Astrološki aspekti decembar-januar 2013.-2014. - desetak dana pakla

Gužva je počela čim je Mars ušao u opoziciju Uranu (sirovina protiv šizofrenika) 25. decembra i ovaj aspekt je još uvek vrlo snažan sledećih par dana i svaki put kada ih kvadratira neka planeta iz Jarca.
Zatim je išla superiorna konjunkcija Merkura sa Suncem 28.-29. (spaljen um, smračen um) koja se odmah nastavila kvadraturom ove dve planete sa Uranom (povređen i smračen ego protiv šizofrenika).

Ponedeljak znači početak nekoliko dana kvadrature između Marsa i Plutona, užasno opasnog aspekta (sirovina protiv naoružanog psihopate), a onda u utorak nastupa Merkur ulazeći u konjunkciju sa Plutonom (otrovan jezik ili gadna eksplozivna šaka) i sa onim ranije narečenim Marsom zajedno pravi T kvadrat bacajući nedostajući ugao na 12.stepeni Raka. Neki će doživeti prosvetljenje, a mnogi će zaista doživeti prosvetljenje kada ih neko drugi prosvetli pesnicom u glavu. Dobro, nije sve tako crno, neke nove stvari biće rođene iz ovih aspekata, a neke će procvetati pošto su počele svoje buđenje još tamo u junu i julu.

Pa, zatim... 1. januar u 11:14 AM po Griniču eto nama mladog Meseca na 11. Jarca, pa tačno u konjunkciji sa Plutonom (ponovo eksplozivno, ovog puta osećanje). Zbog ovoga je ceo januar obojen tim aspektom.
Serijal paklenih dana završava Sunce kvadraturom sa Marsom 2.-3. januara (ego manijak protiv sirovine), mada će uticaj trajati još par dana.

Biće svađa, šamaranja, tuča, eksplozija u svakom smislu i krvi do kolena. Sa druge strane istovremeno dešavaće se i neke čudesne stvari (evo upravo osećam i jedno i drugo).
I naravno, odmah zatim brže planete će 5. januara napraviti opoziciju sa Jupiterom (uzvišeni duhovni vođa) pokazujući nam kako da ipak balansiramo naše poslove i odnose na civilizovan i organizovan način (za neke ipak prekasno).

Uz te divotne aspekte, a imajući u vidu da je dispozitor ovog jako nervoznog Marsa baš retrogradna Venera u Jarcu biće pokušaja podgrevanja starih ljubavi ili reanimacije polumrtvih postojećih, ali džabe.

Sve ovo je inače samo mala generalna proba za onu veliku predstavu sa pevanjem i pucanjem koja će se pokazati krajem aprila.

I tako je, upravo se dešavaju neke vrlo nefer situacije, ali kada Mars krene retrogradno 1. marta pa sve do negde kraja maja kolo sreće ima da se okrene.

Zato usporite, ne nervirajte se i kada ste u nedoumici da li da da ili da ne - nemojte. Odgovor je ne.

Sun Cu Umetnost ratovanja

I za kraj decembarske nedeljne borilačke škole maestralno urađen film o Umetnosti ratovanja Sun Cua.
Nešto što čitam s vremena na vreme, da nikako i nikada ne zaboravim.

Ova zima

Ipak smo malo odrasle ove godine.
Ima pomaka.

Više ne kuka za lizalicama, sada joj pogled brzo prelazi na bolje stvari.

 

Tamo pozadi, gde ja lovim poslednje parče čokoladne alve, a ona orasnice, susamnice i ostale ice.

I suvo voće.

I naravno, šećerno voće na štapiću, i morala je i šećernu jabuku. Poslednjih godina su im bolje, kiselije jabuke, u moje doba su uvek stavljali zlatni delišes, što se uopšte nije slagalo sa glazurom.

 

I žele bombone, pa gde to da ne uzmemo... I tako mi ode hiljadarka za bezveze. A onda mi zakuka da nije u  redu da ne kupim i kokice. Neke stvari nikada nećemo prevazići.

Bila je  ovo naporna godina sa periodičnim navalama ludila, onda kada sam se ja spremala i subotama i nedeljama u zoru da odem da radim i njena odlaženja u jednu školu u 7 ujutru i vraćanja iz druge škole u 9 uveče. I mislim da je zaslužila. Ispod svake jelke čekaće je po par poklona, onako sređenih kako ona voli.

I jelke su ove godine bile samo moj zadatak, mada sam i ja to to jedva stigla. Od nje sam u prolazu mogla samo da slušam usrdne molitve tipa - Gospodu se pomolimo... Daj nam o Gospode barokne koncerte đuture, Vivaldija i Hendla, pogotovo onaj deo sa hanoverskim knezom, a sakloni nas o moćni Gospode od baroknih svita i sonata, i Baha. Slava tebi Gospode, slava tebi...
I u tom smislu. 

- Sunce, zar ti nisi budista? Ono - praznina, ništa?
- Ma pusti... Pusti.

 

I u tom duhovnom raspoloženju, gde su se spominjali i tipovi rečnih obala, orogeni pokreti, keramika u neolitu, klasifikacije u književnosti i polipeptidni lanci samo me je udostojila kratkog i površnog pogleda koji je govorio radi šta god hoćeš do raspusta. I još je govorio - šta god uradila, to ne valja. Ja to radim bolje, ali nemam vremena.

Ova vodena zmija je dobro prošla. Ostaje nam da vidimo šta se dešava u godini drvenog konja, ali kako sam već ovih dana bukirana za sve termine od 9. januara pa do tamo... lepo se najavljuje. Da ne pričam o tome kako sam zbog borilačke proslave ispomerala klavirštimera, pa kako treba da ponovo idem u Tehnomaniju, pa da secam od Kineza, pa imam i zubara negde pozadi glave...

Želim da makar ove prve dane provedemo u miru.

Sandale

Standard, odem po drugi boken (sad sam spremna i za te doživljaje), a onda mi usput samo dune da si kupim sandale. Šta - decembar? Pa valjda je ostalo nešto. Neke stabilne, na platformama za gazanje po gradu.
I tako krenem.. Od Mileševske se probijem negde kod Đerma, pa niz Bulevar, pored Kumanovske gde sam radila do prošle godine, pa do Resavske. Naravno, prizor žene koja nosi mač uvijen u neke kese, a tvrdi da je unutra garnišna za zavesu i koja poletno traži sandale po prodavnicama ume da izazove podozrenje, nije da ne ume... No, nema bre. Nigde ništa.
Uletim u 25, pa se vratim do Kalenića (ah da, usput sam se setila da je trebalo da pokupujem  štošta na pijaci, a ne da se dokono šetam) i tu, o gle čuda, nađem sandale, idealne, pravi nagib, prava boja, prave platforme, ali broj 40, a treba mi 38. Cvrc.
 

I onda ništa, kese, torbe, kese, roštilji. Usput, bočno, nađem za Mili hiljaditi poklon za NG i pravac kući.
Kad ja na stanicu...

 

Počela sam da se smejem. Znam ove levo su od pretprošle sezone, jako neudobne i nekako plastične.

 

Ove druge nisam dobro ni pogledala, ruku na srce, jer je ovo još desnije moja trola. Ali ima nekog sinhroniciteta, nije da nema mislila sam vozeći se kući.

Uvek ima, samo treba jako poželeti.

Pitina deca

Ma ko kaže da su dve žene u kuhinji čisto zlo?
U stvari, otkud znam. Možda su dve zlo, ali tri su čista poezija.
I to tri različitih generacija, hormonalnih statusa, stilova, razmišljanja.
Ali istovetnih mitohondrija.

Plava, smeđa i riđasta.
Slovensko, alansko i keltsko nasleđe.
Ova poslednja direktno vuče korene od neandertalaca.
Ali je kooperativna, makar danas.

I svaka secka, muti, mesi, filuje, sređuje, ukrašava svoj deo posla.
I svaka svakoj savetuje.
I svaka se svakoj smeje.

I onda pozadi jedne vidim pokojnu baba Joku (jeste onu što su joj izrasli treći zubi i što je prebacila preko sto godina).
I lepo vidim kako joj baba vodi ruku i mozak, i umesto nje mesi testo.
A onda se iza mene pojavi tetka Divna i samo mi šapne - Jednu šaku mlevenih oraha u podvarak. Iza se postavi baba Katarina sa onim njenim čuvenim da žena mora da zna sve da radi u kući kako bi mogla da kontroliše služavku, i Bosa koja neopevanom studioznošću ređa ultratanku 16. koru na doboš tortu (ta je znala nanotehnologiju), i Brana koja je u stanju da izmisli redove i redove maleckih, slasnih, ma božanstvenih sitnih kolača (malograđanskih). I sa druge strane staje gromovita Jelka sa alhemičarskim majstorstvom da od ničega napravi nešto, od klin čorbe, od ostataka proje i luka, od snega i planinskog vazduha, od stvarno ničega, od praznog kosmičkog prostora pun sto i da još ostane, i baba Borka koja mi satima drži predavanje kako kroz razvučenu koru za pitu moraš da možeš da čitaš male oglase, a da se ne pocepa.
I ponovo pravim pitino dete.
Od mog rebra.
Od mog srca.
I Olgica i Koka, Darinka, Ljilja i Mira, Desa, svi oni vojvođanski jastuci od kiselog testa, oni seljački snovi, mitske tvorevine. Šporeti na drva, isterivanje mačke koja se zavlači skroz ispod i kereći gladni pogledi kada se poređaju ispred letnje kuhinje. Pocepana boranija od koje pravimo brodiće, celu nepobedivu armadu tamo u kanalima iza svinjca i kokošinjca. I tegle sa slatkim od belih trešanja sa puno limunovih kriški, i sulc, i kitnikez, i pravi gusti pekmez.
I Sofija, dobra žena koja stoji iza nje, i pokazuje joj kako se pravi maestralni pindžur, i kako se preživljavaju gladne godine, ali uvek uz ispoliran escajg i kristalne čaše na stolu. Sofijinih sedam sestara koje donose novu melodiju u našu kuhinju.

Muziku mitohondrija, iskonske snage, ženskog ATP-a.
Pravimo, hranimo i pevamo.
Kroz vekove.

Knjiga Pet prstenova - Miyamoto Musashi

U okviru ratničkog obrazovanja u nedeljnoj popodnevnoj školi danas je na redu audio izdanje Musašijeve knjige Pet prstenova. Inače, kapitalnog dela za one koji hodaju borilačkim stazama.

Razmišljam već duže vreme da snimim ovo na plejer i puštam sebi noći.
Neke stvari ipak moraju da se znaju napamet.

A štampana verzija na srpskom jeziku može da se pronađe ovde:
http://www.scribd.com/doc/15902939/Miyamoto-Musashi-Pet-krugova-prstena

The outside world is black and white

Uvek imaš opcije.
Uvek neke putanje.

Slobodan je izbor.
Samo što zahteva da pored pameti imaš i mudanca.

Tako sam joj rekla i sve okrenula na zezanciju.
Kupiću joj deset pari gaća. Kvalitetne pamučne, original Arilje. One ženske padobranske. Uvek se dobro prodaju. I zdipiću negde kartonsku kutiju.
A onda nas dve idemo na Zelenjak. Ovih dana, klimatski su sasvim ok. Ima i gorih.

Ja ću da se uglavim u neki mračni ugao u svojstvu obezbeđenja ako se stvari otmu kontroli, a ona ima da radi.
Prvo treba da postavi svoju kutiju tu gde je teritorija već zauzeta.
Drugo treba da privoli bilo kog prolaznika da išta kupi od nje.
Treće treba da u 7 sekundi pokupi svoju kutiju i gaće i pretrči na donji deo ulice. Na granicu između Starog grada i Savskog venca, pošto komunalna policija još uvek nije svesno evoluirala, ergo ne ume da izvede akciju na obe opštine simultano.
Idemo od 9 ujutru do 9 uveče, a onda ćemo da kupimo hranu za pare koje je zaradila.

Sve je u opcijama.

When I try to sleep at night
I can only dream in red
The outside world is black and white
With only one colour dead


Mediba je svoju karmu pošteno odradio. I nije se predavao. Nikada.
Iako je bio crnac.

Sa diplomom ona vredi više od bilo koje mlade bele damice, čak i ovako traljavoj državi.
Sa diplomom ona je na vrhu.
Bez diplome samo je još jedna bedna Ciganka.
Zanosna Cigančica koju bi svaki rado.
Ali je ne bi upoznavao sa roditeljima.
Gadna Ciganka u srednjim godinama koja mora da se bori kao lavica da preživi.
Matora Ciganštura, nikad uvažena gospođa staramajka.

Takvo je to pleme. Prljavo, dronjavo, sklono krađama, svađama, glupostima.
Nema od njih ništa.
Samo smrde.
Niži ljudi.
Niža rasa.
Naši crnci.

Samo sam okrenula na zezanciju, na procenu opcija.
I više je nisam dirala.
Ništa više nisam pričala dok je bila u bolnici.
Ni zucnula kada je izašla. 

A ona je moje dete, jedno od moje dece.
I uključila je mozak.
I rekla mi je da nema potrebe da bacam pare na gaće.
Makar bile i one valjane ariljske.

Ustala je rano u ponedeljak, doručkovala, sredila se vrlo uredno i picikato.
Skupila mudanca.
I otišla u školu.

A srce joj je radilo ovako.




You can blow out a candle
But you can't blow out a fire
Once the flames begin to catch
The wind will blow it higher


Ona je moja Nedeljka, moja Kraljica od Sabe.
Moje dete.
I znam da ume da se bori.

Mladi princ

On je toliko nepismen da se više ne uzbuđujem.
Ne smejem se.
Ne nerviram.

Brišem njegove poruke redovno, sramota me je ako ih neko drugi slučajno vidi.
I pita.
Ko ti je ovaj?

I on nedeljom redovno gleda neku seriju o četnicima.
I patriota je.

A ja sam demonska žena.
Koja ne veruje ni u šta.
Samo u fiziku.
I gravitaciju.
I starenje.

On voli moje lice.
I telo.
Sa svim ožiljcima, sa svim flekama i modricama.
A ne bi trebalo.

Meni je interesantno njegovo telo.
Skoro dečačko.
Uvežbano za borbe do smrti.

I sluša neke Božemesaklonidobićuprolivodovogpatetičnogarlaukanja muzike.
I kada se zbuni ne ume da izgovori prostoproširenu rečenicu.
Ali mi nezbunjivo ostavlja koordinate.
Da znam gde je prošao.
Kako se kreće ka meni.
I kada da ga očekujem.

Blue boy.
Brišemo jedno drugom krvave usne.
Krvave noseve.
Nameštamo zglobove.
Mozgove.

Suluda kombinacija.
Uzbudljiva kombinacija.

Miyamoto Musashi u nedeljno popodne

Imala sam dobar osećaj.
I to pre čitanja Pet prstenova.

Vežba se sa dva teška mača istovremeno.
Posle toga sve je čista poezija.

Kao i ručak danas i tart od limuna dok gledam jako dobro ispričanu Musašijevu životnu priču.
Nešto što nikada ne može da mi dosadi.

Taksonomija

Domen: eukarija
Kraljevstvo: animalija
Filum: kordata
Pod-filum: vertebrata
Klasa: sisari
Red: primati
Familija: hominidi
Rod: Homo
Vrsta: sapiens






Dvonožnost je zahtevna i rizična strategija. Ona podrazumeva preuređenje karlice u instrument koji nosi punu težinu. Da bi se sačuvala potrebna snaga, kanal za rađanje u ženke mora biti relativno uzan. To ima dve veoma značajne neposredne posledice, kao i jednu dugotrajniju. Najpre, to znači da je svaki porođaj veoma bolan za majku, a opasnost od smrtnog ishoda uvećan je i za majku i za bebu. Štaviše, da bi bebina glava prošla kroz tako tesan prostor, mora se roditi sa mozgom koji je i dalje mali - dakle, dok je beba još bespomoćna. To podrazumeva dugotrajnu brigu o detetu, što opet ukazuje na čvršće vezivanje između mužjaka i ženke.

Kratka istorija bezmalo svačega
Bil Brajson

Ćutim da ne uročim

...ali ide dobro

klizi
pulsira
živi

shhhh

Lica

Nedelja prepodne i tema - Svi na jednog.

I izvukao se.

U suštini najviše pomaže onaj koji zadaje najveći vektor sile.

Ali je opuštenost u tim trenucima najveći prijatelj.

Naravno, ekipa sa kojom živim toliko dugo.

Na onom šalteru tamo ubiše čoveka, ali na ovom volim da se vidim, pošto je to jedino valjano ogledalo u sali.

Da, opuštenost. Ali... ajd se ti seti toga u kritičnom trenutku.

Pa da.

Volim da ih snimam dok ne gledaju. Volim njihove izraze.

 

I sledeća lekcija kako koristiti ruku drugog napadača u sopstvenu korist.

Osmeh je zbog bureka pre neki dan. Samo što nismo izazvali diplomatski incident zbog toga, ali sve za vruć i mastan burek.

 

U krugu je bilo najgore, kao u osnovnoj školi. Prvo te guraju i bacaju, a onda počinju udarci po glavi.

Normalno, važno je proveriti stanje šminke i kose u svakoj situaciji.

A ima nas sa raznih strana.

Neki ozbiljni trenuci mlaćenja su ipak zabeleženi.

Ali ja sam gledala da ih izbegnem.

Standardna ekipa.

 

I jedine ženke u čoporu tog dana.

Jedan od naših omiljenih nefilima se sve vreme zevzečio, ali žene treba da se štite i sarađuju.

Dve izdržljive ženke.

I glavna ekipa. Ko mi od naših instruktora do sada nije pustio krv, ispomerao kosti i ostavio trajne fleke od modrica ništa nije uradio. 

Ali bili su vredni i svako je ostavio svoj trag.

I to je to.

Guslar ponovo dolazi, a ovog puta pokušaću da izbegnem natezanje konopca.

Posle je Sunce nekako bilo blago, gotovo prolećasto.

Ili se to meni čini.

A možda sam i u pravu.

Svi na jednog

Plavi mi prilazi iza leđa, računajući da ga ne vidim, pošto gledam visokog kako natovarenog ranca prolazi ulicom sa druge strane.
Pokušava davljenje, pokušavam bacanje, ali stajemo u istom trenutku pošto nas saobraćajac zainteresovano posmatra.
Prelazimo ulicu i spuštamo se ka Sarajevskoj.

Na ulazu se probijam pored ona dva nefilima koji standardno tegle ogromne torbe. U sali raspakujemo oružje i nabacujemo na gomilu.
Biće interesantno.
Biće klanja.

Dogovor kuću gradi

Dodeljujemo zaduženja.
Nešto što se podrazumeva.
I onda moja olovka preleti preko stola pravo u njegovo lice.
A onda njegova stolica poleti preko stola pravo u...
Ali se izmaknem na vreme.

Uvek ista priča.
Idemo i vratićemo se.
Što pre to bolje.

Stalker

On je bio svuda.
U meni.

Uporan i pažljiv.
Lovac.

Pustio me je da se opustim, da ne shvatim, da mi ne dopire.
Prijateljstvo.
Dugo.

Posmatrao me je celu zimu i celo leto.
I tek tada počeo.
Neobavezno, bez zadnje namere, sa zadnjom namerom.
Uz krv i povrede.
Uz zagrljaj.
Prijateljski za početak.
Samo za početak.

Noću ga osećam.
Noću on mene sanja.
Svuda.
Na svaki način.

Danju
neobavezno.
Ali mora da me zagrli.
Prijateljski.
Da njegove ruke budu tu negde oko mene.
Da me posmatra preko puta.
Da manevriše ka meni.
Slučajno.

Da mu pripadam.






Možda je vreme da se prepustim.