Trčim nizbrdo. Čeka me kod Steka, u stvari kod pumpe.
Okrećem se, gledam. Nalazim ga. Stoji naslonjen na kola.
U pritrčavanju skidam ranac, otvaram vrata, ubacujem ga pozadi, sedam.
Čekam.
-Izvini, šta ti čekaš?, dovikujem mu, -Kabezu?
-Bogte, al' si brza, smeje se.
Ulazi, pali motor.
Idemo.
channel z
Gledam, onda spavam, pokušavam da čitam, ponovo sporadično gledam i sporadično spavam. On usporava pred nekom drumskom kafanom, parkira, staje.
-Da doručkujemo?, gleda me upitno.
-Ovde?
-Do sada ti nije smetalo da jedeš u najgorim kineskim rupetinama...
-Da, ali mi se činilo da su nekako higijenskiji.
Ipak pristajem.
give me back my man
Posle doručka vozim ja.
dry county
Vozim i dalje.
Ćutimo.
53 miles west of venus
Kako prilazimo Divcima počinje da mi daje instrukcije.
Raste testosteron, prisutna sam duhom.
ultraviolet
-Zar u ovome?
-Što? Šta mu fali?
-U početku mi je izgledalo kao Grunfov najnoviji patent... napravljen za 0 dolara i 93 centa... Ali može.
keep this party going
Posle se vraćamo.
Preračunavam vreme, količine navigacije, meteorologije i zakona koje treba da naučim.
Pokušavam da sve to uglavim u igranje i kapap, ali nešto će morati da trpi sve te mesece.
On se smeje. U daljini ponovo Beograd.
U daljini stari život.
-Pogledaj onaj snimak sa Z. Pokušaj da zamisliš sebe na njegovom mestu.
Zamišljam.
Hoću.
Desiće se.
roam
Monday, August 29, 2011
Sunday, August 28, 2011
Solarne i lunarne eklipse
Naši preci su dobro znali značaj mesečevih ciklusa vezan za rađanje i rast. Iako možda nisu razumeli da to ima suštinske veze sa magneto-električnim uticajima polja planete i kretanjima voda, kako u spoljnoj sredini tako i u telima živih bića, odlično su osećali i koristili ove pojave.
Sunce i Mesec su zbog svoje veličine i blizine našoj planeti astronomski i astrološki najznačajnija tela i zato se u astrološkoj praksi nazivaju i luminarima („svetlima“). Mesecu je potrebno grubo rečeno oko 28 dana da obiđe krug oko Zemlje i za to vreme kompletno ispuni ciklus kretanja voda u morima i okeanima, kao i kretanja fluida u živim bićima, što je ženama od davnina poznato pošto su hormonalno vrlo podložne ovim uticajima.
Preciznije rečeno, Mesec ispuni ciklus oko Zemlje za 27,3 dana, ali zato što Zemlja orbitira oko Sunca i to ogromnom brzinom, Mesec mora da postigne i to kretanje, i zato je pun ciklus 29,5 dana.
Kada se Mesec nalazi u konjunkciji sa Suncem tada imamo pojavu koja se naziva „pomračenje“ i naravno odmah za tim „mlad Mesec“. Nekih 14 dana kasnije Mesec stiže u opoziciju sa Suncem i on je tada „pun“. Pomračenja Sunca ili Meseca, ili kako se često nazivaju solarne i lunarne eklipse, se dešavaju nekoliko puta godišnje kada se luminari nađu u konjunkciji ili vrlo blizu Mesečevih čvorova. U slučaju da su Sunce i Mesec u konjunkciji na nekom od čvorova imaćemo solarnu eklipsu ili pomračenje Sunca, a u slučaju da se Sunce nalazi na nekom od čovorova, a Mesec je u opoziciji, imaćemo lunarnu eklipsu ili pomračenje Meseca. U ovom poslednjem slučaju Zemlja se nalazi između Sunca i Meseca i zaklanja Mesec svojom senkom. Solarne i lunarne eklipse idu u paru sa razmakom od oko 14 dana. U slučaju da se luminari nalaze egzaktno na čvorovima imaćemo „totalne“, a ako se nalaze u blizini imaćemo „parcijalne eklipse“.
Iako se generacijama dočekuju sa strahom, eklipse su zapravo savršeni kosmički đubretari. One brišu sve staro, sve neadekvatno za naš razvoj, koliko god to bilo bolno, i donose nove prilike, nove osobe i nove odnose. Ako se na primer tranzitni čvorovi nalaze u vašoj 4. i 10. kući očekujte da će u toku eklipsi uticati na promenu stanja u matičnom domu i uporedo sa tim u polju karijere, kao i u odnosu ili zdravlju vaših roditelja. U slučaju da se čvorovi nalaze unutar osa 5. i 11. kuće promene u toku pomračenja će se odvijati po pitanju dece ili ljubavi sa jedne strane, i vaših prijatelja i planova za budućnost sa druge. Takođe, sva astrološka polja koja se nalaze u opoziciji (a u njima su tranzitni Mesečevi čvorovi) biće svakako izložena dramatičnim promenama, a da li će se to desiti dan ranije, tačno u toku pomračenja ili par dana kasnije zavisi i od toga da li u vašoj karti preovlađuju kardinalni, fiksni ili mutabilni kvaliteti. I naravno, ne zaboravite da eklipe idu u paru – solarna i lunarna sa razmakom od oko 14 dana.
Sve detaljnije informacije o trajanju, tačnim kosmičkim koordinatama i zonama uticaja možete pronaći na zvaničnom sajtu NASA-e, Američke svemirske agencije. Astrološki - trajanje solarne eklipse u satima prevodi se kao trajanje njenog uticaja u toku sledećih godina. Na primer, ako je pomračenje Sunca trajalo 2 sata i 33 minuta ovaj uticaj ćemo osećati otprilike sledeće 2 i po godine. U slučaju lunarne eklipse vreme dejstva je kraće. Ako je trajala 2 sata i 30 minuta znači da će biti uticajna sledeća 2,5 meseca. Ovde treba izuzetno obratiti pažnju i na tranzitne planete koje svojim kretanjima „okidaju“ tačke pomračenja kao u nekom kosmičkom muzičkom instrumentu i aktiviraju novi-stari zvuk nekog događaja. Zato se nemojte čuditi ako se odjednom nađete u nekoj situaciji vrlo sličnoj iz prošlosti i podsetite se da smo još uvek pod uticajima vrlo moćnih pomračanja iz 2007-2008-2009 godine, i da ovo leto upravo zbog tih činjenica ima eho letnjih meseci 2009. godine. Mada, nemojte nikako zaboraviti ni vrlo moćne julske eklipse iz 2010. koje su bukvalno obrisale sve staro i ponudile nam uvid u naša prava stremljenja. Ovog leta one su takođe vrlo aktivne zbog ponovnog prelaska Saturna kroz središte Vage, kao i definitivnim ulaskom Urana u sazvežđe Ovna.
Pomračenja koja su se desila u toku januara mogla su jasno da se posmatraju sa teritorija Egipta, Jordana i bliskih država i najavila su vrelo “arapsko leto“ koje je praktično odmah po pomračenjima bilo aktivirano u političkom smislu. Skore eklipse (kraj juna i početak jula ove godine) bile su vidljive sa teritorija istočne Afrike, ponovo Bliskog istoka, zatim zbog rotacije Zemlje na teritorijama zapadne Australije i delimično Južne Amerike (dela Argentine, Urugvaja i Brazila), ali nikako neće biti toliko uticajne kao ona januarska, zbog slabijeg intenziteta i trajanja.
Ono što svakog od nas ponaosob možda najviše interesuje jeste uticaj baš ovih poslednjih pomračenja. A s obzirom da je solarna eklipsa u Blizancima pravila biseptil sa Neptunom i septil sa Plutonom time je i izazvala dramatične promene koje se ogledaju u otkrivanju novih snaga, novih specijalizacija koje smo uvežbavali tokom tri prolećna meseca i koje su nam u toku prvih nedelja jula donele situacije u kojima smo naterani da donosimo radikalne odluke i da pažljivo stepenicu po stepenicu gradimo novi život. Ovaj „početak“ prerašće u konkretnu formu početkom septembra i potpuno se razviti u trajanju od godinu i po dana. Ne žalite ako je tada nešto oduzeto od vas, već se okrenite sebi, kultivišite svoja znanja i umenja, birajte pametno. Tokom leta dešavaju se sudbinski preokreti i znajte da vam je nebo spremilo nešto daleko bolje i veće od onog čemu ste se ikada nadali.
Sunce i Mesec su zbog svoje veličine i blizine našoj planeti astronomski i astrološki najznačajnija tela i zato se u astrološkoj praksi nazivaju i luminarima („svetlima“). Mesecu je potrebno grubo rečeno oko 28 dana da obiđe krug oko Zemlje i za to vreme kompletno ispuni ciklus kretanja voda u morima i okeanima, kao i kretanja fluida u živim bićima, što je ženama od davnina poznato pošto su hormonalno vrlo podložne ovim uticajima.
Preciznije rečeno, Mesec ispuni ciklus oko Zemlje za 27,3 dana, ali zato što Zemlja orbitira oko Sunca i to ogromnom brzinom, Mesec mora da postigne i to kretanje, i zato je pun ciklus 29,5 dana.
Kada se Mesec nalazi u konjunkciji sa Suncem tada imamo pojavu koja se naziva „pomračenje“ i naravno odmah za tim „mlad Mesec“. Nekih 14 dana kasnije Mesec stiže u opoziciju sa Suncem i on je tada „pun“. Pomračenja Sunca ili Meseca, ili kako se često nazivaju solarne i lunarne eklipse, se dešavaju nekoliko puta godišnje kada se luminari nađu u konjunkciji ili vrlo blizu Mesečevih čvorova. U slučaju da su Sunce i Mesec u konjunkciji na nekom od čvorova imaćemo solarnu eklipsu ili pomračenje Sunca, a u slučaju da se Sunce nalazi na nekom od čovorova, a Mesec je u opoziciji, imaćemo lunarnu eklipsu ili pomračenje Meseca. U ovom poslednjem slučaju Zemlja se nalazi između Sunca i Meseca i zaklanja Mesec svojom senkom. Solarne i lunarne eklipse idu u paru sa razmakom od oko 14 dana. U slučaju da se luminari nalaze egzaktno na čvorovima imaćemo „totalne“, a ako se nalaze u blizini imaćemo „parcijalne eklipse“.
Iako se generacijama dočekuju sa strahom, eklipse su zapravo savršeni kosmički đubretari. One brišu sve staro, sve neadekvatno za naš razvoj, koliko god to bilo bolno, i donose nove prilike, nove osobe i nove odnose. Ako se na primer tranzitni čvorovi nalaze u vašoj 4. i 10. kući očekujte da će u toku eklipsi uticati na promenu stanja u matičnom domu i uporedo sa tim u polju karijere, kao i u odnosu ili zdravlju vaših roditelja. U slučaju da se čvorovi nalaze unutar osa 5. i 11. kuće promene u toku pomračenja će se odvijati po pitanju dece ili ljubavi sa jedne strane, i vaših prijatelja i planova za budućnost sa druge. Takođe, sva astrološka polja koja se nalaze u opoziciji (a u njima su tranzitni Mesečevi čvorovi) biće svakako izložena dramatičnim promenama, a da li će se to desiti dan ranije, tačno u toku pomračenja ili par dana kasnije zavisi i od toga da li u vašoj karti preovlađuju kardinalni, fiksni ili mutabilni kvaliteti. I naravno, ne zaboravite da eklipe idu u paru – solarna i lunarna sa razmakom od oko 14 dana.
Sve detaljnije informacije o trajanju, tačnim kosmičkim koordinatama i zonama uticaja možete pronaći na zvaničnom sajtu NASA-e, Američke svemirske agencije. Astrološki - trajanje solarne eklipse u satima prevodi se kao trajanje njenog uticaja u toku sledećih godina. Na primer, ako je pomračenje Sunca trajalo 2 sata i 33 minuta ovaj uticaj ćemo osećati otprilike sledeće 2 i po godine. U slučaju lunarne eklipse vreme dejstva je kraće. Ako je trajala 2 sata i 30 minuta znači da će biti uticajna sledeća 2,5 meseca. Ovde treba izuzetno obratiti pažnju i na tranzitne planete koje svojim kretanjima „okidaju“ tačke pomračenja kao u nekom kosmičkom muzičkom instrumentu i aktiviraju novi-stari zvuk nekog događaja. Zato se nemojte čuditi ako se odjednom nađete u nekoj situaciji vrlo sličnoj iz prošlosti i podsetite se da smo još uvek pod uticajima vrlo moćnih pomračanja iz 2007-2008-2009 godine, i da ovo leto upravo zbog tih činjenica ima eho letnjih meseci 2009. godine. Mada, nemojte nikako zaboraviti ni vrlo moćne julske eklipse iz 2010. koje su bukvalno obrisale sve staro i ponudile nam uvid u naša prava stremljenja. Ovog leta one su takođe vrlo aktivne zbog ponovnog prelaska Saturna kroz središte Vage, kao i definitivnim ulaskom Urana u sazvežđe Ovna.
Pomračenja koja su se desila u toku januara mogla su jasno da se posmatraju sa teritorija Egipta, Jordana i bliskih država i najavila su vrelo “arapsko leto“ koje je praktično odmah po pomračenjima bilo aktivirano u političkom smislu. Skore eklipse (kraj juna i početak jula ove godine) bile su vidljive sa teritorija istočne Afrike, ponovo Bliskog istoka, zatim zbog rotacije Zemlje na teritorijama zapadne Australije i delimično Južne Amerike (dela Argentine, Urugvaja i Brazila), ali nikako neće biti toliko uticajne kao ona januarska, zbog slabijeg intenziteta i trajanja.
Ono što svakog od nas ponaosob možda najviše interesuje jeste uticaj baš ovih poslednjih pomračenja. A s obzirom da je solarna eklipsa u Blizancima pravila biseptil sa Neptunom i septil sa Plutonom time je i izazvala dramatične promene koje se ogledaju u otkrivanju novih snaga, novih specijalizacija koje smo uvežbavali tokom tri prolećna meseca i koje su nam u toku prvih nedelja jula donele situacije u kojima smo naterani da donosimo radikalne odluke i da pažljivo stepenicu po stepenicu gradimo novi život. Ovaj „početak“ prerašće u konkretnu formu početkom septembra i potpuno se razviti u trajanju od godinu i po dana. Ne žalite ako je tada nešto oduzeto od vas, već se okrenite sebi, kultivišite svoja znanja i umenja, birajte pametno. Tokom leta dešavaju se sudbinski preokreti i znajte da vam je nebo spremilo nešto daleko bolje i veće od onog čemu ste se ikada nadali.
Friday, August 26, 2011
Wednesday, August 24, 2011
Mijamoto Musaši
U drugoj polovini 16. veka najveći majstori mačevanja u istočnom delu Japana bili su Cukahara Bokuden i gospodar Koizumi od Isea. U centralnom delu glavnog ostrva Honšu njihovu slavu su dostizali Jošioka Kenpo iz Kjota i Jagju Munejoši iz Jamatoa. Pored njih, po veštini beše poznat i gospodar Kitabatake Tonomori od Kuvane, izvrstan mačevalac, borac i dobar upravitelj svojih ljudi i imanja. Čak i dugo posle njegove smrti stanovnici oblasti Kuvana govorili su sa ljubavlju o njemu - ime tog gospodara simbolisalo je dobru vladavinu i opšti napredak.
Kitabatake je mačevanje i veštinu borenja uopšte izučio kod Cukahare Bokudena koji mu je preneo "Visoku vešinu mačevanja", njegove najtajnije od tajnih načina borenja. Cukaharin sin, Hikoširo, iako je nasledio ime i imanje svog oca, nije bio nagrađen i znanjem o tajnom očevom blagu, tako da stil borenja nazvan kasnije Bokuden nije rasprostranjen na istoku, gde je živeo Hokuširo, nego u oblasti Kuvana u kojoj je vladao Kitabatake.
Predanje kaže da je posle Bokudenove smrti Hikoširo otišao u Kuvanu i pokušao da od Kitabatakea prevarom izvuče tajne načine borenja koje je ovome preneo njegov otac.
"Moj otac me je", kažu da je rekao Kitabakeu, "davno učio veštini borenja, ali sada čujem da je neke veštine preneo i tebi. Sad sam u nedoumici. Da li je otac učio iste stvari i mene i tebe, ili se ono što nas je učio po nečemu razlikuje? Pokaži mi ono što je tebe učio, pa ćemo vrlo lako moći da uporedimo."
Kitabake je bio mudar čovek i odmah je shvatio šta želi Hikoširo. Nije, međutim, hteo da uvredi Bokudenovog naslednika i odmah je pristao na demonstraciju veštine. Ono što je on pokazao Hikoširu bio je, međutim, samo spoljašnji vid "Visoke veštine mačevanja", ne i ono što je bilo glavno u njoj. Tako se dogodilo da je Kitabake Tonomori ostao jedini pravi majstor koji se borio Bokudenovim stilom i da bi ga izučili mnogi mladi ronini morali su da idu čak u Kuvanu. Na istoku je ostao Hikoširo da na mlade generacije prenosi ono što je u stvari bila prazna hladna školjka, ljuštura veličine njegovog oca, samo spoljni oblik, bez srca.
...
Više od svega Musašija je uznemiravala pomisao na to koliko je nedozreo kad se uporedi sa starim Jagjuom Sekišjusaijem. Misleći na savršenstvo koje je postigao stari Jagju, Musaši je često bio tužan, a ponekad čak i besan što je toliko daleko od njega. U takvim trenucima zabranjivao je sebi da uopšte govori o putu samuraja i putu mača, na kome je Jagju praktično došao do onog krajnjeg cilja koji je Musaši žarko želeo da dostigne.
Sećajući se Jagjua, svet oko njega, za koji je govorio da je ispunjen glupacima, činio mu se velikim, zastrašujuće velikim. U takvom svetu život nije stvar logike, niti je mač stvar logike. U takvim trenucima osećao je da mnogo više ljudi oko njega, mnogo više nego što je to obično mislio, može da bude bolje od njega, ali ni tada nije gubio nadu da će ipak jednog dana biti savršen. Samo mu se tada taj cilj činio suviše dalekim.
Kad bi se ti trenuci sumnje u samog sebe suviše odužili, Musaši bi odlazio na planine i u njihovoj samoći tražio pribežište. Kada bi se otuda ponovo vraćao među ljude, po njegovom izgledu moglo je da se shvati šta je sve tamo preživeo. Upalih obraza, tela prekrivenog ranama i ogrebotinama, sa kosom ulepljenom jer nije moglo da je opere ni dugo stajanje pod ledenim vodopadima. Spavao je samo na goloj zemlji i odeća i telo bili su mu toliko prljavi da su mu svetleli samo zubi i oči.
Ali, to je bila samo spoljašnjost. Iznutra, on je tada skoro goreo od samopouzdanja, skoro arogancije, a energija u njemu je tada bila toliko velika da niko koga bi sreo nije mogao da mu se suprotstavi. Susreti koje je tada imao sa mačevaocima bili su prave provere njegove odvažnosti, i zato je voleo to vreme kada siđe sa planina.
Sada je krenuo na put da sazna šta zna taj umetnik u borbi kasurigamom. Desetak dana pre zakazanog susreta u Kjotu imao je taman toliko vremena da ode do Kuvane i u okolnim planinama sazna šta to Šišido Baiken može da uradi tim opasnim oružjem. Da li je taj čovek jedan od onih pravih ili je samo jedan od mnogih insekata koji jedu pirinač i naseljavaju zemlju, to je trebalo tek da se vidi. Kasurigama ili njegov mač, ko je jači? To je tek trebalo da se vidi.
MIJAMOTO MUSAŠI
Eiđi Jošikava
Kitabatake je mačevanje i veštinu borenja uopšte izučio kod Cukahare Bokudena koji mu je preneo "Visoku vešinu mačevanja", njegove najtajnije od tajnih načina borenja. Cukaharin sin, Hikoširo, iako je nasledio ime i imanje svog oca, nije bio nagrađen i znanjem o tajnom očevom blagu, tako da stil borenja nazvan kasnije Bokuden nije rasprostranjen na istoku, gde je živeo Hokuširo, nego u oblasti Kuvana u kojoj je vladao Kitabatake.
Predanje kaže da je posle Bokudenove smrti Hikoširo otišao u Kuvanu i pokušao da od Kitabatakea prevarom izvuče tajne načine borenja koje je ovome preneo njegov otac.
"Moj otac me je", kažu da je rekao Kitabakeu, "davno učio veštini borenja, ali sada čujem da je neke veštine preneo i tebi. Sad sam u nedoumici. Da li je otac učio iste stvari i mene i tebe, ili se ono što nas je učio po nečemu razlikuje? Pokaži mi ono što je tebe učio, pa ćemo vrlo lako moći da uporedimo."
Kitabake je bio mudar čovek i odmah je shvatio šta želi Hikoširo. Nije, međutim, hteo da uvredi Bokudenovog naslednika i odmah je pristao na demonstraciju veštine. Ono što je on pokazao Hikoširu bio je, međutim, samo spoljašnji vid "Visoke veštine mačevanja", ne i ono što je bilo glavno u njoj. Tako se dogodilo da je Kitabake Tonomori ostao jedini pravi majstor koji se borio Bokudenovim stilom i da bi ga izučili mnogi mladi ronini morali su da idu čak u Kuvanu. Na istoku je ostao Hikoširo da na mlade generacije prenosi ono što je u stvari bila prazna hladna školjka, ljuštura veličine njegovog oca, samo spoljni oblik, bez srca.
...
Više od svega Musašija je uznemiravala pomisao na to koliko je nedozreo kad se uporedi sa starim Jagjuom Sekišjusaijem. Misleći na savršenstvo koje je postigao stari Jagju, Musaši je često bio tužan, a ponekad čak i besan što je toliko daleko od njega. U takvim trenucima zabranjivao je sebi da uopšte govori o putu samuraja i putu mača, na kome je Jagju praktično došao do onog krajnjeg cilja koji je Musaši žarko želeo da dostigne.
Sećajući se Jagjua, svet oko njega, za koji je govorio da je ispunjen glupacima, činio mu se velikim, zastrašujuće velikim. U takvom svetu život nije stvar logike, niti je mač stvar logike. U takvim trenucima osećao je da mnogo više ljudi oko njega, mnogo više nego što je to obično mislio, može da bude bolje od njega, ali ni tada nije gubio nadu da će ipak jednog dana biti savršen. Samo mu se tada taj cilj činio suviše dalekim.
Kad bi se ti trenuci sumnje u samog sebe suviše odužili, Musaši bi odlazio na planine i u njihovoj samoći tražio pribežište. Kada bi se otuda ponovo vraćao među ljude, po njegovom izgledu moglo je da se shvati šta je sve tamo preživeo. Upalih obraza, tela prekrivenog ranama i ogrebotinama, sa kosom ulepljenom jer nije moglo da je opere ni dugo stajanje pod ledenim vodopadima. Spavao je samo na goloj zemlji i odeća i telo bili su mu toliko prljavi da su mu svetleli samo zubi i oči.
Ali, to je bila samo spoljašnjost. Iznutra, on je tada skoro goreo od samopouzdanja, skoro arogancije, a energija u njemu je tada bila toliko velika da niko koga bi sreo nije mogao da mu se suprotstavi. Susreti koje je tada imao sa mačevaocima bili su prave provere njegove odvažnosti, i zato je voleo to vreme kada siđe sa planina.
Sada je krenuo na put da sazna šta zna taj umetnik u borbi kasurigamom. Desetak dana pre zakazanog susreta u Kjotu imao je taman toliko vremena da ode do Kuvane i u okolnim planinama sazna šta to Šišido Baiken može da uradi tim opasnim oružjem. Da li je taj čovek jedan od onih pravih ili je samo jedan od mnogih insekata koji jedu pirinač i naseljavaju zemlju, to je trebalo tek da se vidi. Kasurigama ili njegov mač, ko je jači? To je tek trebalo da se vidi.
MIJAMOTO MUSAŠI
Eiđi Jošikava
Monday, August 22, 2011
Kraljica noći (operetsko-operativni foto-roman)
-Muter!...
-Wo ist das deine Toshiba antivirus program?
-Ah, liebe Muter...
-Ein program auf oder mit evig enzogen?
-Er hat sich mit eingeweiten gemit schlossieren...
-Den eingeweiten gemit schlossieren??!!!
-...Ja.
-Ah Tochter, nun bis du mir ein evische Entrissen.
-Ein evische Entrissen?
-Meine letze Stunde is da!
-Meine liebes Kind, deine Muter kann dich nicht verschutzen. Sieben sonnen schloss ich nicht bekannten... Und begreiflich nicht verloren.
Morgen bist du einen Mentolen aus der Firme telefonieren und zwingen.
-Zwingen?
-Ja, zwingen!
-Aber Muter!!!!
I naravno, i na radost komšiluka u kasno veče, kao finale otpevala sam joj svoje mračne namere.
I posle neka mi samo neko zucne da Dijana Domrau zvuči neurotično kao kraljica noći.
Kako može majčinsko-ćerčinska rasprava da ne zvuči neurotično?
A i kako bi onda ispitali granice ženskih glasova?
-Wo ist das deine Toshiba antivirus program?
-Ah, liebe Muter...
-Ein program auf oder mit evig enzogen?
-Er hat sich mit eingeweiten gemit schlossieren...
-Den eingeweiten gemit schlossieren??!!!
-...Ja.
-Ah Tochter, nun bis du mir ein evische Entrissen.
-Ein evische Entrissen?
-Meine letze Stunde is da!
-Meine liebes Kind, deine Muter kann dich nicht verschutzen. Sieben sonnen schloss ich nicht bekannten... Und begreiflich nicht verloren.
Morgen bist du einen Mentolen aus der Firme telefonieren und zwingen.
-Zwingen?
-Ja, zwingen!
-Aber Muter!!!!
I naravno, i na radost komšiluka u kasno veče, kao finale otpevala sam joj svoje mračne namere.
I posle neka mi samo neko zucne da Dijana Domrau zvuči neurotično kao kraljica noći.
Kako može majčinsko-ćerčinska rasprava da ne zvuči neurotično?
A i kako bi onda ispitali granice ženskih glasova?
Saturday, August 20, 2011
Aleksandrija
Dejvid je odavno rekao istinu:
"Svaki izgubljeni život pre vremena, pre stvarnog roka, je isto kao da je izgorela jedna Aleksandrijska biblioteka."
I nisu česte prilike, ali ih ima, da shvatim kako neke ideje vezane za opštenarodne zabave mogu da pokažu i pomognu i ponekoj Aleksandrijskoj biblioteci da oživi u punom sjaju.
I nisu česte prilike kada mi suze samo tako krenu, nastave da liju i otvore lice za novi osmeh.
"Svaki izgubljeni život pre vremena, pre stvarnog roka, je isto kao da je izgorela jedna Aleksandrijska biblioteka."
I nisu česte prilike, ali ih ima, da shvatim kako neke ideje vezane za opštenarodne zabave mogu da pokažu i pomognu i ponekoj Aleksandrijskoj biblioteci da oživi u punom sjaju.
I nisu česte prilike kada mi suze samo tako krenu, nastave da liju i otvore lice za novi osmeh.
Thursday, August 18, 2011
Monday, August 15, 2011
Deveti talas, peta noć - poslednji dan u ciklusu
Sutra se dešava inferiorno-superiorna konjunkcija Merkura i Venere sa Suncem.
Merkur se nalazi iza, a Venera ispred Sunca u odnosu na Zemlju.
Ovo otvara "liniju" elektro-magnetnog uticaja pravo na našu planetu.
Trebalo bi da otvori i sezonu zemljotresa koja će trajati sve negde do ranog leta sledeće godine.
Prvo mini sezonu od 15. avgusta do 1. septembra, sa tačkom maksimuma 17. avgusta.
Turska, mala Azija?
8, 9 stepeni? Možda i malo jače?
Živo me zanima da li će se pokazati.
A sa druge strane, živo me zanima i da se ne pokaže, pošto se dešava na Tetis geosinklinali gde smo i mi.
Merkur se nalazi iza, a Venera ispred Sunca u odnosu na Zemlju.
Ovo otvara "liniju" elektro-magnetnog uticaja pravo na našu planetu.
Trebalo bi da otvori i sezonu zemljotresa koja će trajati sve negde do ranog leta sledeće godine.
Prvo mini sezonu od 15. avgusta do 1. septembra, sa tačkom maksimuma 17. avgusta.
Turska, mala Azija?
8, 9 stepeni? Možda i malo jače?
Živo me zanima da li će se pokazati.
A sa druge strane, živo me zanima i da se ne pokaže, pošto se dešava na Tetis geosinklinali gde smo i mi.
Thursday, August 11, 2011
Recept za picu
Uopšte neću o tome šta je zdravo, a šta nije.
Niti šta je pica po striktnim pravilima (180g testa, pravi paradajz sos, bosiljak, origano i mocarela... pa onda doktorat o tome kako se pravi testo, pa kako sos, u kojim uslovima je odgajan paradajz, sa posebnim osvrtom na klimatologiju, što se odnosi i na začinsko bilje... kako su gajene krave da bi se dobila idealna mocarela, te muzika i masaža koju su imale i tačan broj dnevnih šetnji ne bi li mleko bilo idealne strukture...).
I Bože sačuvaj da trtljam o bezglutenskoj dijeti, kojoj izmaknem tu i tamo.
I nikako o picama u parčićima koje se prodaju po gradskim kioscima, koje je dovoljno da samo pogledam u preseku i odustanem. Ili o onim iz picerija sa kojima u nedostatku nunčaki i kasurigame možete vrlo zgodno i vrlo brzo ubiti čoveka. Neki pica majstori je zapravo trebalo da budu obućari, potkivači ili kovači... Nikako kuvari.
Nikako.
Elem, da skratim. Po meni idealna pica je idealno ispečena, testo nije živo, ali je mekano i lagano za sečenje, ukusno, i sa dušom. Od gore nije ni suvo, ni pregorelo, sos je pristojan, začina dovoljno, ali ne previše i sve što se po tome stavi je mekano, dovoljno ispečeno i pravo. Što je vrlo bitno prilikom izbora sira ili kačkavalja, koji se ovde u najvećem broju slučajeva (bedan kačkavalj Srbija proizvodi) u toku termičkog procesa pretvara u plastičnu masu (od koje su ga, ruku na srce, i proizveli).
No, baza je testo, kesica kečapa, origano i šta god vam padne na pamet.
Testo za picu:
-800g brašna
-1,5 kašičice soli
-2 kašike šećera
-40g kvasca
-8 kašika ulja
-2 dl vode
Za nesposobne kuvarice kao što sam ja ide detaljno uputstvo.
Kvasac (40g jednako je kockici kvasca iz prodavnice) mora da bude na sobnoj temperaturi. U vrlo mlaku vodu se doda šećer i so i promeša, zatim se lagano stavi izmrvljen kvasac i ostavi nešto minuta da počne da "radi". Radi tako što ispliva na površinu i raširi se.
U većoj posudi se (koristim plastičnu vanglu) sipa brašno i ulje, a zatim doda ona smeša razgoropađenog kvasca, šećera, soli i vode. I mesi.
Mora da se mesi lagano, sa ljubavlju, i sa mirom u glavi.
Ovo je inače tzv "univerzalno testo", što će reći da može da se koristi za kiflice, štapiće, perece, hleb, šta god.
Ako je previše suvo i tvrdo doda se malo vode.
Ako je previše mekano doda se malo brašna.
Ovde data mera od 800 g brašna je za dva pleha pice, to jest za 4 osobe (mada je to promenljiva kategorija kada ručku prisustvuje muškarac, jer su oni u stanju da pojedu vola uz deset plehova, ili kada prisustvujem ja, a nije mi baš stalo tih dana da izgledam manekenski).
Kada je dobro umešeno, pokrije se kuhinjskom krpom (čistom dabome) i ostavi na miru i na toplom da naraste.
Nekih 20-30 minuta kasnije kada udvostruči masu spremno je za rad.
Iskusnije kuvarice bi na ovo rekle da treba da se premesi ponovo, pa da još jednom nadođe, ali to je savet za one koje vole da kuvaju, sobaricama je dovoljno samo jedno narastanje, jer su sobarice obično gladne kao vukovi dok spremaju.
Ovom testu je dodato mnogo, ali mnogo više vode nego što piše u receptu, i to vrlo namerno, da bi testo bilo mekano.
Znači pleh, na njega papir za pečenje, pa "razmazivanje testa".
A onda očajnički urlik u kuhinji - Neka mi neko doda kesu za zamrzivač, ulepljena sam!
S obzirom da nas je na ručku tri, i to ženskice, i to u stadijumu dijeta, jedan pleh je bio dovoljan, a ostatak je spakovan u kesu i otišao je u zamrzivač.
Nije tako dobro posle odleđivanja kao sveže, ali u odnosu na one gotove pica kore je vrhunac kulinarstva.
U posebnoj posudi se razmuti kesica kečapa sa vodom (ni previše ni premalo) i doda se malo origana.
Zatim se razmaže po testu, koje se ponovo pospe origanom.
Ako se stavlja šunka, neke tanko sečene kobasice i sve što je baš tanko - to bi trebalo ređati prvo. Odozgo vrlo lepo idu sveže paprike, maslinke naravno, pavlaka ko voli...
Ostale su mi neke šitake pečurke pa sam probala i sa njima. Nisu za picu, ali može da prođe.
Kačkavalj negde u sredini ili gore, jer ako jeste kvalitetan onda se lepo topi.
Taman pre ređanja čudesa na testo uključi se rerna na 250 C, i pošto se časkom usija, smanji se na 200 C pre samog ubacivanja pleha.
A onda desetak minuta kasnije počinje da božanski miriše...
Ali mora još da se čeka.
Po samom testu se vidi kada je gotovo.
Pogotovo kada sobarica čuči ispred rerne i pobožno mantra (da ne bi umrla od gladi).
U slučaju da niste sigurni da li je testo pečeno to se proverava tako što se ubode čačkalica ili viljuška, pa ako ne ostane traga na njoj - gotovo je.
Ovde se vidi da je testo mekano, ali ne previše debelo. Štaviše deblje je samo na ivicama, te bih bila u stanju da slistim ceo pleh i tražim još samo da ne treba da skačem popodne...
(Život jeste patnja, prvi postulat budizma)
E da, čim se izvadi iz rerne pica se premaže (prelije?) ostatkom onog razređenog kečapa i sačeka par minuta da se sve upije.
I tada je u idealnom stanju... Što je namirisala i naša Biserka, koja je "slučajno" naišla baš u vreme ručka.
Biserku nismo pojele, ipak smo bile na dijetama.
Uz ovo (picu, a ne Biserku) idealno ide i Milin voćni kolač (originalno japanski božićni kolač sa jagodama koji je pretrpeo neke modifikacije).
Standardni patišpanj (Mili bi sad rekla da je to uvreda za japanski recept, ali istina je istina) preko kog se stavi umućena slatka pavlaka, naređa voće, pa sledeća kora, pa pavlaka, pa voće.
Ali, zato što život jeste patnja i zato što u našoj kući ne može da se pronađe modla za tortu sa rasklapajućim cilindričnim zidom sa tačnim specifikacijama prečnika i materjala, i zato što nju niko ne razume, i zato što sam ja mentol, i zato što imamo pleh za tart (preveliki) i zato što sam ja trostruki mentol koji ima ideju da se patišpanj ostavi kao tart, te na njega samo prospe pavlaka i voće i zato što je život definitivno patnja...
Patišpanj (okrugli) je presečen na pola te je torta dobila oblik polumeseca.
Koje po mojoj ideji (trostruki mentol) isekosmo na 4 debela parčeta taman koliko i jeste prava mera i slistismo.
To se valjda nije računalo u dijetu...
Niti šta je pica po striktnim pravilima (180g testa, pravi paradajz sos, bosiljak, origano i mocarela... pa onda doktorat o tome kako se pravi testo, pa kako sos, u kojim uslovima je odgajan paradajz, sa posebnim osvrtom na klimatologiju, što se odnosi i na začinsko bilje... kako su gajene krave da bi se dobila idealna mocarela, te muzika i masaža koju su imale i tačan broj dnevnih šetnji ne bi li mleko bilo idealne strukture...).
I Bože sačuvaj da trtljam o bezglutenskoj dijeti, kojoj izmaknem tu i tamo.
I nikako o picama u parčićima koje se prodaju po gradskim kioscima, koje je dovoljno da samo pogledam u preseku i odustanem. Ili o onim iz picerija sa kojima u nedostatku nunčaki i kasurigame možete vrlo zgodno i vrlo brzo ubiti čoveka. Neki pica majstori je zapravo trebalo da budu obućari, potkivači ili kovači... Nikako kuvari.
Nikako.
Elem, da skratim. Po meni idealna pica je idealno ispečena, testo nije živo, ali je mekano i lagano za sečenje, ukusno, i sa dušom. Od gore nije ni suvo, ni pregorelo, sos je pristojan, začina dovoljno, ali ne previše i sve što se po tome stavi je mekano, dovoljno ispečeno i pravo. Što je vrlo bitno prilikom izbora sira ili kačkavalja, koji se ovde u najvećem broju slučajeva (bedan kačkavalj Srbija proizvodi) u toku termičkog procesa pretvara u plastičnu masu (od koje su ga, ruku na srce, i proizveli).
No, baza je testo, kesica kečapa, origano i šta god vam padne na pamet.
Testo za picu:
-800g brašna
-1,5 kašičice soli
-2 kašike šećera
-40g kvasca
-8 kašika ulja
-2 dl vode
Za nesposobne kuvarice kao što sam ja ide detaljno uputstvo.
Kvasac (40g jednako je kockici kvasca iz prodavnice) mora da bude na sobnoj temperaturi. U vrlo mlaku vodu se doda šećer i so i promeša, zatim se lagano stavi izmrvljen kvasac i ostavi nešto minuta da počne da "radi". Radi tako što ispliva na površinu i raširi se.
U većoj posudi se (koristim plastičnu vanglu) sipa brašno i ulje, a zatim doda ona smeša razgoropađenog kvasca, šećera, soli i vode. I mesi.
Mora da se mesi lagano, sa ljubavlju, i sa mirom u glavi.
Ovo je inače tzv "univerzalno testo", što će reći da može da se koristi za kiflice, štapiće, perece, hleb, šta god.
Ako je previše suvo i tvrdo doda se malo vode.
Ako je previše mekano doda se malo brašna.
Ovde data mera od 800 g brašna je za dva pleha pice, to jest za 4 osobe (mada je to promenljiva kategorija kada ručku prisustvuje muškarac, jer su oni u stanju da pojedu vola uz deset plehova, ili kada prisustvujem ja, a nije mi baš stalo tih dana da izgledam manekenski).
Kada je dobro umešeno, pokrije se kuhinjskom krpom (čistom dabome) i ostavi na miru i na toplom da naraste.
Nekih 20-30 minuta kasnije kada udvostruči masu spremno je za rad.
Iskusnije kuvarice bi na ovo rekle da treba da se premesi ponovo, pa da još jednom nadođe, ali to je savet za one koje vole da kuvaju, sobaricama je dovoljno samo jedno narastanje, jer su sobarice obično gladne kao vukovi dok spremaju.
Ovom testu je dodato mnogo, ali mnogo više vode nego što piše u receptu, i to vrlo namerno, da bi testo bilo mekano.
Znači pleh, na njega papir za pečenje, pa "razmazivanje testa".
A onda očajnički urlik u kuhinji - Neka mi neko doda kesu za zamrzivač, ulepljena sam!
S obzirom da nas je na ručku tri, i to ženskice, i to u stadijumu dijeta, jedan pleh je bio dovoljan, a ostatak je spakovan u kesu i otišao je u zamrzivač.
Nije tako dobro posle odleđivanja kao sveže, ali u odnosu na one gotove pica kore je vrhunac kulinarstva.
U posebnoj posudi se razmuti kesica kečapa sa vodom (ni previše ni premalo) i doda se malo origana.
Zatim se razmaže po testu, koje se ponovo pospe origanom.
Ako se stavlja šunka, neke tanko sečene kobasice i sve što je baš tanko - to bi trebalo ređati prvo. Odozgo vrlo lepo idu sveže paprike, maslinke naravno, pavlaka ko voli...
Ostale su mi neke šitake pečurke pa sam probala i sa njima. Nisu za picu, ali može da prođe.
Kačkavalj negde u sredini ili gore, jer ako jeste kvalitetan onda se lepo topi.
Taman pre ređanja čudesa na testo uključi se rerna na 250 C, i pošto se časkom usija, smanji se na 200 C pre samog ubacivanja pleha.
A onda desetak minuta kasnije počinje da božanski miriše...
Ali mora još da se čeka.
Po samom testu se vidi kada je gotovo.
Pogotovo kada sobarica čuči ispred rerne i pobožno mantra (da ne bi umrla od gladi).
U slučaju da niste sigurni da li je testo pečeno to se proverava tako što se ubode čačkalica ili viljuška, pa ako ne ostane traga na njoj - gotovo je.
Ovde se vidi da je testo mekano, ali ne previše debelo. Štaviše deblje je samo na ivicama, te bih bila u stanju da slistim ceo pleh i tražim još samo da ne treba da skačem popodne...
(Život jeste patnja, prvi postulat budizma)
E da, čim se izvadi iz rerne pica se premaže (prelije?) ostatkom onog razređenog kečapa i sačeka par minuta da se sve upije.
I tada je u idealnom stanju... Što je namirisala i naša Biserka, koja je "slučajno" naišla baš u vreme ručka.
Biserku nismo pojele, ipak smo bile na dijetama.
Uz ovo (picu, a ne Biserku) idealno ide i Milin voćni kolač (originalno japanski božićni kolač sa jagodama koji je pretrpeo neke modifikacije).
Standardni patišpanj (Mili bi sad rekla da je to uvreda za japanski recept, ali istina je istina) preko kog se stavi umućena slatka pavlaka, naređa voće, pa sledeća kora, pa pavlaka, pa voće.
Ali, zato što život jeste patnja i zato što u našoj kući ne može da se pronađe modla za tortu sa rasklapajućim cilindričnim zidom sa tačnim specifikacijama prečnika i materjala, i zato što nju niko ne razume, i zato što sam ja mentol, i zato što imamo pleh za tart (preveliki) i zato što sam ja trostruki mentol koji ima ideju da se patišpanj ostavi kao tart, te na njega samo prospe pavlaka i voće i zato što je život definitivno patnja...
Patišpanj (okrugli) je presečen na pola te je torta dobila oblik polumeseca.
Koje po mojoj ideji (trostruki mentol) isekosmo na 4 debela parčeta taman koliko i jeste prava mera i slistismo.
To se valjda nije računalo u dijetu...
Wednesday, August 10, 2011
Monday, August 8, 2011
26. Savremena praktična alhemija
U toku 18. i 19. veka alhemija je bila marginalizovana i zaista nije bilo novih iskoraka, sve dok nova dostignuća fizike sa jedne, kao i nova duhovna otvaranja sa druge strane, nisu tada nazvanu „proto-hemiju“ vratili na njeno pravo mesto.
Poslednju četvrtinu 19. veka obeležilo je oživljavanje alhemije što se desilo kao reakcija na rigidni naučno-istraživački stav koji je tada dominirao. Najviše zahvaljujući jačanju teozofskog pokreta koji je potencirao spiritualni i okultni pogled na život, kroz ceo zapadni svet ponovo se prikupljaju i ozbiljno izučavaju alhemičarski spisi. A W.A. Ajton je bio i jedan od prvih koji su ponovo započeli praktične eksperimente. Početkom 20. veka i upravo zahvaljujući Raderfordovim eksperimentima vezanim za transmutacije atoma broj eksperimentatora se ubrzo povećava. 1926. Pojavljuje se i čuvena Fulkanelijeva knjiga „Misterije katedrala“. Iako je ova knjiga formalno opisivala samo alhemičarske procese i simboliku utisnute u gotske katedrale, priče o Fulkanelijevim mitskim uspesima u potrazi za Kamenom mudrosti su počele da se šire kroz Evropu.
Novi početak
Arčibald Kokren, po zvanju fizioterapeut, pokreće u Londonu 1930. godine profesionalnu alhemičarsku laboratoriju u kojoj proizvodi ulja metala i koristi ih za lečenja. Svoje nadahnuće dobija iz radova Bazila Valentina, Džordža Riplija i Rejmona Lula. Desetak godina kasnije objavljuje knjigu „Alhemija ponovo otkrivena i sačuvana“ (može se slobodno preuzeti sa Interneta pod imenom „Alchemy Rediscovered and Restored“ Archibald Cockren) u kojoj je vrlo jasno opisao opštu istoriju i generalne procese. Mada je otvoreno pokušavao da dovrši Opus magnum, Kokren je najveći deo svog vremena i uspeha dao proizvodeći lekove. Priča je naglo prekinuta u toku rata kada je nastradao od bombe u sred svoje laboratorije.
U Francuskoj je 1948. Arman Barbo obnovio proces Mutus Liber iz 17. veka. Ovo je uključivalo ciklično ponavljanje destilacija suvog bilja u rosi, o čemu je Barbo otvoreno i pisao u svom delu „Hiljadujutarnje zlato“, objavljenom 1969. Njegove težnje su bili lekovi, a ne transmutacija. Nekako u isto vreme Rožer Karo je štampao seriju knjiga pod imenima edicija Alhemičarske plejade i Alhemičarske podudarnosti gde su se pored opisa eksperimenata mogle pogledati i precizne fotografije svake faze i njihove kolorne promene.
A najvažnijom figurom praktične alhemije 20. veka smatra se Albert Rajdel koji je objavio delo Alhemičarski praktikum (Uputstvo za praktičnu laboratorijsku alhemiju) 1960. godine. On je u Solt Lejk Sitiju osnovao Istraživački centar Paracelzus gde je počeo obuku i predavanja. Procese je sveo na sparigičnu pripremu supstanci iz biljaka koristeći najmoderniju laboratorijsku i hemičarsku opremu. I sva njegova predavanja sa obaveznim praktičnim radom bila su toliko popularna da je na svakom imao po više od stotinu studenata. Kasnije pod njegovim nadzorom osnovani su centri ovog tipa i u Nemačkoj i Australiji.
Suština Albertusovog, kako su ga nazivali studenti i poklonici, rada bila je priprema medikamenata, kako za bolesti, tako i za očuvanje zdravlja, ono što mi danas generalno nazivamo suplementi. Glavna tehnika njegove sparigične pripreme bila je zagrevanje Soli, Sumpora i Žive da bi se odvojili iz suštine supstance u jedinstvenu formu, a zatim ponovno sjedinjenje. Ovaj proces se dakako ponavljao dovoljan broj puta dok ne bi dostigao savršenstvo u svojoj medicinskoj potenciji.
(Zainteresovani se mogu podsetiti teksta o Kineskoj alhemiji gde je ova osnovna alhemičarska filozofija detaljnije objašnjena. Generalno i vrlo grubo opisano, razdvajanje, pa ponovno sastavljanje supstance možete shvatiti ako ga uporedite sa procesom nastanka čokolade. Kakao zrno se melje, obrađuje i iz njega se odvaja kakao prah i kakao buter. U kasnijoj fazi ove „supstance“ se ponovo spajaju uz neke dodatke, ali sada nemamo više obično kakao zrno već čokoladu, transmutiranu osnovnu supstancu.)
Jedan od svetski najpoznatijih (i javnih) alhemičarskih časopisa bilo je društvo LPN (Le petit Philosophe de la Nature) koje je osnovao Žan Diboa 1979. godine, a koje je steklo nebrojeno mnogo poklonika širom planete. Diboa je preuzeo različite elemente mnogih autora i praktičara i vrlo ih koherentno sklopio u nizove lekcija koje su postale baza rada LPN-a. U toku devedesetih godina prošlog veka LPN je počeo da se objavljuje i u Americi, gde je za kratko vreme stekao veliku popularnost i pomogao u misiji daljih istraživanja, štampanja novih knjiga i obučavanja mladih praktičara. Ono što je LPN razlikovalo od svih dotadašnjih društava bila je potpuna javnost i iskrena otvorenost u radu koja je omogućila njegovo trajanje. Na žalost ovo društvo je prestalo da postoji pre par godina, ali se još uvek može relativno lako doći do njihovih primeraka knjiga ili brojeva časopisa.
Poslednju četvrtinu 19. veka obeležilo je oživljavanje alhemije što se desilo kao reakcija na rigidni naučno-istraživački stav koji je tada dominirao. Najviše zahvaljujući jačanju teozofskog pokreta koji je potencirao spiritualni i okultni pogled na život, kroz ceo zapadni svet ponovo se prikupljaju i ozbiljno izučavaju alhemičarski spisi. A W.A. Ajton je bio i jedan od prvih koji su ponovo započeli praktične eksperimente. Početkom 20. veka i upravo zahvaljujući Raderfordovim eksperimentima vezanim za transmutacije atoma broj eksperimentatora se ubrzo povećava. 1926. Pojavljuje se i čuvena Fulkanelijeva knjiga „Misterije katedrala“. Iako je ova knjiga formalno opisivala samo alhemičarske procese i simboliku utisnute u gotske katedrale, priče o Fulkanelijevim mitskim uspesima u potrazi za Kamenom mudrosti su počele da se šire kroz Evropu.
Novi početak
Arčibald Kokren, po zvanju fizioterapeut, pokreće u Londonu 1930. godine profesionalnu alhemičarsku laboratoriju u kojoj proizvodi ulja metala i koristi ih za lečenja. Svoje nadahnuće dobija iz radova Bazila Valentina, Džordža Riplija i Rejmona Lula. Desetak godina kasnije objavljuje knjigu „Alhemija ponovo otkrivena i sačuvana“ (može se slobodno preuzeti sa Interneta pod imenom „Alchemy Rediscovered and Restored“ Archibald Cockren) u kojoj je vrlo jasno opisao opštu istoriju i generalne procese. Mada je otvoreno pokušavao da dovrši Opus magnum, Kokren je najveći deo svog vremena i uspeha dao proizvodeći lekove. Priča je naglo prekinuta u toku rata kada je nastradao od bombe u sred svoje laboratorije.
U Francuskoj je 1948. Arman Barbo obnovio proces Mutus Liber iz 17. veka. Ovo je uključivalo ciklično ponavljanje destilacija suvog bilja u rosi, o čemu je Barbo otvoreno i pisao u svom delu „Hiljadujutarnje zlato“, objavljenom 1969. Njegove težnje su bili lekovi, a ne transmutacija. Nekako u isto vreme Rožer Karo je štampao seriju knjiga pod imenima edicija Alhemičarske plejade i Alhemičarske podudarnosti gde su se pored opisa eksperimenata mogle pogledati i precizne fotografije svake faze i njihove kolorne promene.
A najvažnijom figurom praktične alhemije 20. veka smatra se Albert Rajdel koji je objavio delo Alhemičarski praktikum (Uputstvo za praktičnu laboratorijsku alhemiju) 1960. godine. On je u Solt Lejk Sitiju osnovao Istraživački centar Paracelzus gde je počeo obuku i predavanja. Procese je sveo na sparigičnu pripremu supstanci iz biljaka koristeći najmoderniju laboratorijsku i hemičarsku opremu. I sva njegova predavanja sa obaveznim praktičnim radom bila su toliko popularna da je na svakom imao po više od stotinu studenata. Kasnije pod njegovim nadzorom osnovani su centri ovog tipa i u Nemačkoj i Australiji.
Suština Albertusovog, kako su ga nazivali studenti i poklonici, rada bila je priprema medikamenata, kako za bolesti, tako i za očuvanje zdravlja, ono što mi danas generalno nazivamo suplementi. Glavna tehnika njegove sparigične pripreme bila je zagrevanje Soli, Sumpora i Žive da bi se odvojili iz suštine supstance u jedinstvenu formu, a zatim ponovno sjedinjenje. Ovaj proces se dakako ponavljao dovoljan broj puta dok ne bi dostigao savršenstvo u svojoj medicinskoj potenciji.
(Zainteresovani se mogu podsetiti teksta o Kineskoj alhemiji gde je ova osnovna alhemičarska filozofija detaljnije objašnjena. Generalno i vrlo grubo opisano, razdvajanje, pa ponovno sastavljanje supstance možete shvatiti ako ga uporedite sa procesom nastanka čokolade. Kakao zrno se melje, obrađuje i iz njega se odvaja kakao prah i kakao buter. U kasnijoj fazi ove „supstance“ se ponovo spajaju uz neke dodatke, ali sada nemamo više obično kakao zrno već čokoladu, transmutiranu osnovnu supstancu.)
Jedan od svetski najpoznatijih (i javnih) alhemičarskih časopisa bilo je društvo LPN (Le petit Philosophe de la Nature) koje je osnovao Žan Diboa 1979. godine, a koje je steklo nebrojeno mnogo poklonika širom planete. Diboa je preuzeo različite elemente mnogih autora i praktičara i vrlo ih koherentno sklopio u nizove lekcija koje su postale baza rada LPN-a. U toku devedesetih godina prošlog veka LPN je počeo da se objavljuje i u Americi, gde je za kratko vreme stekao veliku popularnost i pomogao u misiji daljih istraživanja, štampanja novih knjiga i obučavanja mladih praktičara. Ono što je LPN razlikovalo od svih dotadašnjih društava bila je potpuna javnost i iskrena otvorenost u radu koja je omogućila njegovo trajanje. Na žalost ovo društvo je prestalo da postoji pre par godina, ali se još uvek može relativno lako doći do njihovih primeraka knjiga ili brojeva časopisa.
Sunday, August 7, 2011
Subscribe to:
Posts (Atom)
