Koplje

Dron je stigao sa one strane, a i već su nas ispitivali zbog toga,

ali nisam zbog toga izašla na stadion.

Znala sam praktično sve dva sprata ispod i tri nivoa iza, pa je došlo vreme da vidim kako da spremimo sledeći slet za druga Tita...

Ova ideja avaj nije dočekana sa oduševljenjem, kako sam mislila, te smo svi đuture izbačeni posle celih dva minuta na pomoćni fudbalski teren.



Vidi... da skinem kopljem list na onoj grani, samo se malo plašim da ne prebacim na teniski klub i pocepam im balon?
Ili je ipak sigurnije da gađam tik pored mrava na vrhu one gomile peska?... Mada se bojim da ga ne istraumiram.
Šta da radim nisam pametna...

Imali smo bočne udare vetra od 6 Bofora, ali za jednog profesionalca to nije problem.



I naravno instruktor mi je vrlo ozbiljno objasnio da se koplje drži kao poslužavnik sa dve kafe i ratlukom, 6 kristalnih čaša do vrha napunjenih tokajcem, labudom od leda i tortom od sedam spratova.
I osećaj je vrlo ugodan.



Po izbacivanju koplja vrlo je važno profesionalno stati tako da bez pauze može da se nastavi neka denserska formacija...
Pogled mi se gubio u daljini pošto nisam bila sigurna da l' sam videla da je ulicom prošla 34-ka ili mi se učinilo.
Moje koplje je ležalo tu odmah, cirka 12,8 cm daleko.



Ovde se vidi kako čekam da mi dovuku slona pod sedativima na travnjak u nadi da bih ipak mogla i da ga pogodim.



Da sumiramo:
Nismo svi rođeni za bacanje koplja, niti smo svi rođeni sa 2m visine i rukama od 1,5m.
I možda neki od nas ne umeju da dobace dalje od celih 39cm, ali zato umeju da zavrljače ovaj disk u obliku letećeg tanjira u pravcu vispreno duhovitog fotografa.
Te i da ga istom prilikom iznabadaju narečenim nesrećnim (ali ženskim) kopljem.

Mislim... čisto da se zna.



U svakom slučaju tog poslednjeg lepog jesenjeg dana i među vrlo ozbiljnim sportistima nas dvoje smo bili vrlo neozbiljni, ali sam ubeđena da smo se najbolje i zevzečili.