Sasvim neočekivano

U trenutku dok izlazim iz automobila samo mi sevne pred očima.
To je taj parking.
To je takav dan.

Onaj san od proletos, mesec nisan, ono kada se čuda dešavaju.
Razmazana krv po staklima prozora i moj mir.
Saznanje da polazimo, da se krećemo negde.
To je taj parking iz sna.

I san pre toga.
O ptici koja pokušava da uđe u stan i na njoj nešto piše.
I kako smo tražile i našle simboliku.
Alef - početak.

I blentavi golub koji danima pokušava da se useli.
I držim ga nekako jedva napolju, ali dolazi na redovne obroke.
I još uvek se čudi što ga ne puštam da živi sa nama.
On je Alef.

I pričam mu o tome.
I smeje se.
Oči mu se blistaju bebi plavo.
Pričamo.
Satima.

Skidamo se od cigareta.
I usamljenosti.

Na tom parkingu okrenem se i vidim sebe stotinak metara dalje kako izlazim iz autobusa i kako mi debeli ide u susret.
Pita me kada sam poslednji put bila tu.
Pre četiri godine, odgovaram mu, odavno to nije bitno.
Vidim u daljini debelog i sebe, kako me grli i podiže u vis.
I samo se okrenem i pođem u suprotnom smeru.
Stvarno odavno nije bitno.

Njemu se noću oči sijaju bebi plavo.
I ima taj neki osmeh koji baci varnicu.
Ljudi prolaze, pa se vraćaju i začuđeno nas gledaju.
U stanju smo da stojimo satima na jednoj tački.
I samo pričamo.
Samo se smejemo.
A oko nas u radijusu od jednog metra varniči.
U plavoj boji.

I dok me vozi nazad ka novom mostu,
za nama se prosipaju strele,
i prazne čaure,
i smeh.

Skidamo se od cigareta.
I usamljenosti.