Pitina deca

Ma ko kaže da su dve žene u kuhinji čisto zlo?
U stvari, otkud znam. Možda su dve zlo, ali tri su čista poezija.
I to tri različitih generacija, hormonalnih statusa, stilova, razmišljanja.
Ali istovetnih mitohondrija.

Plava, smeđa i riđasta.
Slovensko, alansko i keltsko nasleđe.
Ova poslednja direktno vuče korene od neandertalaca.
Ali je kooperativna, makar danas.

I svaka secka, muti, mesi, filuje, sređuje, ukrašava svoj deo posla.
I svaka svakoj savetuje.
I svaka se svakoj smeje.

I onda pozadi jedne vidim pokojnu baba Joku (jeste onu što su joj izrasli treći zubi i što je prebacila preko sto godina).
I lepo vidim kako joj baba vodi ruku i mozak, i umesto nje mesi testo.
A onda se iza mene pojavi tetka Divna i samo mi šapne - Jednu šaku mlevenih oraha u podvarak. Iza se postavi baba Katarina sa onim njenim čuvenim da žena mora da zna sve da radi u kući kako bi mogla da kontroliše služavku, i Bosa koja neopevanom studioznošću ređa ultratanku 16. koru na doboš tortu (ta je znala nanotehnologiju), i Brana koja je u stanju da izmisli redove i redove maleckih, slasnih, ma božanstvenih sitnih kolača (malograđanskih). I sa druge strane staje gromovita Jelka sa alhemičarskim majstorstvom da od ničega napravi nešto, od klin čorbe, od ostataka proje i luka, od snega i planinskog vazduha, od stvarno ničega, od praznog kosmičkog prostora pun sto i da još ostane, i baba Borka koja mi satima drži predavanje kako kroz razvučenu koru za pitu moraš da možeš da čitaš male oglase, a da se ne pocepa.
I ponovo pravim pitino dete.
Od mog rebra.
Od mog srca.
I Olgica i Koka, Darinka, Ljilja i Mira, Desa, svi oni vojvođanski jastuci od kiselog testa, oni seljački snovi, mitske tvorevine. Šporeti na drva, isterivanje mačke koja se zavlači skroz ispod i kereći gladni pogledi kada se poređaju ispred letnje kuhinje. Pocepana boranija od koje pravimo brodiće, celu nepobedivu armadu tamo u kanalima iza svinjca i kokošinjca. I tegle sa slatkim od belih trešanja sa puno limunovih kriški, i sulc, i kitnikez, i pravi gusti pekmez.
I Sofija, dobra žena koja stoji iza nje, i pokazuje joj kako se pravi maestralni pindžur, i kako se preživljavaju gladne godine, ali uvek uz ispoliran escajg i kristalne čaše na stolu. Sofijinih sedam sestara koje donose novu melodiju u našu kuhinju.

Muziku mitohondrija, iskonske snage, ženskog ATP-a.
Pravimo, hranimo i pevamo.
Kroz vekove.