Dok se jurimo oko snimanja i intervjua za seminar koji počinje sledećeg vikenda, ja imam samo jedan zahtev - 2 puta nedeljno idem da igram i tada me ništa drugo ne zanima.
Pogotovo ne televizija.
Kad ja sinoć tamo, kroz pljusak i gromove, a ono međutim...
U subotu, u 13:00 h na B92 (tako su nam rekli) ići će prilog o Jocinoj plesnoj školi. Ko želi da me vidi, ja sam ona u crnim vojničkim pantalonama koja je sa Jocom odigrala bečki valcer.
Na sreću, ne vidi se da sam potpuno mokra.
Friday, September 10, 2010
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
Epilog:
ReplyDeletePošto sam shvatila da neka latino serija ide do 2, sedoh da ručam uz Lunu Lu (užasan izbor), i onda sam naravno odustala.
U 10 do 4 mučena Mili koja je samoinicijativno dežurala počela je da viče iz one sobe i tek tada sam nas videla.
Toliko o tačnom rasporedu emitovanja, i toliko o TV programu (pobogu, ko je toliko očajan da sat vremena prospe na Lunu Lu i njena lupetanja?)
...Lepo sam svima obećala da ću se jednog dana pojaviti kod Lee Kiš, a kada stvarno uspem u životu i u Grand paradi.
Do tada... radim na tome.
Internet mi nije radio, pa nisam mogla da proverim kada si najavila emisiju ... i ja te "cekala" u nedelju. Molim te, samo ne kod Lee K., NE i NE... i Luna Lu mi se cini boljim izborom, khm, khm :(
ReplyDeleteJoj, Šerpice, do pre neki dan imala sam master plan. Ja igram rumbu, a kamera klizi sa mene na drage goste (dok žvaću ćevape), pa krupni plan na Leu (u slatkoj haljinici) koja se u tom trenutku MENI melodično kikoće. I onda sledeća scena poznata dama priča Lei o svom braku, trudnoći, projektima i suštini Univerzuma, dok se ja na sve četiri šunjam iza troseda (firme Dalas) i gledam kojoj je Božen u poklon kesu stavila spirulina alge, ne bih li istu i zdipila.
ReplyDeleteI to je naravno plan koji detaljno razrađujem u toku svakog nedeljnog ručka, pošto nam Lea uvek pravi društvo. I to je plan zbog kog moja ćerka ima traume iz detinjstva.
A za Grand paradu tek planiram spektakl... Pričaće se o tome ;)
I bez brige, blogovi i jesu sjajno mesto,sve možeš, a ništa ne moraš. I zato ih i volim. Istreseš svoju muku, zabeležiš radost, pogledaš po komšiluku, odeš, dođeš, svejedno. Nema potrebe da se pravdaš, ja se bar uvek oduševim kad mi nešto duhovito dobaciš. I često pročitam nešto kod tebe i stvarno ne umem ništa vispreno da dodam, pa ćutim. Ali zato i volim ova sajber mesta :)