada bebe spavaju po jaslicama.
I kada se ekipe po vrtićima igraju po dvorištima.

I u zoru dok peru ulice.

I znam da razmišljaš da li da nešto pokušaš ili me samo tako posmatraš sa osmehom, ali grešiš sinak.
Neću da razmišljamo, hoću da igramo sambu.

Ma, ne interesuje me gde. Po radničkim kantinama i jeftinim bordelima, po đubrištima i bibliotekama. Po joga centrima i zadimljenim kafanama.
Pa gledaj samo kako orkestar Nikice Kurtovića menja ritam dok mi ulazimo u kadar, i kako zvezde Granda gledaju kao deca.

Po aerodromima i dokovima, po plažama i među navijačima. Na književnim večerima, međ strašnim načitanim ženama i tamo između redova džakova sa paprikama, ariljskim gaćama i jeftinim originalnim patikama.

I nema života i nema smrti.
Samo igra.

I dok gazimo po punim srcima i onim slomljenim, toliko da od njih ostane svetlucavi prah,
mi samo igramo.

I zar treba da te molim, klinac?
Neću da razgovaramo i neću da te čujem.

Samo hoću da igramo sambu.