Početak juna

Udadosmo i Kejti.

Onaj sa naočarima za sunce u sred crkve je naravno moj otac.
Tako se branio od obožavateljki i mafije o jednom trošku.



I pop im je standardno ispričao o svadbi u Kani i prošetao ih tri puta u krug, i redom...
A čim nas je pustio napolje utanačila sam sa mladim i perspektivnim bendom da nas dve angažuju kao pevaljke. Jedna plava i jedna crna taman. I odmah su se složili.

Karijera je pred nama.



I lepo sam joj rekla da će sada da se hvata bidermajer, a ona meni da ne može, pošto drži Duduleta.
-Ma, daj ga meni.
-Neka, idi ti hvataj buket.

-Neka, ti si starija, ipak ti meni daj dete.
-Plašim se da se ne potrese što ga prebacujem.
-Ma neće.
-E gotovo sad, buket je uhvaćen. Uspele smo.
-Tako je, izvukle smo se i ovog puta.

A onda smo posle opštine Duduleta redom preuzimali.
I bilo mi je super.
I bio mi je jedini partner za igru, kao što sam i pretpostavljala.



Mi smo valcer odradili profi.



Mada je bio još jedan valjan plesni par.



Moja braća.



U trenucima dosade Nikola i ja smo se par puta nešto sitno i potukli, ali to sa braćom se ne računa kao tuča, već kao redovno stanje stvari.
Falio mi je veliki brat.
Falio je i njemu.
I njoj.
Sa njim sam mogla i da igram i da se bijem.
I smejem u isto vreme.

I ponovo odvezujući model.
Mili se poštedela pošto je sutradan imala ispit u Mokranjcu, ali se nije uzdržala te mi je svako malo slala poruke sa tekstovima naših odabranih svadbenih hitova od kojih zajednički dobijamo lepru.
Sa potpisom "još jedna od kuma".

Za uzvrat sam joj poslala sliku pevačice, naravno zbog cipela.

 

Moj brat je u tradiciji naše porodice imao teget kravatu, kao i moj otac.
Te su ih isto tako poštujući tu istu porodičnu tradiciju u istom trenutku umočili u tanjire sa supom.
Žene u porodici im tradicionalno nisu rekle da su debili, ali naši pogledi su govorili na svim jezicima.

E da, centar Balašević u Rakovici, da vidim kako se pokazao na testiranju.


Ozvučenje - skoro pa tragedija.
Ako treba da urlam na uvo osobi do mene, onda mislim stvarno...
Toalet ženski, uredno, čisto, ima sapun i papir.


Napolju sasvim ok parking.
Bašta - mnogo hteo mnogo započeo, pa uleteo u težu kičericu, ali ok. Izvor svežeg vazduha i blaženi melem za uši posle onog unutra.
Pevačica - ima glas (i stas), ali brate mili, to je repertoar za kineska mučenja.

E hrana...
Setila sam se sopstvene tradicije od pre par godina da obavezno moram da malretiram kelnera, te sam odmah vratila tanjir sa predjelom (na kome je bio tradicionalni splet suvog vrata, šunke, sira, kajmaka i zelenih dekoracija) u potrazi za nečim "posnim".
Te sam i dobila, ali sam zaboravila da slikam, jerbo sam bila vrlo gladna.
Daklem, ovog puta svadbeni meni se unekoliko razlikovao.
Na tanjiru za hladno predjelo imala sam poveću gomilu prebranca po kom je neko bogato posuo crne maslinke (?), dve kugle valjanog kajmaka, tri parčeta sira i salatu kao dekoraciju. Te ja poskidah i pojedoh one maslinke sa sirom, kajmakom i salatom. I bi mi žao što će toliki pasulj da se baci, ali ne mogu sve odjednom.

Glavni problem kod svih je bio u "dinamici" posluživanja. Prvo umreš čekajući, pa kad stigne više nisi gladan. A onda ponovo, pa ponovo, pa ponovo.
I stvarno je bila greota, puno hrane je bačeno onako bezveze. A to stvarno mrzim.
Dobro, meni je specijalno ponuđeno tri vrste povrćnih supa, ali sam to odbila (čuvam se uvek za kolače), ostali dobiše pileću. Posle su ostali dobili dinstanu govedinu kao toplo predjelo, a mene su čekale pečurke na žaru, to jest pirinču opervažene salatom.

I to samo izgleda lepo, a ukus je ništa. Srpske kafanske kuvarice su maheri da pirinač spreme tako da ima ukus vode.
Pojela sam dve pečurke, punu viljušku pirinča i dva tri zahvata salate i stala. I opet mi je bilo žao bacanja hrane.

I kada je konačno posluženo glavno jelo, a to je za sve njih bilo po parče pečenog belog mesa i parče svinjetine (lepo je mirisalo i činilo se da je valjano urađeno) uz ogromne količine svežeg krastavca, paradajza i kupusa i pekarski krompir (sve je izgledalo ok), meni je doneta pastrmka na žaru sa kuvanim krompirom i blitvom.
I ja sam ciknula da je previše, a kelner se na to nasmejao, pošto su me u tanjiru čekala tri parčeta ribe.
Ljudi pobogu, pa ne mogu toliko da pojedem.
Ode jedno parče ribe, ostalo bezveze ode ko zna gde.

A pošto je u pitanju bila "srpsko-crnogorska" svadba čekala sam momenat da makar odbranim boje domaćeg terena igrajući kolo (i usput pokažem svom ocu da sam to konačno naučila). I krenu blok sa kolima.
I izletim ja i u hvatim se u kolo.
I dva minuta kasnije i moj otac se uhvati u kolo.
I ja se tu energetski uhvatim za glavu razmišljajući šta će da se desi ako se sad sruši mrtav tu na sred srede sale. Šta ako mu se otkači bajaps? Šta ako mu pozli?
Kejti je toliko fino i osetljivo stvorenje da sebi neće oprostiti godinama što joj je ujak umro na svadbi.
Šta bre da radim kao prvu pomoć dok ne stigne hitna?

No deda je herojski izdržao i još me je zezao kako sam bila sporija od njega.
Te smo se na kraju saglasili da idemo čim posle torte.
I načekali.



Deca su nam prvo pošandrcala čekajući slatko, pa taman kad su zaspali svi redom kroz salu se prolomio i taj ušni napad.
Ali smo preživeli.

I konačno uz zvuke teme iz Otpisanih stiže i torta.



Pa sam brzom brzinom krenula da raznosim tanjire deci... a i odraslima.

Kejti je toliko dobra da mi nije dala da odem dok mi nisu spakovali desetak torti za Mili prase.
A deda je bio toliko razuman da je živ napustio svadbu.
I sačuvao joj taj dan ipak u lepom sećanju.

Rešismo i taj deo porodične istorije i sada me živo zanima čija li je sledeća svadba, pošto kod mene sve ide u parovima, ali nemam ni slutnju vezanu za to.

Ali neke trenutke ne želim da zaboravim.