Fazni pomeraj

Ništa tu ni novo, ni očaravajuće.

Vraćam se sva mokra, iako sam se presvukla.
I stanem ispod stepenica.
I merim kako ću se uzverati jedne noći kada dođem obučena skroz u crno.

U tom trenutku gore na spratu se završava čas početnika u Naturalu i oni poprilično uštogljeno izlaze.
Još se nisu dovoljno upoznali.
Žene su uplašene.
Muškarci još više, ali to kriju.
Tek uče prebacivanje težine.
Osnovne stvari.
Taktove.
Ritam.

I dok oni silaze ja se ispod te metalne konstrukcije mekano i bešumno prebacujem na rukama.
Dok silazim u tankim štiklama i dok me muška ruka pridržava zaštitnički, ja se ispod verem kao Indijanac.

Dok se verem kao Indijanac ja dole u podrumu druge škole lomim kolena i ruke i kičmu bacajući se na haus.
I kramp.
I hiphop.

I budem sva mokra uprkos presvlačenju i pre no što izađem u Resavsku,
samo se osvrnem na kratko da vidim sebe kako se prebacujem na gore ispod stepenica.
I kako čekam zaštitničku podršku pre no što siđem.