Autostoperski vodič kroz galaksiju

Artur je pronašao mir na toj zaostaloj planeti.
U kolibi na kraju sela.
Trilijan se vrtela po prostorvremenu tražeći adekvatnu epohu za sebe.
A ja sam par puta nedeljno išla da igram.

U povratku vodila sam sebe na sladoled na ono mesto.
Već znaju, borovnica i tamna čokolada posuta kandiranim bademima i lešnicima.
I uvek se oduševim kao malo dete kada u kornetu naletim na čokoladni dukat.

Našla sam i jedan čudan zid. Popnem se sa sve onim sladoledom u ruci i onda zamišljam kako mi je odjednom proradio sub-eta senzo-o-matik i kako tamo u orbiti upravo manevriše Zlatno srce.

Gledam bubašvabe, čučim. U betonskoj pukotini imaju leglo. Gledam kako izlaze sigurne u noć. Uvek par prolaznika zastane da pogleda mene, da vide trenutak kako ću spektakularno pasti sa te visine.

Ja se upiljim u pukotinu preko sladoleda, a ono zeleno i svetlucavo mi curi ispod očiju i razliva se po obrazima. Ne smem da se okrenem dok ne prestane.

Hvala Bogu što ovi sa fejsa ne čitaju blogove.


Artur je čitao... iz čiste dosade.
Čitao je brošure i uputstva, nije imao šta drugo.
I zato je jedini preživeo havariju putničkog broda.

A ja sam prošla kroz sve aspektne strukture. Sve.
Tamo od one čudne 2006. kada sam tu knjigu prvi put uzela u ruke pa sve do sada.
Od onog trenutka kada se laž kotrljala između opozicije Neptuna i Saturna, pa sve do sada kada se Uran i Saturn titanski udaraju po poslednji put.
Posle čega ostaje zgarište.
I zato i nisam htela.
Znala sam šta me čeka.
Jebena astrologija.

Artur je čitao, a ja sam vozila Afriku veće kubikaže.
Sve ima svoju cenu.

I upravo bi trebalo da mislim o deficitu i o FED-u, i o obaranju dolara na berzi, o raspadu finansijskih sistema i ratovima, kojima se novac najbrže zarađuje. I o Merimanovim predikcijama i kineskom povlačenju od dilovanja sa Amerima. Ali mene samo boli glava. Ostalo ne osećam.

Tako prolaze oni koji zaborave sopstvene principe. Oni koji se klate između srca i glave. I oni koji su sposobni da balansiraju na zidu sa sve sladoledom i u isto vreme preračunavaju u glavi trenutne tropske u sideričke pozicije i obrnuto, ali nisu sposobni da...
Šta?

Hvala Bogu što ovi sa fejsa nisu sposobni da ukapiraju išta što je iole komplikovanije od linearne strukture.
I što negiraju alegorije.

I što ne čitaju blogove.

I onda mi više nije do sladoleda.
Ni do cigarete.
I znam da ponovo danima ništa neću jesti. A vuk je vuk samo kada je gladan. I da ću biti sita... od svega.

Ne, priča je poštena. To je tako i trebalo da se dogodi. A pokušala sam da izbegnem. Imam i dokaz tamo u aprilskim i majskim postovima. Ali nebitno...
Ono što me čeka u avgustu treba da preživim sama.
I u sve ulazim sama.
Takav je postupak u retorti.

I hvala Bogu što oni tamo na fejsu samo zevaju u sopstvene narcisoneznasečemu slike i što vode neke živote milijarde svetlosnih godina daleko od mene.

Ja razmišljam o Arturu, ja sam Artur.

Posle vlažnom maramicom brišem ono zeleno i svetlucavo sa lica, i smišljam kojom bistromatikom da se prebacim u krevet, iz kog, opet, želim žarko da pobegnem na bilo koje drugo mesto.
Jer tamo kada se okrenem na stranu samo ću zaroniti glavom u njegove grudi, a onda ću posle da ustajem i ponovo tražim maramice.

Sanjaću kako se prebacujem negde, kako se poništavam.
I biću svesna kako meni nije dozvoljeno ono što jeste običnim ljudima.
Onim sa fejsa, na primer.

I da, da ne zaboravim. U sklopu terapije nije mi dozvoljeno da slušam Trejsi Čepmen, jer samo što me nije ubila prošle godine.
I da se podsetim da mi je još uvek rano za Slejer.

Samo su mi potrebne maramice.
I neka planeta koja podseća makar malo na onu moju koju su uništile Vogonske eskadrile.


Kada prođe onaj autobus okrenem se na drugu stranu.
Rano je za Slejer.