Danima sam mozgala da li da uopšte pokušam.
Imala sam dva gadna pitanja i razmišljala ozbiljno da li je bolje da ćutim i figuriram,
ili da zinem.
Naš sastanak.
Sindikalni.
Radimo krvav posao,
najgori na svetu.
Najbedniji.
Od govana pravimo kamen mudrosti.
Pokušavamo.
Svako na svoj način.
Pa ko ubode.
Posle sam imala u glavi tri gadna pitanja.
Ali tek pošto su i ostali podivljali.
Ne, ovih dana neću da obnavljam svoj upis u internacionalni direktorijum za 2016. godinu.
Ah, obnoviću ga u Šangaju sledeće jeseni.
Ili na Azurnoj obali.
Ili u nekim turistički interesantnim zonama Sirije, Iraka, možda Ukrajine.
Misliš one asocijacije koja nije u stanju da angažuje neretardiranog webdizajnera, a ne da uradi neke konkretnije stvari?
Po povratku kući sopstveno mladunče mi je razočarano reklo da više nisam njen guru.
Zato što postavljam pitanja na koja znam odgovor.
Znam.
Negde u nekom uglu mog mozga bilo mi je drago što me je prerasla.
I negde u suprotnom uglu znala sam da znam odgovore na pitanja.
I da je vreme da sebi pronađem novog gurua.
Ili da se okanem bilo kog.
Možda je konačno vreme da sebi priznam da ipak znam odgovor i da mi guru apsolutno nije potreban.
Kralj je mrtav,
živeo kralj.
Samo mi je potrebno par dana da se to nekako slegne u mojoj svesti.
No comments:
Post a Comment